Сви заборавише на професорицу Раду Вишњић из Бара
Пише: проф. др Драган Копривица
Наша јавност памти како је Управа ОШ “Југославија” у Бару дала отказ проф. Ради Вишњић, при чему је, по ријечима саме професорице, учињен низ монтажа и квалификација у добро намјештеној оптужби како би била удаљена из наставног процеса.
Прича о штрумфовима и наводној злоупотреби дјеце такође је позната, при чему је по страни стављен детаљ да је ријеч о ђацима петог разреда основне школе, који су на властити захтјев тражили, а потом и сами родитељи, током дисциплинског поступка, потврдили да је неко од ђака дао поменути предлог.
Према томе, проф. Вишњић није дала задатак ђацима да у три “проблематичне” боје цртају штрумфове, него је одобрила ђачке жеље, али је у Црној Гори одвазда била популарна спортска дисциплина: лов на људе.
Није наодмет поменути и детаљ да је поводом цртања штрумфова на часу чак и мајка једне ученице исламске вјероисповијести стала на страну професорице и дала изјаву за новине: “Ми немамо ништа против цртања било чијих застава, а камоли заставе наше старе Црне Горе!”
Наравно, медији блиски режиму, који је досад сваког директора основне и средње школе поставио искључиво по политичкој припадности и подобности (!), искористили су згодну прилику да сатанизују једну учитељицу у циљу спашавања непостојеће аутономије просвјете.
Треба истаћи и да је у том првом наврату проф. Вишњић добила условни отказ на шест мјесеци, да се у том периоду не би поновио сличан случај, што представља потпуно непознату категорију у праву, како Вишњић сама тврди да јој је речено од стране правних експерата, те би на суду добила спор, али је тада изјавила да није вјеровала у институцију суда, што је и разумљиво.
По истеку назначеног периода, тј. након осам мјесеци, професорица је ђацима само прослиједила информацију о одржавању традиционалног молебана, који се врши почетком сваке школске године у Бару, на којем учествују само ученици, наставници и родитељи! Дакле, ријеч је о посебном молебану! Овим поводом професорица је изјавила да је само информисала ђаке, и изразила жељу да јој се придружи ко жели, са родитељима, а што је извучено из контекста у објави медија, који су на тај начин обманули јавност, и дали повода да грађани осуђују проф. Вишњић не знајући цијелу истину.
Притом је, свакако, као просвјетни радник, била свјесна чињенице да дјецу не смије позивати због епидемиолошке ситуације, па је на молебан отишла сама, а била су присутна само два ученика, и то са својим родитељима!
Наравно, вазда спремни режимски медији и појединци од свега тога су направили случај, али треба навести и детаљ да је у то вријеме било дозвољено окупљање до педесет грађана, а у Храму Светог Јована Владимира у Бару било их је двадесетак, међу којима и двоје дјеце, коју она тамо није ни видјела.
Нијесу помогли ни протести проф. Вишњић што су режимски медији искористили фотографије са неких других скупова у циљу фингирања веће бројности присутних, па је, по њеној оцјени, ријеч о грубим монтажама са умишљајем да се прикаже погрешна слика, и професорици убрза отказ. Уз то, такве медијске монтаже су, како даље истиче Вишњић, појачане и злонамјерним тврдњама да је, наводно, присиљавала дјецу да се клањају. Притом, како је навела, на ТВ Вијести је пласирана изјава директорице Школе и већ бившег министра просвјете, а није било дозвољено да буде дата ни изјава проф. Вишњић, ни изјава родитеља ђака. А тек након три дана кратко је објављен њен деманти, а једино дневна новина “Дан” објавила комплетну изјаву свих ученика и родитеља, из које је било јасно да није било никаквог притиска на ђаке од стране учитељице, која им је само пренијела обавјештење, као и свако друго на вајбер-групи ученика.
Углавном, по ријечима проф. Вишњић, све се завршило оптужбом да су дјеца организована у вјерске сврхе, па је добила отказ, чак без завршеног дисциплинског поступка, по убрзаној процедури, што она тумачи као журбу директорице да јој уручи отказ прије формирања нове Владе Црне Горе.
У Никшићу су током пандемије, директно од стране једне професорице, вођени ђаци на клизалиште, па нико није одговарао, а Вишњић је ђацима само прослиједила информацију, што је различито од конкретног позива. А и једна учитељица у Улцињу славила је на часу албански празник, па није претрпјела никакве санкције.
Пошто сви у Црној Гори добро знамо, а многи смо то осјетили и на личним судбинама, да синдикати представљају само продужену руку сваке управе, а њихови челници скривене лобисте режима, логично дјелују тврдње професорице да и Синдикат Школе није обратио никакву пажњу на њену укупну драматичну ситуацију. Па је на њене молбе само добила “херојски” одговор да је Синдикат против стигматизације, уз оцјену предсједнице Синдиката тек након петнаест дана, и то крајње површну.
Проф. Вишњић истиче и да јој је ДПС намјештао бројне монтаже на фејсбуку да је дискредитује као личност, а жалила се и Агенцији за мирно рјешавање спорова, и ту је засад све стало. Тако је сад професорица разредне наставе, након три деценије преданог рада, практично, на улици, без средстава за живот и рад. У новембру и децембру је добила по трећину личног дохотка, и потом ништа. А Синдикат школе “достојанствено” ћути, умјесто да инсистира да се проф. Вишњић до окончања спора врати на радно мјесто. Јер у читавој овој причи има много контроверзи, због чега не треба да испашта ниједна жена у Црној Гори данас, по политичкој, вјерској и националној основи, у процесу који много личи на класични реваншизам и вјешту монтажу лова на дежурне кривце.
Очигледно је да и у просвјети имамо различите аршине, и да су се, бар досад, кола ломила преко леђа оних просвјетних радника који су српске националности и православне вјере, и који имају јасан друштвени став. И да се баш код њих тражио мак на конац, како би се на тај начин показала аутономија нашег основног, средњег и високог школства. А током свих ових тридесет година није је било ни на једном од сва три нивоа, него су просвјетне установе дјеловале као партијске, комуњарске ћелије.
А проф. Рада Вишњић је доживјела судбину колатералне штете у сукобу већ бивших власти са већинским ставом православног живља у Црној Гори, у знаку литија, које су на миран начин промијениле стварност ове земље.
За очекивати је да ресорно Министарство конкретније реагује поводом читавог овог немилог случаја, у којем је једној просвјетној радници живот претворен у пакао. А она се, у лавиринту закона и самовоље моћника, може у народу препознати и као наша данашња Јованка Орлеанка, што је и показала својом борбом за слободну Црну Гору и очување светиња, идући на све литије по градовима Црне Горе и говорећи на литијама. Тиме је допринијела паду режима, а и даље остаје трн у оку режимским послушницима. Још само преостаје да остаци одлазеће власти покушају да ову честиту и храбру учитељицу пошаљу на Голи оток, или ближи Грможур, да задовоље сујету и осветољубивост, што је једна жена међу просветарима показала храброст, јасан и слободан друштвени став.
Извор: ИН4С