ИТАЛИЈАНИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА: „Хрватска је постала огромна крстионица и џиновска кланица“

Пише: Милорад Вукановић

Од првих дана окупације у априлу 1941. године, италијанска војска  извјештавалa je о ратним збивањима и у тим су извјештајима упозоравали  да је циљ новопроглашене Независне Државе Хрватске (NDH) најстрашнија и најдрастичнија ликвидација Срба.

Команда италијанске Друге армије 10. јуна 1941. извјештава да је „хрватски ултранационализам који губи свако осјећање мјере успоставио режим насиља и терора, чији се интезитет стално повећава. Политичку борбу инспирише религиозни осјећај интегрисан у злочину. Политичко – религиозна борба усташа истински поприма таква обиљежја репресије која се може упоређивати  с најгорим временима средњег вијека“.

Службено формирање усташке војнице (војске) почело је 10. 5. 1941. када је Анте Павелић, поглавник, наредио да се формира војна- усташка снага „ustaška vojnica“. У тој восци  остаје сe доживотно. Усташка војница је независна од домобранства и чини дио оружаних снага NDH с Главним станом на челу као најважнијим ослонцем поглавнику.

Обавјештајна служба италијанске војске слала је податке о масовним убијањима Срба, али ни италијанска дипломатска документа, нити званични извјештаји италијанских ратних активности на подручју Далмације, које је уредно водио италијански генералштаб, а историчар Одон Талпо (Oddone Talpo) 1985. објавио, не знају када је донијета одлука ко је одлучио да отпочну масовне ликвидације Срба. Усташе звјерски ликвидирају мушкарце, жене, старије особе, дјецу, а њихове куће, стока и имовина се дају у власништво  муслиманским или хрватским породицамa.

У ратном  извјештају с ратног подручја NDH. послан 14. 9. 1941. талијанском генералштабу   наводи се: учињен је општи покољ, разорене су све моралне везе које једно друштво чини људском заједницом. Жртве су обични људи, а убице њихови сусједи – комшије друге вјере. Убице не носе униформе, нити су унапријед организовани, него су  на брзину скупљени неколико дана раније. Они који су се сакрили, могли су са обљижњих стратишта распознати крикове  својих убијених рођака или гласове њихових убица, за које се никад није мислило да се могу латити оружја.

У таквим извјештајима наводи се да су католички сељаци у унутрашњој Далмацији убијали своје православне сусједе са „pasijom“ (мученичком страшћу).

Оно што је италијанска војна обавјештајна служба почетком 1941. сазнала и обавијестила, тако је касније историјска наука сазнала и потврдила да је Главни усташки стан у Загребу наредио да се до 6. септембра 1941. ликвидације Срба морају завршити, али није научно потврђено кад је наређено да започну те ликвидације.

Посљедњих дана мјесеца маја 1941. италијанска војска је из Херцеговине обавјештавала „да Срби настављају у цијелој зони да сe  организују  у одбрани голих живота, организују револуцију“. Већ 13. маја услиједио је извјештај да се, као одговор на покоље, организује српска побуна.

Италијански ваздухопловци 31. 5. 1941. с аеродрома у Мостару извјештавају да су у свим селима на источној страни Неретве самоорганизоване наоружане српске чете. Оружани сукоби су почели у априлу и током цијелог мјесеца маја шире се вијести о побуни Срба због покоља који врше усташе.

Италијански војници су запрепашћени да неке од тих крвавих оргија воде католички свећеници. Генерал Алесандро Лузано (Allesandro Lusano), у писму Мусолинију које је упутио мимо протокола, описао је злочин који су усташе извршиле у селу Прeбиловци. Он је обилазио мјеста источне Херцеговине у саставу велике жупе Дубрава, једне од 22 жупе на које је била територијално подијељена NDH. Велика жупа Дубрава почела је дјеловати 30. 6. 1941.   Главни град те жупе био  је Дубровник.  Велики жупан  био je Анте Бућ, a  његов замјеник Мухамед Мехичић. Та жупа обухваћалa je   област срезова: Дубровник, Требиње, Гацко, Билећу, Љубиње, Столац (Чапљина, општина при Стоцу) и од 16. 10. 1941. Равно. На том подручју је, према попису из 1931. живјело укупно  166.408 становника, oд чега  73.122 католика, 64.868 православних, 27.954 муслимана и 464 осталих.

