Д. Дробњицки: Америка са Бајденом улази у четири рата истовремено

Пише: Дмитриј Дробњицки

Бајденова администрација мораће да води грађански рат унутар САД, два хладна рата на међународној сцени и велики културни рат, прво у Сједињеним Државама, а затим широм света

Ових дана амерички либерали, а са њима и њихови одани следбеници широм света, славе победу. Будућност света чини им се светлом и без облака. Дани „немогућег Доналда“ су иза њих, уверени су да се раскол на Западу завршава и да победа либералног светског поретка постаје потпуна и коначна.

Њихов проблем је, међутим, у томе што се не ради ни о каквој победи, а камоли коначној.

Готово филигрански изрежирани (амерички) избори, сурова бановања на друштвеним мрежама, претње (већ делимично реализоване) кривичним гоњењем неистомишљеника и обећања да ће у потпуности успоставити пољуљани светски поредак – све то није крај рата, већ његов почетак. Заправо, то неће бити један рат, већ неколико – сурових, скупих и са непредвидивим исходом.

Бајденова администрација мораће да води грађански рат унутар САД, два хладна рата на међународној сцени и велики културни рат, прво у Сједињеним Државама, а затим широм света. Можда ће им се придодати још и један или два локална војна сукоба. Мораће Америка да ратује на свим тим фронтовима истовремено, суоченс са све већим недостатком ресурса.

Никога не би треба да заварају изборне (тачније, административне) победе либерала, потпуна деморализација остатака Трампове администрације и кукавичка издаја већине републиканских конгресмена. Бајденова гарнитура имаће наспрам себе више од седамдесет милиона мргодних Американаца. Сада су шокирани, потиштени и збуњени. Али, колико ће то трајати?

Судећи по држању компанија „Велике суме“, федералних агенција и лидера Демократске партије, победници се итекако плаше одмазде Трампових гласача. Због тога је против њих покренута широка кампања застрашивања и прогањања.

Вођа демократа у Сенату зато је већ затражио да се учесницима демонстрација у Вашингтону 6. јануара (пре суђења!) забране путовања по САД. А федерални тужиоци који истражују упад у Конгрес САД тврде да су актери тих догађања планирали да заробе и побију неке конгресмене, као и да „насилно свргну америчку владу“.

Ово подсећа на совјетске „тројке“ из 1930-их када су осуђени проглашавани и за и заверенике и за јапанске шпијуне. Само, једно је слање у затворе интелигенције и генерално лојалне и идеолошки блиске бирократије, а сасвим друго ће бити покушај да се наситно самељу фармери, учитељи, предузетници, радници, инжењери, војни ветерани итд. Са њима, како показује историја, не може без грађанског рата… Нема другог начина да се убије пола земље.

Нови амерички грађански рат потпуно ће се разликовати од ратова из прошлости – јер ће бити без фронталних напада и јуриша на градове. Вероватноћа да у САД дође до неколико озбиљних унутрашњих оружаних сукоба и даље је веома велика, па ће у наредним годинама нови амерички грађански рат расшршен по целој земљи и водиће се на многим тачкама.

Ситуацију ће погоршати већ започета унутрашња миграција између држава. Заједнице су и данас прилично подељене, а када се становништво помеша, локални сукоби распламсаваће се посебном снагом. Могуће је и да ће порески систем доживети ерозију, а то ће у великој мери закомпликовати положај федералног центра.

Разбијање отпора трамписта биће врло проблематично управо због његове фрагментације и разноликости фактора који су га проузроковали. Да би вашингтонски либерали могли да потчине подељену земљу, мораће да потроше значајан део емисије новца да би смирили америчке заједнице, као и да се још једном самораскринкају пред светом који ће такође бити немиран.

Појединци око Бајдена већ су прогласили најмање два хладна рата пре него што је он ушао у Белу кућу: са Русијом и Кином.

Трампова администрација је играла је Пекингом суробу економску игру, са намером да омете економску и геополитичку експанзију Кине. Бајденова ће према Кини имати озбиљне идеолошке претензије јер је за њу Кина непријатна и због чињенице да оличава алтернативу западној либералној демократији која је показала своју ефикасност.

