Шта је истинско самопоуздање и да ли је хришћански некога одбити?

Текст митрополита лимасолског Атанасија који је пред вама, на сажет начин објашњава кључне теме које збуњују многе православне хришћане и стварају им потешкоће у односима са ближњима, као и са Богом.

А то су: шта је истинско самопоуздање, да ли је свака увереност у себе са хришћанског становишта погрешна, шта значи ослањати се на себе али и на Бога у истовремено, да ли је хришћански људима постављати границе, да ли је хришћански некога одбити, некоме рећи „НЕ“, како се односити према свом неуспеху. И коначно, какав је стварно живот у Христу, а какав ми замишљамо да ће бити па се касније изненадимо или чак разочарамо.

Тема претераног или примарног ослањања на себе је честа тема код људи који долазе код мене а боре се са анксиозношћу, присилним мислима и радњама. Врло често управо тај неправилан психолошки (и духовни ) став доводи до различитих анксиозних тегоба, недостатка самопоуздања, страхова и других непријатних стања.

Уредник сајта Има Наде

Да ли је грех бити уверен у себе и веровати у себе, то јест, сматрати да си у стању да се самостално носиш са сваком ситуацијом која се појави на животном путу? И по чему се разликује разумна увереност у себе од егоистичне самоуверености?

На ова питања није тако једноставно одговорити, јер је у питању танани проблем који свако доживљава на свој начин. Шта се овде може рећи? Уопште није обавезно да човек који заиста жели да измени свој живот поседује егоистичну самоувереност. Хришћанин, по правилу, говори да ће учинити све што је до њега, а Бог ће му помоћи.

На ум ми долазе монашки завети приликом пострига, када онај који их даје обећава да их ће чувати, не ослањајући се само на себе. Искушеника који ће постати монах питају:

– Да ли ћеш боравити у подвигу и у манастиру до последњег даха?

Он одговара:

– Да, уз Божију помоћ.

– Да ли ћеш чувати уздржање са опрезом и страхопоштовањем?

– Да, уз Божију помоћ.

– Ти си дошао овде да би чувао послушање до саме смрти?

– Да, уз Божију помоћ.

Дакле, човеку постављају неколико веома важних питања, при чему на нека од њих он не може да пружи тачан одговор тог истог тренутка – због ограничености људских способности, међутим он са сигурношћу одговара: ‘Да, ја ћу чинити то што говорите, али једино уз Божију помоћ.’ Притом личну слободу нико не укида, што значи да се не укида ни наша сопствена личност. Када говоримо о нашем постојању, личности, мислимо на то да смо у стању да руководимо својим силама и вољом. Ето, ја говорим: желим да учиним то и то, а Бог нека ми помогне да то и достигнем. Међутим, ако не достигнем оно што сам желео, ја се смирујем и молим Господа за опроштај, са кротошћу и покајањем испуњавам ту празнину која се ствара немогућношћу остварења онога о чему сам говорио.

Све горепоменуто тиче се пре свега младих људи за које је особена самопоузданост. А када је човек већ у годинама… Каква увереност у себе може да постоји? Ако је напунио преко 60 или 70 година, он већ може да почне да се опрашта са свима… Након 50 година човек почиње да се припрема, ‘пакује своје ствари’, слично као када се неко враћа кући са одмора. Он је живео тамо месец дана, међутим, одмор се завршио, остало је два или три дана, неопходно је коначно и припремити се, скупити ствари, одећу, спремити их, опрати, спаковати у кофер, бити спреман да кренеш за пар дана.

Ви се понашате потпуно различито првог дана одмора, када знате да ћете на том месту остати месец или два, и последњих дана одмора. Тих дана је све завршено – вама је преостало само да скупите ствари…

Када је човек тек на почетку било каквог пута, он треба да има храброст, али и претпоставку на који начин ће приступити свом делу, како ће распоредити дане свог живота, како ће ступити у брак, створити породицу, кретати се по лествици каријере, узети кредит, градити свој дом… Ако је лишен таквог погледа у будућност, повлачи се у страну говорећи: ‘Ја ништа не могу да урадим’, онда у томе нема ничег добро – у питању је нездрави, болесни дефетизам и Бог не жели да будемо такви, јер нас је Бог створио да будемо цареви, а не губитници и робови. Наравно, ми царевима постајемо тек након што обуздамо своје страсти и грехе који нас и чине својим робовима. Једино тада ће се духовна слобода претворити у реалност наших одлука и дела.

