Боље да САНУ не постоји него да послужи као оруђе потчињавања наше земље њеним непријатељима

ВЛАДИМИР С. КОСТИЋ И АУТОКОЛОНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

• Никада до сада у историји САНУ није се десило да неко демонстрира против ње и њеног руководства
• Народ институцији САНУ не верује, и сматра је продуженом руком власти која је под страним притисцима спремна да се одрекне Косова и Метохије
• Владимир Костић није приватно лице нити обичан академик који има право на свој приватни став, он је човек којег су већином гласова, дотична господа изгласали да их јавно представља и заступа и као такав он с њиховим бланко пуномоћјем није позван да износи своја приватна мишљења и фантазије него и општа мишљења институције на чијем је челу.
• Времешни Хајдин, Академију је подривао изнутра тако што је јачао одељења природних, техничких и медицинских наука, а слабио одељења уметности, друштвених и хуманистичких наука, чиме је полако добијао гласачку машинерију која је дизањем руку опструирала готово све националне пројекте који би могли да угрозе интересе страног окупатора и његових вазала у српском политичком врху.
• Од 1996. код мондијалистичке групе у САНУ се постепено развијала идеја да Косово треба препустити Албанцима и њиховим америчким менторима.
• У одбрани лика и дела председника САНУ Владимира Костића, највише се истакао Коста Чавошки, који је почео у Одељењу друштвених наука да сепонаша безмало као неки политички комесар из времена стаљинизма

Др Бојан Драшковић, историчар

Српска академија наука и уметности (САНУ) је најзначајнија институција српске науке и културе, а њени чланови су људи од највећег научног и уметничког звања и ауторитета, или барем би тако, по закону и неком неписаном правилу, требало да буде. Наравно, ова институција, као део српског народа и српског друштва, није никакав издвојен елитистички клуб, како га многи замишљају, или како би многи желели да буде, где се стара господа професори састају суботом поподне и пију чај, уживају у својим пензијама и академским додацима и мирно проводе своје пензионерске дане, не мешају се у политику, помажу нове генерације протежирајући их својим ауторитетом. Политику препуштају политичарима, науку научницима а уметност уметницима, и мирно животаре попут неких енглеских џентлмена и лордова из викторијанског времена, какве смо могли да гледамо у ББЦ серијама.

Академија, као и Црква, дели судбину државе и народа

Таква врста Академије, или било које друштвене институције, у Србији никад није постојала, а по свему судећи никад неће ни постојати. Академија је, као и Црква, институција која поред све своје јединствености и значаја, дели судбину државе и народа коме припадају и не могу, колико год се појединци трудили, избећи судбину тог народа. Не могу се ослободити политике, било оне дневне или стратешке, националне, а с њоме и перманентних интрига и игара, које нужно прате турбулентне процесе у којима се српско друштво налази.

А српско друштво се у последња два века своје модерне историје увек налазило у турбулентним временима и српске институције су, нужно томе, без обрзира на своју функцију и значај, морале да одговарају захтевима времена у ком се налазе. Оне су расле и развијале се како је друштво расло и падале и како је друштво падало. Негативне појаве у друштву увек су се одражавале и на живот институција, у томе САНУ свакако није никакав изузетак, напротив. То је место велике борбе која безмало траје деценијама, а ових дана посебно добија на интензитету, када је први пут у српској историји дошло до тога да су интелектуалци (досад деведесеттројица, потписивање се наставља), потписали петицију за смену председника САНУ Владимира Костића поводом његове изјаве о Косову, дате још давне 2015. године, а на православни Божић ове године јавно поновљене и потврђене.

Никада до сада у историји САНУ није се десило да неко демонстрира против ње и њеног руководства

Против САНУ обично су били непријатељи српског народа који су је оптуживали за национализам, као и политичари чијој вољи се ова институција није покоравала. Али ретко да су против ње били интелектуалци, а још ређе српски народ који је у врху САНУ увек видео једног од заштитника слободне мисли и своје духовне баштине. Очигледно да су се ствари радикално промениле и да нису онакве какаве су некада биле.

