НЕВЕРОВАТНА ПРИЧА О ЉУБАВИ…

Напад на болницу у руском граду Будјоновску је једна од најстрашниjих страница у новиjоj рускоj историjи. Тог црног 14. јуна 1995. године, 195-оро терориста је упало у градску болницу, на челу са озлоглашеним вођом Шамиљем Басајевим, узело као таоце све болеснике и докторе и држало их тако неколико дана. Епилог је био да је 129 људи (укључујући много деце) било убијено и ко зна колико рањено…

Татјана Жуганова je, баш тих дана, у току те акције, родила шестo дете. Међутим, када је дошла кући није донела, на запрепашћење мужа, само једну, своју новорођену бебу, већ – њих четири…

– Нисам могла да их оставим, мајке су им погинуле – једноставно је рекла…

– После неколико дана, на вратима им се појавио полицајац са jош два нова детета:

– Родитељи су им погинули, можете ли да их узмете?

Узели су их, наравно…

И тако је процес кренуо…

– Када ми је муж умро, прича Татјана, у нашој кући је било већ 16-оро деце… Тада ме је један једини пут ухватила паника у живота … Напустила сам посао васпитачице у обданишту, купила краву, мада се тиме никад раније нисам бавила, засадила у башти воће и поврће, организовала децу која могу да раде и тако смо се хранили. Помоћ државе никад нисам имала, само комшија и пријатеља…

– А број деце се стално повећавао… На крају, за ове 22 године, одгајила сам 6-оро своје и 70-оро усвојене, исто моје, деце…

– Гледам ову једноставну, просту жену, у некој „живој“ емисији руске телевизије, окружену публиком и новинарима, који је засипају најразличитијим питањима… Одговара мирно, без патетике и узбуђења, као да се ради о најобичнијој животној причи…

– Јесте ли радили рендген срца, пита новинар..

– Не, никад… Зашто?

– Ви вероватно немате једно срце!

– Не, свих 76-оро су стали у ово једно, каже…

– Било је ту, вероватно, и деце које нису сирочад, без мајке и оца, већ које су једноставно остављени? Ето каквих, данас мајки има…

-Да, било је много таквих, али ја се на њих не љутим и тако васпитавам и своју децу, вероватно ни њима није било лако, каже уз, углавном уз неодобравање публике, по овом питању…

— Вама треба подићи споменик, рече неко…

– Шта ће ми споменик, одмахује руком – мојих 76 споменика шета земљом…

– Обраћам пажњу на један детаљ. Док прича, све време, држи руку ћерке која седи до ње, и нежно је милује… Седа друго дете, син, исто то ради… Очигледно несвесно… Љубав према деци је нешто што је ОНА…

– Мама је изузетно начитана, школована жена, каже јој једна од кћерки (не прави се разлика да ли је родила или није), натерали смо је да напише књигу о свом животу… Написала је…

– Вероватно се добро продала, зарадили сте, паре увек требају, нарочито са толиком децом – примећује један од новинара.

– А, неее, – прекида она новинара… Видите каква је криза, људи немају пара… Рекла сам деци да то ставе на интернет, нека читају људи бесплатно… ШТА ЋЕ МЕНИ ПАРЕ ПОРЕД ОВОЛИКЕ ЉУБАВИ, каже, показујући на двадесетак своје деце која су се у том тренутку налазила у студију…

И заиста је тако, кад мало боље размислиш…

Налетех пре неки дан на ову причу која, по мом мишљењу, описује прави смисао Божића.

Мир Божији – Христос се роди!

Ваистину се роди!

Извор:
ДУХОВНА ОАЗА