НЕКОЛИКО РЕДОВА О КАНОНСКОЈ ИНСТИТУЦИЈИ ХОРЕПИСКОПА КАО ПОУКА СРПСКИМ УНИЈАТИМА

Да би се у старту ослободили и сваког вида латинског увијања, компликовања и завлачења, овај текст ћу почети са конкретним питањима на која ћу редом у наставку одговорити и тако, с’ Божијом помоћу, срушити јеретичке лажи и полуистине које се језуитским методама сервирају и подмећу као некаква истина и чињенице.

Јеретици екуменисти тврде (не сви, али се та тврдња провлачи) да хорепископ није епископ него свештеник.

Прво питање – Да ли је хорепископ епископ или свештеник?

Колико је њихова теза тачна и утемељена у предању Цркве и њеним законима видићемо у наставку.

Основна теза од које полазе екуменисти јесте та да су хорепископи били помоћници епископа што јесте једнако данашњи протојереји. Своју тезу потврђују тиме да хорепископи нијесу могли постављати свештенике и ђаконе.

Канон 13. Анкирскога сабора говори да „не смију хорепископи постављати презвитере или ђаконе, али ни епископи других градова у другима, без писменог одобрења епархијског епископа.“[1] Ово правило никако не значи да хорепископ не може поставити презвитера или ђакона већ, пошто је канонски зависан од епархијског епископа, да не може без његове дозволе постављати. Канон каже да је потребна писмена дозвола епархијског епископа. Зонара у свом тумачењу каже да дозвола мора бити писмена како би се избјегли неспоразуми између хорепископа и епархијских епископа. И остали каноничари и тумачи се слажу да хорепископ може постављати презвитере и ђаконе уз одобрење епархијског епископа, из чега закључујемо да ову особину протојереј нема. Но идемо даље.

Канон 13. и 14. Неокесаријског сабора[2] каже да хорепископи због својих заслуга око старања о сиротињи могу у свим црквама епархије да служе као саслужитељи епархијског епископа. Ова правила, такође, хорепископе истичу као прејемнике 70 (седамдесет) апостола на супрот епархијских епископа који су прејемници 12 (дванаест) апостола. Овакво уподобљавање јесте само да би се разликовали од епархијског епископа и ништа више. Та разлика јесте само у мјесту у црквеној управи и ни по чеме другом, јер су хорепископи у црквеној управи били нижи од епархијских епископа.

Епископ Никодим Милаш каже да „по свештеном чину и по другим духовним епископским правима, не разликују се хорепископи од осталих епископа, јер су и они на себи имали исти онај епископски чин као и други епископи“.

Еп. Милаш то наводи као аргумент за наше питање да је хорепископ епископ, а не свештеник. Епископ Милаш у прилог томе даље наводи: “Ако није доста, ево још шта каже у опасци на 14. правило Неокесаријскога сабора, један од најбољих зналаца нашега права из савременог нам доба : „Да се част укаже хорепископима и њиховоме чину, овлашћују се да могу уживати неко право, које презвитерима није било дано, наиме, да могу слободно вршити у цркви службу и кад су епископ и клир присутни “). Је ли то, да хорепископи нису друго, него виши презвитери ?[3]

Истаћемо и чињеницу да су периодевти и протопрезвитери постојали у истом периоду када и хорепископи. Дакле да су они једнаки, хорепископи не би ни постојали тада, нити би ми сада разговарали о њима.

Такође, на Никејском сабору саборске одлуке потписало је и 15 (петнаест) хорепископа и ако су ту били присутни и епископи епархија из којих су они долазили, што је само једна у низу потврда чињенице коју бранимо.

На мјесто хорепископа су некада долазили и епископи који су били без посебне катедре, каже епископ Милаш, те додаје да у четвртом вијеку налазимо у свим мањим мјестима сваке епархије посебне епископе зване хорепископи. Он такође наводи да су се сви епископи у мањим мјестима тада сматрали викарним епископима.

И на крају овог питања на које је одговор јасан дакле хорепископ је епископ,а не свештеник, наводимо 10.канон Антиохијског сабора који је посљедња потврда наше тврдње :

„Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“

Друго питање – Да ли хорепископ може бити постављен од једног епископа?

