ЦИПЕЛИЦЕ

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати…  – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом.

Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети, па да се некако распореде и сместе за неко време.

Нема трајних решења, рат диктира распоред.

За то време Мирко ће неколико дана боравити код мајчиних у роду. Воли он код бабе и деде, а и шта ће у оној гужви у којој се не зна куда пре и ког се посла прво дохватити. Треба толика уста нахранити, а лето је, летина доспела… Ко може знати да ли ће ти људи, те избеглице, мир и спас наћи овде, али су макар са фамилијом, међу својима. Некако ће се већ испомоћи.

Био је и Мирков отац код те фамилије пре рата. Ишао је више пута да нешто ради и заради, богатији је крај, могло се зарадити. Он је вредан, добар је ковач, а ти рођаци су га увек лепо примали, помогли да нађе боље плаћен посао, дали му кров и постељу. Ма и да није било тако свеjeдно би фамилију помогли, дочекали и сместили. Тако је право, своји су, а рат и зло време траже да се људи испомогну, да се сложе и стисну једни уз друге да се мука лакше пребаци преко грбаче.

И за одлуку и договор је боље да их је више. Више очију, више глава…

Мирко се није опирао да оде код бабе и деде. Тамо је понајвише волео да проводи време са Пером. Перо, брат му од ујака, био је старији скоро десет година, али је још волео да се поигра, па и са Мирком да збија шале и учи га чобанским играма. А мали је био поносан што као помаже, иде са Пером за овцама, пази на јањце…

Тако је и то несташно јагње које је стално некуд скакутало и губило се од стада, названо Луњом. Ко зна ко му је од њих двојице баш дао име, тек Мирко је био истрајнији и да га тако зове и да се са њим игра и на паши и кад дотерају овце кући. Овог пролећа Перо је био са стоком у планини, али га је отац вратио још пре десет дана. Вратили стоку из планине и из других кућа, њихових рођака, Срба. Тако су се договориле старешине. Нека их кући који дан, а утом ће проценити да ли и када да их враћају у кошаре.

Од јутра Мирко храни Луњу и трчка са њим по дрворишту. Баба Сава је била заузета паковањем. Данас се селе за Србију. Тако су им рекли. Наредили. Сава замишљена и забринута. Ко зна ‘оће л’ бити баш тако како рекоше, то са Србијом? Синоћ одагнало мушке из све четири куће и Јову, чо’ека јој, и сина им, Нику.

Још не зна шта је ш’ њима, ни ђе су.

Јутрос пратила Анђу да им однесе преобуку и зера сира и крува, да заложе, од јуче нијесу залогај узели. Спремила и плоску воде, ал’ не дадоше Анђи даље од Јозине куће. То је друга комшијска.

Тамо сада сједе наоружане комшије ‘Рвати из њи’овог и другије села. Ни једној жени, ни цури не дадоше даље од Јозине куће. Веле, вратиће се мушки. Нека се само оне спремају за Србију, ал’ нека не пакују пуно ствари, не маре носити бог зна шта јер је уређено да све тамо, у Србији, добију. Само нека понесу нешто ‘ране и за пут…

Сад се оне, жене, опремају, од ноћас пекле кру’, сада пакују нешто преобуке у бошче и одвајају који бољи биљац да имају на чем’ прилећи и чиме се покрити… Све тако да све буде спремно и да се крену раније на пут, чим им мушки дођу.

Преобуке ће поњети кол’ко да им се нађе за прво вријеме, за рад’ ђеце. А куд ће и како ће, сами Бог зна. Нит’ коме у Србију, нит’ на чија врата, нит’ на чији терет…

Кажу ови, они су сад влас’ у селу, да и’ тамо све чека, ал’ зна она да увије’ ваља рачунати о свом руву и круву. Само се пита како ће бити рува и крува кад оду од своје куће, тамо неђе… Ах, како буде.., нек их Бог сачува заједно. Веле да се селе сви Срби, па ето, неће бити сами, а како остали народ, тако ће и они.

