СТРАШНИ ГРИЈЕХ БОГОХУЛСТВА (Како страдају потомци до 4. кољена)

Овај невјероватни догађај испричао нам је отац Виктор, старији свештеник који сада гради храм Светих Царских мученика у Алушти на Криму. Догађај се збио у његовом дјетињству, у совјетским временима. Свима је познато каква је борба са Богом била у том периоду, како су рушили храмове, палили иконе, како су јаросно покушавали да из људских душа исчупају све свето и да тамо посаде безбожност и атеизам.

Догодило се то у једном селу код Казањи. Тамо су живјели прости људи, у већини вјерници, једни другима су помагали и живјели су у великим породицама. Ако код неког сељака крава не би давала млијека, онда би остали то сазнаши доносили му млијеко из читавог села. Све су радили ручно, технике није било и веома пуно су радили.

У селу постоји црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тамо су се налазиле велике иконе, људске висине са лијепим рамовима. У цркви се налазила икона светог мученика Аврамија Бугарског са његовим моштима. У њу је био положен кивот са дијелом прста овог светитеља.

И ето те, 1937. год. која је била позната по многим ужасним догађајима који су се збивали у нашој земљи, догодио се још један трагичан догађај: у цркву су дошли комсомолци, почели су да ваде иконе из храма и да их пале. Неки Фјодор Игнатич дошао је до иконе светог Аврамија Бугарског, извадио је кивот, отворио га и упитао: Каква је ово кокошија нога? – и избацио је мошти. Иконе су попалили а цркву су затворили.

Прошло је неко вријеме. У селу су почеле да се појављују чудне справе – нови комбајни који су изазивали чуђење код простих сељака који читав живот ништа слично нису видјели. И ето једном је Фјодор Игнатич пролазио поред поља и видио је комбајн који је стајао и није радио. Одлучио је да се увјери о чему се ради и да посавјетује младог возача комбајна. Пришао је и видјео је да се нож у комбајну заглавио, грдно је опсовао све то домаћинство и кренуо је десном руком да вади стабла која су се тамо заглавила. Кад одједном, косачица проради и повуче његову руку унутра и откиде је све до рамена. Аврамије Бугарски га је подсјетио о себи. Фјодор Игнатич је исто тако умро на необичан начин. Кренуо је у подрум неким послом, и пао је доле на главу и тако је и остао – глава доле а ноге увис.

Фјодор Игнатич је имао сина Ивана који је отишао у рат и у рату је изгубио десну руку до изнад лакта. Морао је да коси лијевом руком, везујући каиш за остатак десне руке. Иван је добио сина Васку. Десна рука Васке је била сува, кост и кожа као бич. Због тога су га се бојали. А том руком је плашио локалне мангупе. Но, и ово није крај. Василије је порастао и оженио се. Добио је сина а његовом сину је рука такође била сува. Четврто покољење у породици.

Ето тако је Господ пројавио ова чуда кроз свога угодника Аврамија Бугарског. Бог се не свети никоме већ га уразумљује. Често су ова уразумљавања веома сурова али су опет управљана Његовом љубављу ка нама. Јер боље је пострадати овде на земљи, прихватити његову родитељску казну и поправити се, него се обрести у преисподњој и задобити вјечне муке. Страшно је пасти у руке Бога Живога.

Сви ови догађаји су послужили као лекција вјерницима из овога села јер су јасно схватили разлог због чега се ово догодило. На примјеру ове породице Господ је показао људима шта значи относити се без страха Божијег ка Богу и ка светињи.

(Имена чланова горепоменуте породице су измијењена јер су неки од њих још живи па не би било сасвим коректно објављивати их.)

Извор: Хришћанске приче