Трампу у суштини није било важно шта тачно Кина ради или не ради. Фокус је био на интересима америчке индустрије, предузетника и радника. За победу се сматрало – одсуство кинеског утицаја на развој индустрије и повећање запослености у Сједињеним Државама.

За Демократску партију је, напротив, веома важно како Кина функционише. Ако пристане да постане део либералног светског поретка, и то не само у погледу међународне поделе рада, већ и у погледу вредности, њен раст ће бити толерисан. Ако не покаже „добро понашање“, покушаће да је изолују и да је, буду ли у стању, угуше.

Прво ће покушати да се договоре са Пекингом, да га приморају да умери апетите. Али, ако Кина настави да се декларише као индустријски и технолошки лидер, а и као идеолошки независна, између две силе не може бити ништа осим хладног рата.

Природа овог хладног рата мало ће се разликовати од конфронтације са СССР.

Са Русијом је ситуација нешто другачија. Понекад се, док се читају дела америчких стратега, тешко ослободити осећаја да је обуздавање Русије проузроковано чињеницом да им није јасно шта са Русијом још могу да учине. Узети Русију за савезника за Запад би значило дати јој одређене гаранције (и против Кине) и укључити је у међународну поделу рада не само као добављача сировина. Русију је немогуће ликвидирати, а не могу ни да је игноришу.

Обама је током свог првог мандата покушао да докаже да Москва није непријатељ, али се видело и да не може да је прогласи за пријатеља. У свом другом мандату, Обама је покушао је да потцени значај Русије (тврдио је да је тек „регионална сила), Али је ипак био осумњуичен да саосећа са „Путиновим подмуклим плановима“. Све се завршило санкцијама и готово прекидом дипломатских односа.

А онда су управо ти људи који су се сада вратили на власт измислили причу о „руским хакерима“ и, уопште, руску кривицу за све лоше што се дешава у Сједињеним Државама и Европи. Сада је та прича део либералног мејнстрима чији су идеолошки ставови врло трајни. Дакле, Русија-непријатељ биће доминанта у односима Вашингтона и Москве, без обзира на то колико је то корисно за Белу кућу и колико има везе са ситуацијом у свету. Бајденова администрација ће морати да се „супротставља Путину“ и да на то троши ресурсе.

А још један рат, који ће нови шефови у Вашингтону морати да воде, повезан је са чињеницом да је током борбе против Трампа либерални естаблишмент вишеструко ојачао ултралевичарске групе и покрете у Сједињеним Државама. С једне стране, левичарски улични борци и даље су преко потребни руководству Демократске странке и транснационалним корпорацијама које стоје иза ње, с друге – постали су озбиљна претња руководству странке.

Нова администрација не може себи дозволити да лево крило странке доминира политиком, али не може ни да га “исуши” или потпуно потисне. Једини излаз за њу је да свој леви покрет спали у унутарамеричком грађанском сукобу, чак и ако то буде тражило жртве не само међу „одвратним конзервативцима“, већ и међу либералима за респект.

Покрет #MeToo јесте уништио либералног демијурга Харвија Ванштејна, али је омогућио да се потпуно преобликују корпоративне норме и правила и ставе изнад државноправног принципа претпоставке невиности. Сједињене Државе могу добити својеврсну обрнуту културну револуцију – борбу за стављање под контролу постиндустријске и декласификоване улице која има подршку академских кругова и индустрије забаве.

Савремени леви покрети данас се само маргинално баве социјално-економским питањима. За њих су много важнија права различитих мањина и уништавање традиционалног начина живота у развијеним земљама. Ти покрети су глобалне природе. Стога ће се “црвени гардисти” културног рата појављивати пред вратима државних институција и стамбених зграда у разним земаљама. Вашингтон ће их истовремено подржавати и ограничити.

Биће то чудан рат, али зато ништа мање суров.

Било би добро да либерали схвате да им није дата победа, већ – четири нова рата…

Извор:
ИСКРА