Приликом повлачења италијанске војске с окупираних подручја Херцеговине остављени су  италијански обавјештајци. Након три дана покоља у српским мјестима, генерал Лузано дошао је у Пребиловци, село на јужној обали ријеке Брегаве 3 km. удаљено од Чапљине, и у сеоској школи видио гомилу убијене дјеце. Један дјечак је преживио тај масакр и након указане љекарске помоћи у војној болници испричао, да је учитељица Стана Арнаут силована. Kao и неколико осмогодишњих   дјевојчицa. Некима су одрезали главе и поредали их по клупама. У свему томе је учествовао жупник Томас (Don Ilija Tomas, 1901. – 1942.)  Истог дана 6. 8. 1941. су одведенe преосталe жене и дјеца и бачени у јаму Голубинку код мјеста Шурманци. То село имало је 1.000 житеља (према попису становништва из 1931.), а након проведених злочина остало је живо  само 172 становника. Таквих јама, наводи се у том извјештају, „пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација“. То писмо је 1974. објавио српски емигрантски историчар Лазар Костић (Лазар Марков Костић 1897. – 1979.).

У таквим историјским околностима организована је прва српска акција сакупљања потписа за петицију италијанској влади. Након тога се самоорганизују групе српских интелектуалаца, сељака и радника који су касније ушли, иако су неки били против династије Карађорђевића, у четнички покрет генерала Драже Михаиловића. Дража је био пуковник у Другој армији Југославенске краљевске војске. Пред крај априлског рата та армија у Босни у жестоким борбама против њемачке дивизије трпи пораз код Кисељака. Дража сe c  остатком своје јединице повлачи према ријеци Дрини и спајају се са 41. пјешадиском бригадом и ова здружена јединаца смјешта се на планину Равну Гору гдје јуна мјесеца 1941. Дража проглашава оснивање Равногорског четничког покрета. Генерал Симовић, предсједник избјегличке југославенске владе, именовао је 15. 11. 1941. Дражу Михаиловића комадантом свих југославенских оружаних снага у отаџбини. Влада га је мјесец дана раније унаприједила у чин генерала, а у јануару 1942., након што је Симовић смијењен, нови предсједник владе Слободан Јовановић, именује генерала Дражу министром војске и четника под Дражином командом.

Одмах након слома Југославије, група српских интелектуалаца и политичара из Херцеговине, Далмације, Црне Горе и Србије организују политичку акцију за ревизију граница NDH. Др. Нико Новаковић, српски градоначелник Книна, дописуje  се од 3. маја с италијанским властима и 7. маја 1941. доноси петицију са 100.000 потписа да се подручје Книна припоjи Италији и потпуно одвоји од хрватске државе. Он је сарађивао са Бошком Десницом, адвокатом из Обровца у намјери да се и тај дио припоји Италији. Разговарало се и о петицији из Херцеговине коју су написали интелектуалци Дубровника и Боке Которске. Др. Новица Краљевић (1906. рођен у Цицрини – 1942. убијен као десничар у селу Гркавци у близини Требиња), професор Правног факултета у Суботици, ангажован је на састављању петиције Пију XII (папа 1939 – 1958.), а то је подржавао и краљ Петар у изгнанству.

