Зашто НЕ граду на Макишу?

Када су се 1894. после свега две године од почетка рада новоформираног изворишта у Белим водама на ободу Макиша појавили проблеми стабилног снабдевања Београда пијаћом водом…

… Управа вароши са тада око 40.000 становника формирала је комисију са три радне секције (хемијско-хигијенска, геолошка и техничка) са задатком да испита разлоге и „саветује општинској управи шта треба да предузме и учини, па да Београђани добију доста добре и здраве воде, и да не нестане кад је најпотребнија“.

У комисију су укључене најумније главе тог времена, лекари, геолози, инжењери, пише Стевановић за Данас.

Поменимо Јована Жујовића, Милана Јовановића Батута, Павла Стејића, Косту Јовановића, Светолика Радовановића, Феликса Хофмана.

И решење је стигло, истраге су показале да воде на изворишту има више него довољно за будући развој града, да су проблеми техничке природе и да су решиви.

Што се све касније показало исправним.

Позив да се чују предлози академика и врхунских експерата при доношењу важних одлука, на пример о локацији нове железничке станице Београд није изостајао ни у „златном добу“ социјализма, током председниковања градом Бранка Пешића.

Наравно, не оног који је пројектовао зграду „Београђанке“ како то мисли историчар и хроничар нашег града сада на положају владајућег заменика.

Али, ни у свим фазама претходног „златног доба“ није све било идеално, па су тако господари града на обод Макишког поља лоцирали ранжирну железничку станицу.

А на нашим чесмама, као решење проблема са реално опадајућим капацитетима рени-бунара уместо ширења изворишта у другим правцима и другим техничким решењима која би побољшала снабдевање подземном водом стално растућег града, добили смо пречишћене воде Саве.

И њих добијамо све више и више.

Да ли је замисливо да у овом нашем невремену неко позове и окупи врхунске научнике и стручњаке на аргументовану расправу о овом и другим судбинским питањима нашег града?

Сведочимо да није, одлуке се доносе на једном месту, преносе се задуженим за њихово спровођење, они прослеђују даље надлежним институцијама, и ето објављеног тендера у коме је све, или скоро све, дефинисано.

После ће се у извођењу вероватно понешто прерадити и пројектом изведеног стања и допунским ситуацијама довести до жељеног нивоа.

Свако ко помоли главу и успротиви се, или стави под сумњу предложени концепт и решење, биће проглашен олошем, излапелим, и награђен свакојаким епитетима неродољубља.

Аргументум ад хоминем је дакле прва грешка у доказивању коју срећемо у монологу власти.

А друга је „замена тезе“.

На примеру Макиша класична замена тезе је став који износи владајући заменик – да смо ми „противници изградње метроа“.

А за разлику од њега који у овом граду поодавно гостује и покушава да га уназади, нама је метро сан од кад смо се њим негде у свету возили први пут.

Сан који нам се стално понављао, све док нас техно-менаџерска гарнитура управе града није крајем осамдесетих вратила у јаву и отерала у 21. век трамвајима.

Не постоји ниједан разлог бити против метроа који би утицао и на смањење загађења ваздуха у граду презагушеног возилима?

Није дакле у питању метро, него његова траса која је прилагођена изградњи града у граду, тј. на Макишу.

Па и метро у Макишу није толики проблем, жив саобраћај железнички и путнички већ постоји, а метро би овде требало да се гради такође као површински.

Али зашто нови град?

Е то је већ нешто друго.

Сваки темељ сваког од бројних објеката који треба да приме 36.000 срећника, и комплетна инфраструктура која улази у подземље, нарушиће континуитет површинског и приповршинског слоја који сада пружају одређену заштиту подземним водама на овом подручју.

Стручњаци Института „Јарослав Черни“, који је израдио Елаборат којим се сужава друга зона санитарне заштите и тиме омогућава да се у широј трећој зони могу градити стамбени објекти, превидели су две чињенице.

Извориштем које је анализирано проглашен је практично само приобални део реке Саве где се сада налази група рени-бунара (укупно 19), а не и цео простор Макишког поља где постоји континуитет простирања богатог водоносног слоја на око 10-15 метара дубине и са дебљином која варира у границама од 10-20 м.