Тамо у Србији је од прије рата невиста покојног Луке и ђеца јој. Тако и баба Јока викала синоћ да се сви скупа упуте тамо па деверају ка’ и ође, ‘едни уз друге. Најбоље је кад чељаде има свога за ослонац, лакше је.

Тако све једнако мисли баба Сава и претура по својој глави, ал’ никако да одагна ону црну слутњу што јој се увукла у душу и трује невољом. Синоћ им по мрклом мраку на врата долазио комшија Марко. ‘Рват. И он сав устрашен и само погледује около. Тражио њену свекрву и дошапнуо јој да бјеже, да неће добро бити. Баба ни чути. А, Марко ће њој: ја ти реко’, немам ти кад дуљити, а ти, бона, немој сама терет на себе, позбори са свијима. И оде у помрчину. Позвала је баба и јетрве и старије невисте из други’ кућа, ал’ ни једна није била за то да се покрећу док мушки не стигну.

Ноћ је, ђеца мала, рашто да беже кад ником ни оне ни ко њи’ов зла не учинише, нити дуга направише… И ако оду, ђе ће их наћи мужеви, ђевери и синови кад дођу кући и како ће им оне објанити куд су се саме упутиле са том пилежи и страчади… Има са њима и некол’ка клапчића, они могу помоћи, али не могу поњети сав терет одраслих. А ови што поћераше мушке и не дају нос промилити из села они веле да ће данас сви за Србију.

Сад оне ријечи Маркове од синоћ и ови наоружани који не дају преко огредака трују Саву и ево цијело јутро рују по мислима да се они Србије неће докопати. А, опет, кад се пита куд’ ли ће шњима и какве су им намјере, нема одговора. Само је нека ледена рука држи за срце и што више мисли на тај пут та рука све леденија и све јаче стеже. Мирка мора још данас некако о’правити ћаћи и матери. Чим дође Нико прво ће га задужити да дијете одведе кући. Није далеко, косо прико поља, коњским касом брзо ће, а лако ће их послије стићи. Не могу се они, тол’ки народ, колима брже кретати од њега на коњу. Чим дође Нико, прво ће Мирка збринути. Морају ови наоружани дозволити. Па сви знају да су му ћаћа и матер у другом селу. Ако ће и они у Србију, нека њиховог дијета шњима. Нијесу нељуди да дијете не дају одагнати својој кући.

– О, Мирко, чујеш ти мене?Ајде ‘рано моја, у кућу.

– Баба, баба, каже Перо да се иде у Србију! Ђе  то? Јел’ долеко?

– ‘Ест, рано, далеко, далеко прико два брда да иђеш и још и даље… 

– А ‘оћу ја на кола? Како ћу тако долеко пешке, бољеће ме ноге?

– Неће, очи моје, неће тебе баба водити у Србију. Твоја мама не иђе, па ће тебе ујко на коња, па назад мами.

– Ја би баба с тобом, послије ћу се вратити мами.

– Дела, дико, дај баби те ципелице да ти обујем.

Кад је Јово, зет јој, поткрај зиме носио у град робу да прода, вратио се са дијечјим ципелицама. Виђео их је у излогу и није одолио. Сила нека га гонила и’ купи свом јединцу. Сви су носили опанке, мало ко ципеле и од одрасли’, а од ђеце нарочито, па се два пута повраћао до оног излога ђе и’ је углед’о док није у себи преломио и купио. Послије говорио да је био као омађијан, кад год погледа у они излог из стакла му се смијеши Мирко у тим ципелицама. Знао је да им треба дозидати собу и да треба чувати паре и за друге важне ствари, али ријешио је, врагу и паре, никад их доста, неће пропасти имање за једне ципелице. Кад је доша’ кући и показа’ ципеле не зна се ко је био радоснији, он ал’ Мирко.

Радост синова му је потврдила да није погрешио. Нема ти’ пара које не би да’ за тај тренутак његове радости и тај сјај у дијечјим очима. Ко би помислио шта све могу једне дијечје ципелице. Кад их није обувао Мирко их је остављао у соби, на шкрињи са материним рувом, и сваки час улазио у собу да им поглади кожу и обрише их рукавом кошуље. А, кад га је мати повела овамо, није ћео макнути без ципела. Све је то летело Савиним мислима док је полако везивала пертле на ципелицама.

– Ето, тако, ај’ сад причувај Анђу док ујна спреми малог Мићу.

– Баба, спреми и за ме ‘едну бошчу, могу ја носити, нијесам више мали. Мали је Мића, ја ћу њему помоћи.

– Како нећу, снаго моја, а да ко ће баби помоћи ако не ти.

Каква ли је то ларма? Да се не враћају мушки? Нису то њихови гласови, а не би ни тако викали. Ови брече, а ријечи су им строге и претеће. Тврдо их је и тешко слушати. Док је пришла да погледа кроз прозор на куће преко пута већ их је тројица заглавило на врата. Држе пушке и вичу као да их курјаци нагоне…

– Брже, брже, ајде, сви напоље, брже…

– Анте, Иване, не бречите Бог вам да’, ђецу сте ми устравили…

– Напоље, напоље, брже, немој да ти овај кундак заврши на грбачи, шта је мени за твојом ђецом. И немој ти мени, Иване…

Пођоше сви на врата, по наредби, али их више изгураше него што им дозволише да мирно изађу. Оборише столице, шутају оне спремљне бошче, вриште деца, кукају жене…. Одједном настаде метеж. Напољу су сви из све четири њихове куће. Више од четрдесет душа. Куд ко лети, шта ко хвата, ко кога умирује, ко на кога виче… ништа се не зна, све се слило у један парајући звук и једну заљуљану масу… Покушавају да их погурају у кола, све једнако вичући и гурајући рукама, ногама, кундацима, ал’ они се устумарали, па та маса, тим љуљањем добија стално други облик… Са оним белим повезачама чини се као нека велика грудва коју сунце растапа и претвара у разливену масу на неким деловима сасвим растањену и са тамним пегама, од гологлавих дечијих главица…

– Пењи се, улази, нећу те ја уносити… улази, мајку ти твоју, немам цијела божија дана да се с тобом заба’љам… гурај је, шта је штедиш… – брече комшије, небо пара њихова вика

– Живко, ‘амо, мајци,… Божица, ево Данице ође,… ма пусти ме ђеци,… мама, мама,… баба не дај ме,… Нево, бона, држи моју Јоку док нађем ђе ми је Драгиња,… јадна ти сам, остаде ми бошча у кући,… Љубица, ђе ћеш, ође смо ми,… Божо, сине, не бој се,… Анђооо, очи моје.., Цвијето, Цвјието…, мајко помози ми…  – мешају се гласови, вриска, плач, свако свога дозива, свако уз свога хоће док их гурају ка запрежним кола и у та кола у која оне, по сваку цену, хоће да уђу само са својом децом или никако.

– Боже драги, видиш ли ти шта се ово од нас чини… – Нема он кад на тебе гледати, има он преча посла – смеје се Стипе

– Ђе ћете с нами? Станите, људи, да нам дођу мужеви, ђе ђемо брез њи’… Анте, Јозо, Божо, људи, шта је с’ вами…?

– Удри је прико губице, мајку јој њену, не могу је слушати… Чуј, нема мужева, биће мужева, не брини ти зато, ха, ха, ха…

– Мучи јадан, Бог те не чуо, не говори поганштине…

– Пази, побеже пашче… за њим, не дај умакне…

– Ено утече још ‘едан, држ’ га, опколи их да још који не умакне, Анте, ђе звераш, побиже ти, не’ш га стићи…

– ‘Оће вала куршум ако ја не мерем… Неће далеко, иама наши’ около. Зна се његова и њи’ова…

Тек кад три момка побегоше настаде нова збрка сада и међу гониоцима. Нити се зна ко кога јури нити зашто још више туку оне који не беже. Најпре су они бржи трчали за тројицом момака, а кад су видели да их не могу стићи поскидаше пушке са рамена. Убише Воју и Марка. Петар је и даље бежао. Не би га стигли да није пред њега изашао, из своје куће, Иван и коцем га ударио у главу. Онда га двојица одвукоше и убацише у јаму.

Сава у себи мисли бијеште, ђецо, бијеште, брзе су у вас ноге… Бијеште, ко зна што ће и од нас бити… Са Мирком се попела на кола. Дете плаче и увлачи јој се у недра.

– Не плачи, дико бабина, не да тебе баба. Они се то само надвикују. Ка’ кад се надмећу, јал’ кад ватају курјака. Глед’о си како се момци надмећу и како вичу кад играју те своје игре… Не бој се, неће они нами ништа, неће ни теби, ти нијеси ништа скривио. Са’ ће кола поћерати, па ћемо право за Србију. Ето, ћео си с бабом, сад иђемо заједно. Води те баба, неће баба брез тебе…набраја Сава све што јој дође од памети до језика само да утеши унука који плаче престрављен.

Нису отишли далеко, тек неколико километра пољем, укосо. Сави се чини да су рупе, што осташе кад се вадио шљунак, некако продубљене. Можда јој се баш и чини, није неко време силазила на ту страну.

Поново брече, сад наређују да се силази са кола. Не гледају ко је чији, чија је мати, чије дијете… Све им се сада и без речи разјашњава. Нема даље одавде, од овог мјеста. Нема Србије. Стигли су где су гониоци хтели. Сава је одвезала бошчу, избацила из ње робу коју је спаковала за пут. Њој више неће требати. Провула је крај мараме испод Мирка и оба краја везала себи око врата. Тако је направила од бошче носиљку, да може ослободити једну руку да се њоме придржи док силази са кола и износи дете. Скупио се Мирко у њеном загрљају и оној бошчи, па дошао мањи него што јесте. Не пушта га, а ни он не пушта њу. Гледа Сава око себе. Не чује више звуке, ни јаук, ни плач, ни гониоце, изгубили се звуци. Само гледа позната лица изобличена од ужаса, страха, немоћи, безнађа… Гледа руке које се траже, које се стежу, очи које у погледу желе да задрже само драги лик, предео…

Погледај нас, Господе! Мара, у наручију држи најмлађег Мићу, десном руком га стеже, а прсте леве шаке зарила у Петрову мишицу док немирним погледом тражи Анђу. Анђа је млађа од Мирка. Држи је тетка по којој су је и назвали Анђом. И она још дјевојка, млада, једва осамн’есту прегазила. Ваљала би и њој утеха, а она пригрлила малу као да јој из њега, тог загрљаја долази снага… Е, невољо моја, свима би вам, ал’ немам те моћи. Бог ми не даде ту радост да одем за вас. За све вас ја би’ себе дала на жртвеник, ал’ ови не узимају жртву за спас, ови узимају све, цео један народ. Грабите свако својом снагом писаним путем, тако је ваљда Бог нама одредио. Стегла је Мирка, сишла и стала поред кола

– Пусти то пашче, шта си га стегла – виче јој Мате

– Мате, јади те не сапињали, устрави’ ми Мирка. Не бречи више. Ето ме, ту, како ти велиш тако и чиним. 

– А мореш ли нег’ тако како ја велим? Нима више ваше државе и цигана Карађорђевића, сад је наше дочекано

– Па јест’ ваше је сад, ал’ кад сте своје дочекали шта од нас то радите? Не дирамо ми у ваше….

– Завежи, да ти ја не зачепим губицу, ко тебе пита што ће и како ће.

Мирко стеже бабу и уплакану главу држи дубоко загњурену у њена недра. Као да не жели да види та искежена лица са усиљеним смехом и као да се бабиним недрима штити од њихове вике, псовки и лудачке намере.

– Баба, ја би’ мами

– Не мере сад мами. Види ти њега. Најпрво ја би баба са тобом, а сад ја би мами. Сад смо, јање моје, близу Србије. Ко би река’ да се ‘вако брзо море стићи? Ето, нијеси се ни уморио…

– Ти си рекла да је Србија долеко

– Па ‘ест, дико, далеко је, како није. Ја се ево уморила, а ти си јако плакао и загњурио главу, па си онда зеру задрем’о и нијеси гледа’ куд све иђемо. Море бит’ зато се теби причиња да је било брже нег’ што је… Још само мало, да нам одреде које је наша кућа и иђемо отпочинути

– А јел мама зна ђе смо?

– Зна, јање, зна, како не зна. Доћи ће она за дан два да нас тражи. 

– А што велиш Саво, још само да вам кућу нађемо и да се смјестите? Па ‘ајте, нашли смо, ха, ха, ха, дуго нећете бољу тражити – каже јој Божо, гура је левом руком, а у десној му нож. Сија оштрица, али Сава наставља разговор са унуком.

– Нека тебе, очи моје, одмори мало, уморан си. Немој дизати главе из бабини’ њедара, да ти светло не заслепи плачне очи. Увуци главу, баба ће те љуљати, па да спавамо… И баба ће. Да зеру очи свијемо и одморимо од пута, па да кашње на’ранимо Луњу. Доћи ће он за тобом…

Заспали су тада баба Сава и Мирко и нису се будили.

Прошле су две године од рата. Преживели рођаци инсистирали су код власти да им дозволе да из рупа изваде кости својих страдалника и сахране их на гробљу. Мајке, снахе, сестре, кћерке и њихове породице полако и нежно су рукама разгртале земљу и шљунак на стратишту, да не повреде кости. Да сваку ослободе, да је одвоје од корења и земље. Онда су их прали, изложили сунцу и сложили на бели покров у сандуцима. Наилазили су на прстење, укоснице, новчиће… По предметима су препознавали и њихове власнике. И њих, те предмете, полагали су у сандуке, нека их уз оне којима су припадали и које су и на том задњем путу пратили. Чују се тихе тужбалице, жалопојке жена које оплакују сваку кошчцу.

Дозивају свака своје: мајку, сестру, братанце, снаху… Упорно и дуго раскопавају изгребаним, већ крвавим рукама око сваког костура кога нађу целог, да му не раздвоје кости. Једино Јања дозива сина. Помиње и она мајку, сестру.., али је једина која на овом месту тражи своје дете. Испод разгрнуте земље извирио је костур. На великом костуру мали. и око њих несатрула марама. На малом костуру – ципелице.  Јања више није дозивала. Нашла је Мирка. Ципелице су потврда. Марама и положај малог и великог костура говоре да су отишли заједно, у наручју, у загрљају.

Мала, тужна поворка црних марама, црвених очију, рањавих руку, тихих јецаја и тужних набрајања иде од поља ка православном гробљу. На челу поворке крст. Носи га Милкин син. За њим поп. Онда би требало да иде мушка пратња. Тројица их је. Иако су блиски род и требало би да иду за ковчегом, сврстали су се напред да одрже обичај. Онда четири ковчега положена на двоја кола коју вуку коњи. За ковчезима иду најближи, а на крају женска пратња. Овде су најближи уједно и женска пратња. Тек их је десетак, заједно са децом. Комшија нема у поворци. Затворили су се у куће. Гледају своја посла. Шта их се тиче туђа туга?

Онај разговор баба Саве и унука Мирка са почетка ове приче можда и није текао баш тако како је написано. Никада нећемо сазнати како је тачно било, шта су сви они говорили једни другима, о чему су мислили и шта су желели у том свом последњем дану. Али знамо потпуну истину о најтрагичнијем делу ове приче. Он је стварни оквир за истиниту живу слику. Жене и деца једне фамилије која је живела у више задруга поклани су истог дана, на истом месту. Поклали су их људи познатих лица, познатих гласова, познатих имена. Мирко је био у гостима код мајчиних родитеља, са мајчиним родом страдао и са њима је сахрањен. Ципелице на ногама, марама, загрљај малог и великог костура тражили су да се исприча ова прича.

Покој им души!

Аутор: Цвијета Радић

Извор:
ЈАДОВНО