Све што чинимо, чинимо зато што тако хоћемо: то јест, ја следим Христа у свом животу зато што желим да Га следим… Дакле, ја хоћу да будем хришћанин, можда ми не полази за руком, али ја то желим – у сарадњи са Богом. Уз Божију помоћ и надајући се на Његову подршку, ја могу. Мени је неопходно да покажем своју намеру, а Бог ће ми дати потребну силу – као што гласи предивна изрека из Отачника коју оци често понављају: ‘Нека Бог да силу вашим намерама и жељама’.

Ми немамо силу, ми можда много тога немамо, али је главно – имамо своју вољу. ‘Да, хоћу то да урадим, хоћу да будем хришћанин, хоћу да следим Јеванђеље, хоћу да држим своју реч и своје обећање Богу. Да ли ћу моћи? Не знам, али знам да то хоћу. Тако да ако ја показујем своју вољу, онда нека ми Бог да силу, и моја слобода и сила Божија ће радити заједно на моје добро као човека, на путу ка савршенству’.

На тај начин се решава дилема: ‘Да ли имам увереност у себе или егоистичну самоувереност?’ Постојање или одсуство егоизма постаје очигледно захваљујући нечем потпуно другом.

***

Понекада је човек дужан да покаже отпор. Он је дужан да буде упоран у ономе што је његово.

Многи ће вам говорити: ‘Ви сте тврдоглави, ви следите само своју вољу’. Па шта? Шта и ако је тако? Зар сам дужан да будем као трска коју ветар савија тамо-вамо? Зар ви мислите да ако наредите: ‘Еј, ти! Хајде овамо!’, да ћу ја истог трена да потрчим?

Неопходно је имати чврстину, рећи: ‘Не, ја нећу ићи на то место; то није за мене, немам жељу да идем тамо, а ви можете ако желите… Ви можете да радите шта хоћете, уважавам вашу слободу, не могу да је ометам. Међутим, ја без икакве сумње, не сматрам обавезним за своју слободу да радим оно што не желим. То је све.’

Као што и сви знамо из сопственог искуства, човек је дужан да понекада буде толико чврст, толико непоколебив у својим убеђењима да чак и ако целокупно његово окружење буде вршило притисак на њега или му претило, он ће ипак одговорити: ‘Не одричем се своје тачке гледишта, а ви можете да радите све што хоћете!’

Човек не треба да разара себе, он не треба да поступа тако да увек и у свему уступа тобож из смирења. Таква позиција нема везе са смирењем, јер истинско смирење не обезглављује човека.Смирење нас чини савршенијима; смирење нам пружа слободу избора у разумевању где смо дужни да будемо чврсти, а где не; где смо дужни да кажемо ‘не’ и останемо на свом месту, а где – потпуно да се потчинимо другој особи без сваке сумње.

Тако да се не сме мислити да нам не доликује да желимо да изменимо нешто у свом животу, имамо машту – посебно у младости – на пример, да постанемо лекари или нешто друго. Неко ће вам рећи да је тако нешто немогуће – и, па шта? Ја сам дужан да престанем да хоћу?

Разуме се, немогуће је немати жеље – једино мртав човек не жели ништа. Чак су и велики Светитељи имали велике жеље… Какве? Да испуне вољу Божију. И иако су Светитељи обично по смирењу уступали, међутим, када се дело тицало воље Божије они су остајали непреклоњиви. Били су непоколебиви тако да чак и ако би се цео свет обрушио на њих, они не би изменили свој став.

Сетимо се шта је говорио Свети Козма Етолски: ‘Када видиш Турке и они ти траже сребро, дозволи им да га узму; они желе земљу – дај им поља; дозволи им да узму све и не противи се. Само своју душу не дај Турцима’. У томе си дужан да останеш непоколебив.