Одговор на ово питање се налази у горе наведеном 10. канону Антиохијског сабора који каже: „Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“. Дакле хорепископа поставља епископ епархије и хорепископ је потпуно канонски завистан од епархијског епископа. Тиме се и чува епархијски ред и поредак јер хорепископ не може ништа радити без дозволе епископа епархије. Валсамон поводом ове одредбе каже: „А како су се неки из сујете старали да приме хиротоније у хорепископа од митрополита, или од патријарха, не осврћући се епархијским епископима; то је забрањено и то, и одређено, да хорепископ бива постављен од епископа града, да би био подчињен њему и да га не би унижавао, као оног који га није рукоположио у овај чин.“

Дакле и из овога питања видимо оно што смо доказали у предходној тврдњи да су хорепископи по благодати једнаки свим другим епископима,а да је основна разлика у томе што немају исту власт.

У времену када Црква пребива у благостању и редовном поретку засигурно се неће родити потреба за хорепископом постављеним од епископа епархије. Али и када се та потреба јави зли језици језуита покушавају да оспоре то да епископ има благодат да постави хорепископа и ако нам канони кажу супротно. По нашим унијатима епископ нема пуноћу благодати Светог Духа већ се требају састати три или више да сваки дода по мало али да и њему остане, наравно да ово нема везе са истином и са чињеницом да епископ има пуноћу благодати да може да постави сваки чин јерархијски, али се три епископа састају да би се кроз то исказало јединство и потврда Цркве да је онај који се поставља достојан.

Да видимо шта о пуноћи епископске благодати каже свети Јустин Поповић: „Епископски чин је најглавнији, јер епископ има пуноћу благодати свештенства Он не само има право да врши све свете тајне, и да освећује свето миро, него има власт да путем рукоположења даје и другима благодат за вршење светих тајни. Епископ је у својој области (епархији) врховни учитељ вере и врховни старешина над свима хришћанима.“

Међутим, у историји Цркве имамо и примјере када су епископи, да би Цркву спасили или одбранили од насртаја јереси и лажних учитеља, чак и постављали епископе.

У «Споменици древне хришћанске Цркве» (1 том, стр. 55 и 56 изд. 1829 г. на руском) постоји овакво свједочанство: «Пошто је аријанство угрожавало Цркву, Атанасије Велики, вративши се из заточништва, у разним градовима, кроз које је пролазио, иако они нијесу били у његовој епархији, је рукополагао не обзирући се; то је исто чинио свети Јевсевије Самосатски у вријеме гоњења од аријанаца при Валенту. Он је, по свједочанству Теодорита, одјевен у војну одјећу, прошао сву Сирију, Финикију и Палестину, рукополажући свештенике и ђаконе, постављајући их на више црквене степене, и сређујући све настале беспоретке у црквама. На исти начин у Сирији, Киликији и другим мјестима, које набраја Теодорит, рукополагао је он епископе. Све је то било противно општим правилама, но било је неопходно ради реда у Цркви, која у таквим случајевима даје власт да поступају, као епископи у цијелој Васељенској Цркви».

Митрополит Кијевски Јов Борецки је 1620. године био рукоположен самостално од стране патријарха Јерусалимског Теофана, који је обновио у Малорусији православну јерархију које је нестало због гоњења унијата.

При том, Генадије Схоларије, патријарх Цариградски (1454 -1456), ученик св. Марка Ефеског који је живјео у времену распростирања уније на просторе православних, говори: „Увјеравам вас у Господу, да онај који у наше вријеме (прогона православних) тражи да се строго чувају сви обичаји и устави Цркве, како је то било у вријеме слободе хришћана, такав је непријатељ хришћанства, и полаже бреме на бесилне; а онај који развезује мало, да би сачувао цело, такав има дух апостолски“.

Треће питање – Настанак и развој институције хорепископа?

Овдје ћу на почетку одговорити текстом епископа Никодима Милаша гдје говори о настанку ове епископске титуле.

У светоме Писму ми не налазимо изричнога мјеста, из кога би се видело, да су хорепископи у апостолској цркви постојали. Околности цркве христјанске та дашњег доба допуштају нам ипак предполагати, да су хорепископи и у оно још доба били. Црква је тада била окружена са свију страна незнабожцима, које је требало усиљеним средствима просвјећивати евангелском науком. Није она слободна била ни од различитих јеретика, који, да успјешније дјелују у распростирању својих лажних наука, стараxу се да постављају једномишљенике своје у свима и најмањим мјестима за епископе и презвитере.