Народ овој институцији не верује, и сматра је продуженом руком власти која је под страним притисцима спремна да се одрекне Косова и Метохије која представља духовну вертикалу српског националног бића и смисао српског националног постојања, средиште културе и духовности, место на ком се обликовало сопство овог народа.

Први пут се десило да се председник ове институције јавно одриче територијалног интегритета и националног суверенитета, позивајући се на политичку реалност, а да сам врх Академије о томе „мудро ћути“, не изјашњава се, и јефтино се правда да је реч о приватном ставу њеног председника а не о ставу саме Академије.

У том случају ваљало би их подсетити да Владимир Костић није приватно лице нити обичан академик који има право на свој приватни став, он је човек којег су већином гласова, дотична господа изгласали да их јавно представља и заступа и као такав он с њиховим бланко пуномоћјем није позван да износи своја приватна мишљења и фантазије него општа мишљења институције на чијем је челу.

Да ли је лични став Костића о КиМ уједно и став САНУ

Кроз њега, који је јавно изабран и чији је мандат потврђен, грађани (порески обвезници), из чијих се џепова и финансира ова институција имају пуно право да посумњају у њен легитимитет и легалитет, ако њен изабрани представник и у неку руку јавни заступник не износи ставове с којима се не слаже већина чланова ове институције. Грађани се питају с правом: ДА ЛИ ЈЕ ЛИЧНИ СТАВ ПРЕДСЕДНИКА САНУ ВЛАДИМИРА КОСТИЋА УЈЕДНО И СТАВ САНУ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

И ако није као што поједини академици јавно тврде, онда се поново поставља мноштво питања, међу којима су најзначајнија следећа: има ли јавни заступник САНУ право на лично мишљење, и ако га има, какав је смисао институције у коме, о народном трошку, свако има право да ради шта хоће и шта му је воља, и да прича шта му падне на памет? Да ли је таква институција компетентна да чува народну традицију и национално благо? Како ће вршити стандардизовање највиших културних и уметничких вредности уколико није способна да реши најбаналнија питања, компетенције и артикулације јавног мишљења свог првог челника и њеног доста широког руководства.

Предходник Хајдин је био глобалиста и мондијалиста

Да се подсетимо Владимир С. Костић је на чело САНУ дошао после трећег мандата Николе Хајдина, који је био дугогодишњи постпетооктобарски председник САНУ, који се у великој мери покоравао владајућем естаблишменту и преко институције САНУ изражавао углавном ставове глобалистичке и мондијалистичке политике која је почев од 5. октобра 2000. године, била на снази.

Та његова активност није имала пуну подршку чланова САНУ који су још за живота Дејана Медаковића пружали озбиљан отпор, глобализацији и утицају страног фактора који покушао да овој значајној институцији српске науке и културе буквало „поломе кичму“ и учине га послушним оруђем своје политике. У том смислу Хајдинов успех био је половичан. Он је чланове САНУ делимично пацификовао, релативно високим академским додацима које су академици у време Дејана Медаковића и његовог претходника А. Деспића могли само да сањају, тако да САНУ није била изричита приликом мартовских погрома над Србима 2004. године, о чему резигнирано у својим дневницима пише Дејан Медаковић.

