Војвода Радомир Путник – сјајан стратег и творац модерне српске војске

На данашњи дан 1847. рођен је српски војвода Радомир Путник, творца модерне српске војске и сјајан стратег. Након велике побједе над Османлијама у Кумановској бици постао је први српски војвода и тај чин носио је пуних четрдесет година.

Као сјајан стратег посебно се исказао у балканским ратовима и у Првом свјетском рату, био је главни архитекта великих српских побједа 1912. године у биткама против Османлија на Куманову, 1913. против Бугара на Брегалници, те против Аустроугара 1914. на Церу и Колубари.

Током војничке каријере два пута је био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су се његови преци, тачније деда Арсеније, доселили са Косова и Метохије у Белу Цркву. Наиме када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он “путник у непознатом правцу”.

По ослобођењу Србије, његова породица се из Беле Цркве преселила у Крагујевац.

Војвода Стеван Книћанин, који је умногоме утицао на буђење националне свести код омладине Путникове генерације, имао је велики утицај и на младог Путника и његова личност је била један од главних разлога да Путник заволи војнички позив.

Војничко звање стиче на Војној академији у Београду, на одсеку Артиљеријска официрска школа.

Након успешног завршетка школе, а после многих распореда и напредовања у служби, 1903. унапређен је у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба.

VI класа Војне академије (1861-1866). Путник у средњем реду, трећи лево

Учесник је свих ратова Србије од 1876. до 1916. Током два српско-турска рата од 1876. до 1878. показао се као способан и храбар официр и одличан командант са великом стваралачком иницијативом, а јединице којима је командовао истакле су се на Јавору, Кревету, Великом Шиљеговцу, Ђунису, око Пирота и у ослобађању Ниша, Врања и Гњилана.

Током Српско-бугарског рата 1885. био је начелник Штаба Дунавске дивизије, а 1890. постављен је за помоћника начелника Генералштаба. Тада је на Вишој школи Војне академије у којој је предавао тактику и генералштабну службу, у програм обуке старјешина увео рјешавање тактичких задатака.

1893. повјерена му је команда над Шумадијском дивизијском облашћу, али 1895. му је одузета, а недуго затим 1896. под сумњом да сарађује с Радикалном странком је и пензионисан. Реактивиран је 1903. послије убиства краља Александра Обреновића и од тада је као начелник Главног генералштаба и министар војске 1904, од 1906. до 1908. и 1912. руководио ратним припремама.

Захваљујући њему, српска војска је наоружана брзометним оружјем и тешком артиљеријом, утврђена је њена доктрина, повећан је и обучен резервни старешински кадар, отворене су официрске школе родова, обучено више генерација генералштабних официра, израђени су ратни планови и прописани поступци мобилизације.

Врховна Команда Српске војске у Скопљу 1912. године, током Балканских ратова (Војвода Радомир Путник је у средини).

У Првом балканском рату као начелник Штаба Врховне команде знатно је допринео побједи српских армија у неочекиваном судару с турском војском у Кумановској, а затим и у Битољској бици у октобру и новембру 1912.

Краљ Петар I и војвода Путник улазе у Прилеп 1912. године

Иако се пред Други балкански рат на захтев владе обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата и тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе, упркос томе је правовремено распоредио и припремио војску, предвидјевши бугарски напад, што је било одлучујуће за тријумф у Брегалничкој бици и капитулацију Бугарске.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде и командовао је српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Вјештим маневрисањем и груписањем главнине српских снага допринео је сламању надмоћних аустроугарских трупа током Церске и Колубарске битке.

Војвода Радомир Путник током Првог светског рата.

Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке била је пресудна, јер је војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску повео је у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије.

У околностима које су биле веома неповољне по Србију успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина. Тада је низом маневара осујетио намјеру њемачке Врховне команде која је у садејству са бугарским и аустроугарским трупама хтела да опколи и уништи српску војску, али су га претходно савезници – погрешно процијенивши ситуацију – онемогућили да офанзивом спријечи Бугарску да ступи у рат на страни Централних сила.

Током повлачења српске војске тешко је оболио, од 9. јануара 1916. до септембра исте године лечио се на Крфу, а одатле је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо 17. маја 1917. године.

Скоро десет година након смрти, његови посмртни остаци су пренети у Краљевину СХС, а 7. децембра 1926. сахрањен је на Новом гробљу уз све државне и војне почасти.

Бавио се и теоријом ратовања, а написао је и два тома “Службе ђенералштабу”, “Службу и мирно доба” и “Службу у ратно доба”.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Извор:
СРПСКА РАМОНДА