Александар Б. Ђикић: Светац без крста

Замена крста мачем само је додатна деградација и указивање далеко више на световну моћ и карактер, него на светитељски значај Светог Симеона Мироточивог

На факултету сам имао једног колегу Арапина. Добар и вредан момак. Када сам, већ давне 1986. године, ишао у Пољску, замолио ме је да му купим најбољу шаховску гарнитуру која може да се нађе. Речено-учињено. У Кракову му купим невероватно лепу шах-таблу са прелепим фигурама. И веома скупу.

Сав задовољан однесем му шах, а он се нешто сневеселио. Не каже ми ништа, али мршти се као да је појео зелен лимун. Хајде да заиграмо, предложим надајући се да ће га то мало орасположити. Тада сам имао титулу интернационалног дунстера, а данас сам мало калирао. И док сам ређао фигуре схватим разлог његовог разочарања. Фигура краља, изванредно извајана, на глави је имала прелепо израђени КРСТ. Када сам следећег дана свратио на шаховску партију, крст је био уклоњен. Више га нисам посећивао.

Већ неколико месеци се у нашој јавности полемише о споменику Стефану Немањи. Напади су пре свега ишли из „Друге Србије“. Те велик је, те мали је, те прав је, те крив је, те Немања није био „Београџанин“… Наравно, ништа од тога не стоји, осим што се ипак не може рећи за цену, уколико су подаци који су доспели у јавност тачни. Али, градња и „уградња“ су већ постале фолклор.

Споменик јесте заиста леп, и величина му је сасвим уобичајена за споменике тог типа и простора, какве срећемо у свим већим градовима Европе и света. Што се тога тиче, власт се успешно одупрла насртајима „Друге Србије“. Али…

У интервјуу датом РТС, аутор споменика Александар Рукавишњиков саопштава нешто од чега се леди крв. Између осталог каже да му је: „руководство из Београда у једном тренутку рекло да у руци Стефана Немање ипак треба да буде мач, а не крст“. Опа бато! Дакле, руководство из Београда (баш ме занима ко), променило је пројекат који је победио на конкурсу, и то тако што једном свецу (коме је „руководство из Београда“ пре неки дан ишло у походе) из руке истргло крст и увалило му мач.

У православној традицији свеци се не представљају у облику споменика. Ретки су случајеви, као што је то на пример Богородица са Христом у манастиру Соколица, али не као споменик, него као скулптура. Наша традиција је: икона, фреска, мозаик, а изнад свега – храм посвећен свецу. Чак и када су у питању велики државници, као што је то велики жупан Стефан Немања, после њихове канонизације за светитеља (свети Симеон Мироточиви) због чувања светитељског култа не би требало да се представљају у неправославним формама уметности.

Патријарх Павле се, на пример, мрштио на постављање споменика светом Сави у порти његовог Спомен-храма на Врачару, да би најтужнији споменик у Београду био управо подигнут патријарху Павлу на Ташмајдану, на очиглед бројног свештенства Цркве светог Марка. У реду, патријарх Павле није канонизован, али ипак, изругивати му се оним ташмајданским чудом које гледа у кафану је испод сваког нивоа и укуса. Да имамо мало националног поноса – а и да то свештенство има имало поштовања према почившем патријарху – тај „споменик“ је требало одавно уклонити.

И иначе, бројни су примери нашег неотесаног односа према великанима. Споменик светом кнезу Лазару Косовском у Косовској Митровици је још један пример неправославног односа према свецу. Онако укљештен између бурегџиница и кафића, светац који нас је венчао са Небом, нашао се у чуду. Чека барем пристојну локацију.

Ако се напрегнемо до граница толеранције, што и чинимо пречесто, можемо да прихватимо да је неко желео да Стефана Немању третира као личност из света политике, дакле српског владара, оснивача једне династије, захваљујући којој средњи век у Срба није био „мрачан“ као у Европи него сјајан, са огромним достигнућима у: уметности, техници, књижевности, законодавству… Хајде да то прихватимо и „прогутамо“. Да прихватимо и то што је очигледно да овај споменик има функцију да прикаже сјај, силу и моћ садашње власти. Али замену крста мачем, е то не смемо ни да прихватимо ни да прогутамо.

Замена крста мачем само је додатна деградација и указивање далеко више на световну моћ и карактер, него на светитељски значај Светог Симеона Мироточивог. Зашто је то урађено? Како је дошло до тога да „руководство из Београда“ промени већ усвојени пројекат?

А онда подигнем поглед изнад споменика према савском амфитеатру, и сетим се мог колеге са факултета, Арапина. Да ли је то – то? Да ли је „Руководству из Београда“ наложено да уклони крст из руке светог Симеона, као што је то урадио мој Арапин са шаховске фигуре, јер ремети инвеститора и власника Савског амфитеатра? Да ли се Инвеститор намрштио, као и Арапин са почетка ове приче, као да је појео зелен лимун?

Свако може да има свог Арапина.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