Али, такође, у исто време САНУ и њено меморандумско крило, у одељењу историјских наука, однело је велику и непризнату националну победу, научним скупом о Великој Србији, коју је тадашње председништво Академије с Хајдином на челу одбило да штампа. Но, без обзира на овај однос, овај рад, одштампан у СКЗ, у великој мери успело да помогне Слободану Милошевићу да хашко тужилаштво одустане од оптужбе за Велику Србију, која је била темељ његове оптужнице и која је суштински одбацила његову кривицу за ратне злочине и геноцид и тако спасила српски народ од додатног међународног понижења. Из овог примера јасно можемо да сагледамо много тога шта се у САНУ дешава и зашто је ова институција значајна. Да није било САНУ и међународног скупа о Великој Србији, не би нас опрала ни Сава ни Дунав, јер су тадашње српске власти, окупиране од страних служби биле сасвим сервилне према сваком њиховом интересу и захтеву. Хајдин није успео да спречи одржавање скупа; надвладао је ауторитет и углед појединих академика у Одељењу историјских наука попут Дејана Медаковића и Чедомира Попова, као и Славка Гавриловића и Василија Крестића. Председништво није забранило скуп али је забранило штампање зборника под именом САНУ, чиме је суштински отпочео прави правцати политички бој за стратешке смернице српске политике, због чега је порастао друштвени значај САНУ.

Сам овај пример, конкретно Одељење овим својим поступком се уврстило у историју српске науке и културе, док се руководство САНУ својим поступцима уврстило у историју бешчашћа која прати дуг континуитет националне издаје. Времешни Хајдин, Академију је подривао изнутра тако што је јачао одељења природних, техничких и медицинских наука, а слабио одељења уметности, друштвених и хуманистичких наука, чиме је полако добијао гласачку машинерију која је дизањем руку опструирала готово све националне пројекте који би могли да угрозе интересе страног окупатора и његових вазала у српском политичком врху.

У том контексту изјава Владимира С. Костића о Косову није никакав изузетак, у САНУ је увек било бешчасника и подгузних мува, корисних идиота и људи недостојних звања академика, националног и јавног радника. Они су најчешће (или се сами таквима проглашавају) добри стручњаци (“експерти“), али морално слабе, бескарактерне, личности подобне бројним режимима који су преко њих покушавали, покушавају и покушаваће да утичу на ток српске науке, политике и културе.

Меморандум је био пророчки документ

Још од чувеног Меморандума из 1986. САНУ је била у сукобу с политичким естаблишментом, јер је у то време донела пророчки документ у коме је изнела свој став о проблемима Југославије, државе за коју је речено да ће се распасти, али и о ширим проблемима југословенског друштва и коме је критикован титоизам и самоуправљање, изражена дискриминаторска политика према српском народу наслеђена још из времена Аустроугарске, пренесена у Коминтерну, а из Коминтерне инкорпоринара у нову социјалистичку стварност, где је дошло до темељног и постепеног поништавања свих тековина народноослободилачке традиције, стварања нових нација, поништавања српске историје.

Али и до највећег узрочника и катализатора друштвене кризе који се огледа у негативној селекцији, која попут тешког и неизлечивог карцинома нагриза српску науку, културу и образовање, талентоване људе тера из земље што резултира националним одумирањем…

Том приликом је први пут јавно и отворено наглашен косовски проблем и косовско питање, као и геноцидне радње које су дуго и систематски вршене над српским народом на овом подручју. Документ је, имао пророчки карактер, и све што је у њему речено већ се догодило управо онако како је написано, чега нису били свесни ни сами писци Меморандума попут Василија Крестића (који га је 1990. године, сматрао превазиђеним документом. )

САНУ је била проглашена за легло национализма у време Милошевића

Од тог времена САНУ је постала део народне опозиције комунистичком режиму, и стављена је на стуб срама у односу на српске непријатеље а на пијадестал врлине у односу на српски народ. Стога су академици од стране политичара пролазили кроз извесну тортуру, радили су смањеним финсијским средствима а самим тим и српска наука је занемаривана. Под Слободаном Милошевићем тај притисак се појачао, нарочито кад је 46 академика приступило ДЕПОС-у и јавно затражило његову оставку 1992. године. САНУ је била проглашена за легло национализма. А било је покушаја од стране разноразних политичких чинилаца да се инфилтритрају у ову институцију. Суштински од 1992. године САНУ је политички и идеолошки дубоко подељена институција на Милошевићево и опозиционо крило.

