Стратегија одложеног ћорсокака

Изјаве српског државног врха да је спровођење Бриселског споразума доведено у питање, након прихватања у Народној скупштини, сведоче о непостојању чак ни мизерне цене подвођења државних институција и територија Европској унији.

Дошли смо до још једног парадокса српске политике: предвидивост потеза и држање речи изгледа да више нису европски адути српског руководства пред Бриселом. Незадовољан понижавајућом фразом о добијању „зеленог светла“, уместо прецизног датума за почетак преговора, Београд мења реторику, одбијајући тако да у огледалу погледа лице кловна.

Само је у Србији могуће да премијер 29. маја изјави да ће Бриселски споразум бити у потпуности спроведен и да ће његов кабинет учинити све да се то догоди, а онда, 9. јуна, нервозно саопшти да га не интересује никакво „зелено светло“ и да то може да угрози примену споразума.

Први пут, премијер је поменуо и постојање договора са ЕУ: Бриселски споразум, његова имплементација, доношење одлуке о почетку преговора. Српским грађанима, премијер би требало да објасни формат тог „договора“ са ЕУ.

Председник Томислав Николић реаговао је слично. Рекао је да ће, ако ЕУ не охрабри Србију, бити отежана, ако не и сасвим онемогућена имплементација Бриселског споразума. „Ако нас ЕУ не охрабри, затвориће се многи путеви које смо стрпљиво градили у протеклој години, а посебно остварење јединства и помирење народа са ових простора”, рекао је Николић.

Али, авај! Шеф Делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер изјавио је одмах потом да је веома важно да се преговори ЕУ и Србије отворе, али да у том правцу има још доста тога да се уради, истакавши да разуме и премијера Србије Ивицу Дачића и владу који очекују да Србија добије датум у јуну. Сличне изјаве давали су и други високи дужносници ЕУ.

Дежер је, коментаришући реакцију премијера Дачића, рекао да разуме да премијер и цела Влада очекују да се донесе одлука о датуму, али да ће Србија добити „зелено светло“ тек када се све што је неопходно уради, и прецизирао, како преноси Политика, Србија до добијања датума има да начини још низ корака.

Николић и Дачић би били у праву, да није једне непријатне чињенице. У доброј европској вери тројца Вучић – Дачић – Николић, Народна скупштина Србије је крајем априла усвојила извештај Владе о политичким и техничким преговорима са Приштином. У оквиру извештаја изгласан је и Бриселски споразум, од А до Ш. За су гласала 173 посланика, против је било њих 24, док је један био уздржан.

Откуд данас премијеру право да оспорава одлуке Народне скупштине, за које је сам небројено пута јавно гарантовао и у које се скоро па заклињао? Ниподаштавање највиших државних институција и претпостављање њихове воље личном хиру, лошим личним проценама и уопште личним потезима сведочи о непостојању чак ни мизерне цене подвођења тих истих државних институција и територија Европској унији.

Због тога, српску државну стратегију можемо назвати стратегијом одложеног ћорсокака. Када је конфедерација странака које државу воде у питању, ствар стоји другачије.

После краткотрајног режања и прозивања ЕУ за превару, претњи отежаном или чак онемогућеном спровођењу Бриселског споразума, све за домаћу употребу, уследиће нова подреалност коју треба признати у оквиру велике косовске реалности, све у замену за ново обећање.

Народу који од обећања живи деценијама то може да звучи и логично, баш као и реченица да ЕУ од Србије не тражи да призна „Косово“, већ само реалност његовог постојања. А и спрдачина понекад наликује хумору, нарочито када се објекат спрдње смеје, уместо да плаче. По истом принципу, оно што читамо и слушамо у медијима назива се политиком.

Бранко Жујовић / Глас Русије