Ти си дужан да научиш шта значи ‘НЕ‘ и одговориш свему што посеже на твоју душу са- ‘не’. На жалост, у наше дане многи тинејџери говоре: ‘… па то су моји другови – шта ја могу да урадим? То је моје друштво – како могу да им кажем ‘не’? Зар да их разочарам и пођем насупрот?’

***

Овде не може бити два мишљења. Постоје одређене границе у нашим односима са људима. Као што изрека говори: нећеш дозволити коме год да легне у твоју постељу? Да, он може да уђе у твоју дневну собу, чак да прође до кухиње, али му није дозвољен приступ у твоје личне просторије. Странци просто не могу да уђу тамо. Постоје одређене границе и ми говоримо: ‘Не, овде не можете да уђете’.

Неопходно нам је да научимо да означимо ове границе. И, као што смо већ говорили, истинско смирење човеку дарује личност – личност изузетно јаку, али ни за кога опасну. Таква личност никоме не штети, као што и Сам Бог Који управља светом никоме не наноси штету.

Бог нам је дао слободу да радимо све што желимо. Имамо слободу да Га одбацимо, вређамо… Он нам је дао ту слободу јер Он нема осећање незаштићености. Смирени човек такође нема осећање незаштићености, он није склон подозривости или слабости; он другим дозвољава да поступају како желе, али сам остаје непоколебив у својим одлукама. Он је сигуран и зато никоме не смета.

***

Егоистична самоувереност постоји у случају када човек говори. ‘Могу да урадим све сам и нико ми није потребан’. Али не и у случају када говорите: ‘Уз Божију помоћ ћу урадити; покушаћу да то учиним и молим Бога да ми помогне…’

На пример, говорите: ‘Желео сам да положим те испите; урадио сам све могуће, учио сам, у свему сам поступао као што је било потребно, али нисам успео’. То је оно што открива вашу унутрашњу природу као духовну здраву. Да, ви осећате разочарење – то је људски, али нећете осећати чамотињу (униније) или очајање и одбацити све. Говорите себи: ‘Добро, прихватам овај неуспех, гледам на неуспех као на потенцијални резултат. Он ме не плаши, не изазива панику код мене. Неуспех ме неће удавити. То је дозвољено, сусрести се са неуспехом, јер он нема увек негативне последице… Човек сам, ограничен у својим могућностима, нисам идеалан, нисам свемогућ, не могу да постигнем све…’

Ето зашто чак и када су Светитељи грешили, имали су снаге да поново устану, једноставно и са здравим односом; ако су грешили, кајали су се из самих дубина свог срца и тако до саме смрти, али се никада нису предавали осећању притиснутости и депресије. Ми, када је у нама грех, почињемо да се бавимо мучним самокопањем и кидањем као да је грешити нешто страно за нас…

Зар ви заиста сматрате себе толико важним и непогрешивим да сте рачунали на то да никада нећете грешити и ни у чему нећете погрешити?

Грех и грешка стоје поред нас у сваком трену; они су ‘помешани’ у нама. То је уобичајена ствар за наше стање и зато чак и скромни човек треба да буде опрезан. Он ће рећи себи: ‘Еј, морам да будем опрезан и не излажем себе опасности’. Смирени човек ће поступати опрезно, док ће у исто време надмени рећи да нема никаквих проблема, а затим – буп – и пада…

Живети у Христу не значи да ћете моћи спокојно да ‘преспавате’ цео свој живот и да ће све ићи глатко, без икаквих брига. Не. Живот у Христу пролази у озбиљној борби; дужни сте да за своју слободу платите крвљу. Речи: ‘Следићу за Христом’ није тако једноставно испунити и у томе нема ничег чудног. Живот у Христу захтева много, понекада јако много. Да би се такав живот стекао, неопходно је уложити све своје снаге…

Другим речима, не седите, опуштате рамена и не очекујете од судбине да ће вам дати оно што желите.

Борите се. Живот у Христу је борба.

Извор:
ИМА НАДЕ