Припадници меморандумске групе: Каназир, Марковић, Медаковић, Крестић, Михаиловић, углавном су били на страни Слободана Милошевића, искључиво што су сматрали да он у том моменту штити српске националне интересе. У то време у оквиру национално оријентисане опозиције почиње да се развија идеологија другосрбијанства, коју су у име демократије и грађанских слобода подржавали чак и неки национални кругови, али темељна одлика и једних и других био је неприкосновен став о Косову, који је у великој мери, тих година у подељеној САНУ ипак некако одржавао њено јединство као институције. Јер академици, иако се по многим питањима дубоко не слажу, они се једино слажу у одбрани имена и части Академије.

У САНУ су половином 90-тих мондијалисти заговарали тезу да КиМ треба препустити Албанцима

Став да Косово не би требало да буде српско да би Срби требало да се повуку с Косова први пут у оквиру САНУ наговестио је Александар Деспић, на годишњој скупштини 4. јуна 1996. године. Том приликом његов став (о коме у САНУ није претходно било никакве расправе, тако да је он за многе био изненађење) подржао је Павле Ивић, а делимично и Добрица Ћосић који се још у то време залагао за поделу и напуштање Косова и Метохије. Од тог времена суштински је отпочео прави правцати Косовски бој у оквиру ове институције који је још једном поделио Академију на ранију меморандумску групу око које су се окупљали националисти и нову мондијалистичку групу код које се постепено развијала идеја да Косово треба препустити Албанцима и њиховим америчким менторима.

Дејан Медаковић је тада резигнирано написао да се боји да Академија неће одолети страном утицају и притиску. Касније, Медаковић је у својим изузетно вредним дневницима(које је тадашњи директор Радош Љушић  у Заводу за уџбенике забранио да  се штампају) као центар проалбанске и пронатовске групације у САНУ детектовао др Љубишу Ракића (члана и САНУ и Косовске академије наука и уметности), иначе муновца, пријатеља Милана Панића и Махмута Бакалија.  

Спроводена „сорошизација“ Одељења друштвених наука

У Одељењу друштвених наука опасну антисрпску улогу је играо Војислав Становчић (угред: који се пред крај живота покатоличио), док је Добрицу Ћосића за антисрпство још 1988. године, оптуживао Владимир Дедијер, сматрајући да се продао словеначким језуитима за обећање да ће једног дана добити Нобелову награду, ако заузврат у САНУ забрани скуп о Јасеновцу. Ова међусобна трвења и лични сукоби били су углавном далеко од очију јавности и о њима се веома мало зна, сем у добро обавештеним круговима.

Из свега овде наведеног јасно произилази да је изјава Владимира С. Костића о Косову, из 2015. године, добро утемељена и укорењена у политици његових претходника, који су успели да поломе кичму Одељењу историјских наука и да од њега направе најпонизније послушнике, а да једноставно угуше Одељење друштвених наука, где је главу и најснажнију позицију заузео Тибор Варади, и његови доглавници у лику Косте Чавошког и Александра Ђ. Костића, који суштински имају задатак да темељно спроведу „сорошизацију“ Одељења друштвених наука, што се на најбољи начин видело приликом избора Алпара Лошонца, филозофа, и Павла Петровића, економисте, за дописне чланове САНУ. Суштински та антисрпска акција највише је дошла до изражаја приликом избора у чланство за Академију у новембру 2018. године, као и у време реизбора  Владимира Костића у априлу 2019. године.

Коста Чавошки и Василије Крестић су  стуб политичке моћи и угледа на коме се заснива утицај и ауторитет Костића

Том приликом, у први план су избили „проверени“ српски националисти Коста Чавошки и Василије Крестић, који су постали стуб политичке моћи и угледа на коме се заснива утицај и ауторитет актуелног председника САНУ Владимира Костића. Чавошки који је нападао Слободана Милошевића и оптуживао га за издају Косова 1998. године, према Владимиру Костићу, а нарочито према Тибору Варадију почео је да се понаша крајње полтронски, одобравајући све одлуке и (и иницирајући чак разне махинације) у приликом смене Часлава Оцића с места секретара Одељења друштвених наука у јуну 2017. године, као и изолација Часлава Оцића и Данила Басте приликом избора нових чланова Одељења, у чему су им на најбољи могући начин помогли историчари: Василије Крестић, Михаило Војводић, Мирјана Живојиновић, Гојко Суботић и Момчило Спремић чиме су се максимално покорили вољи сорошеваца и другосрбијанаца.