Прво извориште било је формирано у Белим водама далеко од савске обале, и то не случајно.

Постоји значајан подземни доток и храњење водоносног слоја из залеђа, са стране побрђа од Железника све до Чукарице.

Неки процењују да се на овај начин формира 20 одсто, а неки укључујући и прве истраживаче Макиша, и до 50 одсто од укупних резерви подземних вода у Макишу.

У томе се ово широко поље које достиже површину од скоро 40 км2 разликује од леве обале Саве и новобеоградске стране на којој су изграђени велики стамбени блокови и то ближе самој обали и дугом линијском низу рени-бунара.

Хидрауличка веза новобеоградских рени бунара са реком је значајнија, а подземни доток из залеђа (Бежанијска коса) мањи.

И још један аргумент контра граду на Макишу.

Ово поље има велики потенцијал за увођење поступка вештачке инфилтрације којим би се воде Саве уводиле у подземље преко ископаних инфилтрационих басена у залеђу постојећих рени-бунара.

На овај начин, управо захваљујући стручњацима Института „Јарослав Черни“, данас се обезбеђује део вода за грађане Ниша, Пожаревца, а процене су да би се овим поступцима и за 36 одсто могло повећати учешће подземних вода у водоснабдевању грађана Србије.

Има ли смисла одустати од Макиша, или га препустити да му судбину одреде они који данас одлучују, па за њима градитељи ангажовани од стране народног „добротвора“ који ће уложити свој тешко стечени капитал у прћију Србију, или на крају еколошкој савести будућих становника који ће населити тај велеград на периферији.

Читаоце би само замарали износећи детаљније податке о инциденту са просутих 45 тона ксилола из вагона на ранжирној станици Макиш.

Тиме су се од 1984. године бавили стручњаци Рударско-геолошког факултета и Института „Јарослав Черни“, а загађење је великим делом амортизовано процесима природног пречишћавања у макишким слојевима.

То само потврђује значај који има природна средина Макиша и коју треба да и даље превентивно штитимо.

Тај инцидент, срећно окончан (или са недовољно испраћеним последицама?) узет је и за пример да се заштитне зоне могу сузити.

Изненађење хидрогеолошке струке било је велико кад је 2014. године објављено да се иновираним Елаборатом о заштитним зонама Макиша предвиђа сужење површине за ужу заштиту, и то у ситуацији када је успостављен тренд да зоне заштите изворишта ширимо где год је то могуће.

А онда је то постало разумљивије. Изгледа да је такав пројектни задатак формулисан на неком другом месту.

Да то није случај, вероватно решење о смањењу зона не би прво потписао министар здравља, па тек онда био понуђен на потпис члановима Комисије који иначе ове елаборате први одобравају.

Нама који мислимо да нешто више знамо о овој проблематици не може бити задовољство да своје ставове пласирамо у медијима и да овде отварамо дискусију и полемику на ускостручне теме.

То су питања која широка читалачка публика и када је високо образована, не може лако да разуме.

Зато се и не оглашавамо тако често.

И новинари често лутају у покушају да пронађу ко се овим питањима бави, па у дискусију укључују и многе који не могу да дају релевантне одговоре.

А у Београдском водоводу стручњаци, и то одлични, ћуте.

Слично и у Институту „Јарослав Черни“.

Донекле је то разумљиво и не треба их прозивати, скоро је свуда тако, „вежи коња где ти газда каже“.

У супротном може се лако завршити отпусном листом као што је случај у Агенцији за заштиту животне средине.

А могуће је да ће се ипак јавити да ово моје писаније оспоре.

Да ли по задатку, или по савести?

А народ под Вођом (Домановићевим) иде даље.

У медијски слуђеном народу често се не зна ко је ко и ко је где, почињемо да се у гужви газимо, саплићемо једни преко других, чују се у гужви повици и о потреби укидања Рударско-геолошког факултета јер школује стручњаке који се баве истраживањем руда и њиховом експлоатацијом.

Све је у конфузији, изгледа свесно индукованој.

А почиње јуриш и на Ратно острво. О темпора о морес!

Невреме је. Већ дуго траје, али престаће. Увек тако бива.

Извор:
ДИРЕКТНО