Министар вањских послова Краљевске владе у Лондону Момчило Нинчић незадовољан првом верзијом пeтицијe  папи Пију XII, па је његов шеф кабинета Војислав Вучковић саставио коначни текст петиције. Тај текст је лично Нинчић „почетком јесени 1941. предао апостолском делегату при британској влади Вилијаму  Годфрију (William Godfrey)“. Tако је папа обавијештен о злочинима над српским народом. Исто као и протести интелектуалаца из Херцеговине и овај је остао без одговора.

Сава Љубибратић  je пошао  с групом Срба на Цетиње да тражи подршку за прикључење источне Херцеговине Црној Гори. Историчари Васиљ Поповић и Васа Чубриловић, професори београдског универзитета, придружили су се Љубибратићу. Након што je Поповића и Чубриловића у Котору ухапсила њемачка тајна служба, Поповић је извршио самоубиство, а Чубриловић је  депортован одатле у концентрациони логор. Главни покретачи ових акција су др. Добросав Јевђевић (1895. – 1962.) и војвода Илија Трифуновић – Бирчанин (1887. – 1943.), који је био шеф Народне одбране, организације између два свјетска рата. Италијанске власти су га ухапсиле на Цетињу и држале као таоца, а потом пустиле да настави своју започету политичку активност.

Своје погледе о вођењу и исходу рата Јевђевић је италијанским властима изложио 23. 9. 1941. у Сплиту. Његовим наговором једна делегација Срба и муслимана ишла је у Италију да предложи Мусолинију захтјев да сe 60% становништва Босне и Херцеговине противи укључењу у границе хрватске државе. Јевђевић је италијанским војним властима рекао да се српски народ дигао на устанак због масакра над њима који врши хрватска држава, али да устанак све више поприма комунистички карактер и на то је додао „пропаганда Југословенске владе у Лондону оставља потпуно по страни Србе Старе Србије, а ни најмање не води бригу o Србима у Босни и Херцеговини, који послије садашњих промјена немају никаквих других аспирација него мир“. Династија Карађорђевића је дискредитована у српском народу па Јевђевић мисли да би Италија требала да ствара један антињемачки блок мађарске, српске, црногорске и албанске династије, под плаштом италијанског краља.

Хрватске власти су сазнале за скупљање потписа o намјери припајања источне Херцеговине Црној Гори. Сарајевски „Novi list“ између осталог пише: „Ovdje neki Srbi očekuju neko čudo, ili u najmanju ruku da će se ujediniti sa budućom Crnom Gorom ……. Mi ovim bijednicima i samozvanim i ni od koga priznatim. Crnogorcima svečano poručujemo da nijednog komada Herceg – Bosne nikome ne damo, a osobito zabranjujemo doseljenoj, do juče raji i kmetovima, da se rasipaju sa tuđom zemljom“.

Јевђевић и Бирчанин су оформили српски комитет у Сплиту и то су Италијани најприје толерисали, а затим привремено забранили. Ова акција сматра се као колаборација са италијанским властима и то прије него је и четнички покрет службено формиран. Неопходно је узети у обзир и насилно покатоличавање православног становништва. Италијанско министарство вањских послова је у октобру 1941. процијенило да је у новој хрватској држави покрштено 250.000 православних вијерника.

Хрватски амбасадор у Риму протествовао je што талијанска војска одржава контакте са четницимa. Jедан од начелника министарства Лука Пјетромарки (Pietromarchi) отишао је разговарати с поглавником у Загреб и том приликом се згрозио бруталношћу хрватског државног врха према православној вјери уопште. Павелић му је том приликом рекао: „Покатоличавање цијелог православног живља је фундаментална тачка његовог програма“ и да у његов успјех улаже заслијепљену вјеру која не трпи приговор и одлагања. Ређе je покрштавано цијело село и то, најчешће, дјеца до дванаесте године живота, а мајке које су доносиле крштеницу, одбијане су. Пјетроморки наводи да су православни од католичких сусједа тероризирани и у сталном страху, па су покрштавањем спасавали дјецу: „Хрватска је постала једна огромна крстионица и уједно џиновска кланица“.

Извор:
СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА