ЉУБА

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте?

Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а оно крај. Мислила сам да су прошле тек оне незреле, ране године, да ћу роду и земљи тек давати. А оно крај. Кад човек одлази сам, а дијеца остају, онда се не пита – зашто. Остаје у некоме и кад оде. А ја? А ми? Одлазимо са нашим сјеменом и нашим плодом који је требао бити сјеме за нове плодове. Шта остаје од нас и послије нас? Зашто смо ми рођени, зашто смо постојали па макар и до ове сриједе, до средине нечега? Знам ли сада шта је Бог? Увијек сам се питала гдје је и како изгледа та сила којој се молим, та правда над људима какав има лик. И ево, сада ми се показује. То је свјетлост, то је топлина овог задњег тренутка, то је мир јер смо у задњој, овој најстрашнијој људској неправди, заједно. Заједно пред правдом, пред невиношћу и бесмртности. Заборавиће будућност имена крвника, а памтиће нас. Можда ће их се и њихово сјеме постидети, а нас ће памтити. Заувијек. Ко? Бог и правда и свјетлост и топлина у којој ћемо заједно остати, ми, моја дијеца и ја.

–  Не плачи, сине. Бољеће кратко и само овај пут. Послије више никад неће бољети ништа. Погледај горе, тамо је сунце. Тамо је Бог. Тамо идемо. Ови што нас шаљу одвели су тату, да га склоне, да нам не помогне. Али преварили су се. Били су неразборити, неразумни и слијепи да виде да ти тата од горе већ пружа руке да му приђеш брже, да краће боли ова посљедња бол на земљи, да отпловиш са њим у Царство Оца небеског. У Царство, сине.

Хтјела сам да гледам плод мог плода, да се поносим што је љепши и сочнији од свих плодова. Можда је то био гријех? Гријех уздизања изнад других због поноса. А нијесам никога стављала под ноге. Мислила сам да је то смисао трпње, гледати са поносом на свој плод и плод тог плода. Сада ми се отворила мисао – неће бити плода мог плода. Бог је за неке, за нас, одредио другачији смисао постојања. Да трајемо кроз правду кад нас прекине неправда. Да свијету будемо доказ да су сви праведници вјечни, да се изнова рађамо са сваком новом неправдом као нада, као смисао, да се рађамо са сваким новим бићем које ће нас носити у себи као патњу невиног, као вјеру у вјечност, као…

– О, душо, не желим да умреш, не желим ни ја да умрем. Па и овај топли дан и свјетло небо нам каже да за нас нема смрти. Само кратак пут одласка са земље, од бриге, од бола, од нељуди… И да ти заувијек останеш безгрешан. У Царству, сине.

Плаши ме само страх у његовим крупним, смеђим очима који не могу да отклоним загрљајем и пољупцем као све претходне. Не могу да гледам његове очи. Срце неће издржати. Не може моје беспомоћно срце издржати то, тај поглед наде и очекивања. А ако то немоћно срце стане ко ће онда са њима, мојом дијецом, бити до краја?

– Гледај горе, сине, тамо гдје је тата и гдје идемо да се састанемо са њим. Радости моја, не плаши мајку, не гледај ме. Гледај у небо. Види птице како узлећу једна за другом, једна по једна…Узлете ниоткуда.

Није ниоткуда, биле су ту само нијесмо препознали лет.

– Не бој се, сине, не бој се Петре! Стено! Дали смо ти име по овом камену, да будеш чврст као камен, као стена, као стамена Динара. Јуначе мој, нијесмо узалуд баш то име бирали. Ти си данас див-јунак. Мајчин јунак над јунацима и див над дивовима. И тата је поносан. Гледај горе, у бескрај, у свјетлост… и твоја птица ће ускоро… У Царство она носи, сине, небеско, вјечно.

А моја Цвијета? Морам их обоје грлити. Заједно ћемо нас троје овом стазом.

– Цвијето, цвијете бијели, мирисни. Ти ћеш заувек својом бијелином, као бијела зора, сјати над људима и твојим мирисом, име моје мирисно, мирисаће правда и вјера. Мирисом цвијета нашег поља, миром мирисним обележи сваку стазу части док њиме ходе праведни. Идемо, бисеру мој, да се из Царства мирисом јављаш и бијелином цвијета разгониш тмину да црнилом не покори. Цвијете неговани, неубрани. Петар је снага, ти си бијелина и мирис. То остаје.

Нећу очи затварати, нећу мрак. Гледаћу свјетло у овом часу, свјетло у једном зраку који се спушта од неба, од сунца до нас… Са свјетлом хоћу да одем, у свјетлу да останем. Свјетло, додир топлине, тај свјетли зрак топао и мирисан. У њему је мирис овог поља, мирис земље, мирис моје дјеце… Остаћемо у том зраку…

Динаро моја, и ти си се наднела над нама, сва несрећна и згрчена и згрожена… Буди осветница као што си била чуварица и памти, само памти овај дан и нас у њему… Док ти поносна постојиш да постојимо и ми… Кроз зрак нас памти, кроз тај један зрак од сунца до нас. Памти и ову свјетлост, танку и оштру која ми прилази. Не тугуј, само памти, Динаро…

О, Анте! Зар не знаш, јадан, да се крв људска не може спрати са руку? Никад и ничим. Она се увек види и по мирису осјећа. Не биле ником дате муке које те чекају док сулуд лугом трљаш руке по вас дуги дан. Тај мирис и боја не дају ни сну на очи. Јадан си ти Анте! Није ово наша казна но твоја, зар не видиш то, несрећниче…? И дјеца твоја и њихова дјеца носиће на рукама тај твој биљег крви који им данас остављаш. Што то чиниш свом породу, нерећна мајка што те је родила?

Севнула је она танка свјетлост. Топлина се разлила. По врату… Само да не угасне свјетло над нашим почивалиштем…. Само… Цвијето, Петре… ту…

Покој души нашим бабама, снахама, стринама, теткама… које су, туђом вољом и силом, отишле у вечност заједно са својом децом. Живот су им дале, а гледале су како им други тај кратки живот узима силом. И нису могле да помогну, мајке несрећне. Нисмо их ни упознали, а наше Љубице, Стане, Јованке, Милке, Данице, Душанке, Анице, Маре… родиле су нам сестре, браћу, тетке, стричеве, ујаке… од којих смо данас старији по неколико деценија.

Извор:
ЈАДОВНО