Прогон Оцића од стране врха САНУ

У том смислу иако је Владимир Костић очигледно да има задатак да прво признање Косова дође из САНУ, у чему га подржавају академици Душан Ковачевић и Љубомир Симовић,после чега је лакше бити српским државним властима да успоставе дипломатске односе с Приштином, чиме се притисак на Србију неће престати него ће се нагло повећати.

А САНУ као изворно анитититоистичка институција, на крају ће бити та која ће суштински спровести политику АВНОЈ-а и учествовати у даљој дестабилизацији и дезинтеграцији Србије, што је више него очигледна издаја националних интереса, због чега су се национално опредељени српски интелектуаци јавно побунили.

Парадоксално, управо је Владимир Костић био тај који је тражио 2015. године да се академици отворено и јавно изјасне о Косову и Метохији како би за његов лични став постао и званични став САНУ. Преко новина први су кренули у изјашњавање Љубомир Симовић и Душан Ковачевић, али су у једном моменту престали. Заустављени су буквалном донкихотовским јуришом Часлава Оцића и Данила Басте који су укључивањем јавности у закулисне радње САНУ буквално успорили али не и зауставили процес признања косовске независности у оквирима највеће и најзначајније српске научне и уметничке институције.

Часлав Оцић је публикацијама Спорови о будућности Србије и САНУ: Шта и како даље?, у два тома (на више од 500 страна), систематски је предочио читаву лепезу проблема који су пратили како Одељење друштвених наука, исто тако и друга одељења, као и комплетну преписку и расправу која се одвијала тим поводом.

Зборник радова Косовска вертикала и неоколонијална хоризонтала, наравно по хајдиновској процедури („демократском већином“ чланова Председништва), САНУ је одбила да штампа. Пре тога је председник САНУ (уз стопостотну подршку чланова Председништва) забранио одржавање скупа о косовскометохијском питању који су припремили Одбор за економска питања и Академијски одбор за проучавање становништва САНУ и по кратком поступку сменио Часлава Оцића с места председника ових двају одбора.

Чавошки националиста постао главни бранилац Костића

У одбрани лика и дела председника САНУ Владимира Костића, највише се истакао Коста Чавошки, који је почео у Одељењу друштвених наука да се понаша безмало као неки политички комесар из времена стаљинизма. Парадоксално, у јавности постоји уверење да је Чавошки националиста и бранич Косова, а управо је он био први потписник да се Владимир Костић поново бира за председника САНУ, док су српски историчари, у туђе, суседно одељење убацили потпуно некомпетентне људе, по националном кључу (а не по научном доприносу) за чију примену се перманентно залаже академик Тибор Варади.

Поставља се питање, чиме је Владимир С. Костић задивио лажног патриоту Чавошког, и зашто је поклекло Одељење историјских наука? Зашто се понашају као жртве стокхолмског синдрома, или тачније речно, ко их је, када и где, духовно силовао и кастрирао?

Српски интелектуалци, потписници апела за смену Костића поводом изјаве о Косову, покушавају да колико знају и умеју зауставе процес признања косовске независности у САНУ и поручују њеном Председнику и члановима Председништва да је боље да таква академија не постоји него да послужи као оруђе потчињавања наше земље њеним непријатељима. Другим речима, труде се да САНУ не буде катализатор, ако не и главни протагонист, аутоколонизације Србије.

Додуше, то много не брине Владимира С. Костића. Он је сасвим сигуран у успех своје мисије све док му проверени српски „националисти“ у САНУ чувају леђа.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