Противу једних и других, црква је морала усилити своју обрану, да побједу православљу и вјернима извојује :она је постављала у свакоме и најмањем мјесту православне епископе, препоручујући нам, да народ уздржују у чистој науци, да православни клир храбре у борби с непријатељима цркве и да свугдје достојне свештено и црквенослужитеље постављају. Епископи тих мањих мјеста или села називали су се обћим именом селских епископа, да се разликују од оних, који су у градовима били, од градския епископа. Власт ових у своме мјесту била је једнака власти градских епископа у својим градовима ; одношај пак између њих био је од прилике онај који је посље установљен између епи копа и првог епископа , — или, служећи се изразима каноничкима, власт хорепископа у своме округу била је једнака власти градског епископа у својој епархији, одношај између њих био је приблизно онај, што је постојао између епархијалних епископа и епископа митрополе .[4]

Први изричнији спомен о хорепископима налазимо у І посланици Климента Римског Кориићанима : Praedicantes per regiones ac urbes , primitias earum, spiritu cum probassent, in episcopos el diaconos eorum qui credturi erant, constituerunt . Евсевије у својој црквеној историји, говорећи о Антиохијскоме сабору противу Павла Самосатског, каже : Истим начином Он је допуштао себи проповједати народу и епископима оближњих градова и села, и презвитерима, који му ласкаxy“ . У опаскама на Евсевијеву историју руског издања, читамо на споменуте рјечи: „ Треба разумјевати сhогерiscopos , или селске епископе, који су митрополији подвластни били“ . Подобно овоме говори и латински издавач историје Евсевија : Chorepiscopos intelligеrе vіdеlur. Eosenim distinguit epistols ab Episcopis urbium „. Узимајући у обзир доба кад је Климент римски живио и време кад је држан сабор у Антиохији противу Павла Самосатског, о коме Евсевије спомиње, мора се сматрати погрјешном мисао Ind. Thomassin-a, који тврди : Chorepiscopos tria priora saecula habuisse nollos, eosque noviter institutos esse , quia non fuisse bis leinporibus in agris ecclesias constitutas. Не може се ово допустити ни с’ погледа на име јер епископи оближних села , о којима спомиње Евсевије, свакако сliorepiscopi или Episcopi rurales seu villani морају бити. Не може се устврдити ни то, да су тек сабори IV вјека хорепископе установили, јер начин, којим се у својим правилима ти сабори изражавају, показује, да су хорепископи у то доба били добро познати и њихов дјелокруг више или мање оцpњен. Установа хорепископа дакле односи се свакако у најстаријем добу цркве христјанске, ка временима апостола , или бар мужева апостолских. Сабори који о хорепископима говоре, јасно нам казују, да хорепископи не само што су се разликовали од презвитера, него су правим, само зависним ограниченом влашћу, епископима сматрани били.[5]

Касније, како је Црква јачала и улазила у један период стабилности и мира, губила се и потреба за хорепископима. У међувремену њихова власт је смањивана па су се тако касније престали и појављивати на саборима осим ако нијесу замјењивали свог епархијског епископа. 57. канон Лаодикијског и 6. канон Сардичког сабора који каже „ …Никако пак не треба постављати епископа у какво мало мјесто или мали град за који је довољан и један презвитер ,а не треба постављати у таквим мјестима епископа с тога, да се не омаловажи име и власт епископа.“

Међутим, како епископ Милаш каже у свом тумачењу овог правила „умножи ли се у неком мјесту народ и то се мјесто покаже да заслужује да у њему буде свој епископ, правило допушта да се ту постави такав епископ.“

Ове одредбе свакако нијесу потпуно искорјениле институцију хорепископа у Цркви те су они постављани и у даљим вијековима, у Кипарској цркви до 2014. године и у Епархији Рашко призренској у егзилу.

Коначно, да ли хорепископ може доћи на епархијски трон и да ли му за то требају нека додатна рукполагања?

Као што смо видјели у предходна три питања хорепископ је прави епископ по благодати и чину једнак осталим епископима, а по власти зависан од епархијског епископа, видјели смо да су неки епархијски епископи долазили на мјесто хорепископа, а и хорепископи на мјесто епархијских епископа, а чак и на престо патријарха и све без додатних рукополагања. Обављано је само формално свечано устоличење.

Добар примјер за то јесте цариградски патријарх свети Митрофан који је на самртном одру изразио жељу да га на трону патријаршије наслиједи његов хорепископ Александар. Александар није хиротонисан већ само устоличен, обзиром да је на себи већ имао епископску хиротонију.

[1] Н.Милаш,“Правила II“

[2] Н.Милаш, “Правила II“

[3] Н.Милаш, “Достојанства у Православној цркви“.

[4] Н.Милаш, „Достојанства у Православној цркви“

[5] Н.Милаш, „Достојанства у Православној цркви“

Извор:
ПРАВОСЛАВЉЕ ЖИВОТ ВЕЧНИ