Институт породице у Србији изложен је током периода такозване транзиције бруталним ударима који за циљ имају њено подривање, радикалну трансформацију и стварање друштва у коме више неће бити традиционалне породице. Ови удари су најочитији преко измене породичног законодавства, али долазе и из простора економске организације, социјалне политике, биоетике, популарне културе[1] итд.
Главни подстицаји за промену у том правцу долазе од западних актера који надзиру и усмеравају нашу традицију и припремају ово друштво за „европске интеграције“. Нажалост, много људи не разуме да европске интеграције углавном подразумевају разарање традиционалних вредности и пре свега традиционалне породице. Да бисмо то објаснили и разумели морамо најпре да дамо бар скицу модерне историје напада на традиционалну породицу која је на крају у великом броју земаља дала резултате.
Разумљиво, усмерићемо се на комунизам, феминизам, тоталитаризме, као и два најважнија глобална револуционарна догађаја (1789. и 1917.), у којима су, гле чуда, као центар имплементације нових политика одређене традиционалне породице које треба „реформисати“, односно разорити подстицањем развода, слободне љубави, еманципацијом жена, изједначавањем легалних и нелегалних кохабитација, односно статуса брачне и ванбрачне деце, увођењем жена на тржиште рада, променом пореске политике, афирмацијом абортуса итд.
Због Стаљинове „контрареволуције“ и чињенице да је комунизам развијан у земљама са врло патријархалном културом, ове револуционарне мере су заустављене и умерене. Но у међувремену су оне експлодирале у западном свету, да би се после 1990, под окриљем европских интеграција и сваковрсних либерализација и модернизација, на велика врата вратиле у неограниченом виду.
О моделу породице
Традиционална, класична, основна, природна, нуклеарна моногамна породица коју чине отац, мајка и њихова деца налази се у центру западне цивилизације (у ширем смислу) којој ми припадамо. Та цивилизација је током последња два миленијума обележена, дефинисана и утемељена хришћанском религијом, тако да је сасвим разумљиво што сви савремени борци против породице истовремено нападају и религију, односно покушавају да обе институције у пакету елиминишу из наших друштава и уставно-правних система.
Постоји велики спор о томе да ли је овај модел породице природан. Карлсон, као и многи традиционалисти, посебно хришћански утемељени мислиоци, настоје да бране идеју о природности и универзалности оваквог модела породице као нужне основне супстанце друштва. Карлсон, на пример, наводи и савремена археолошка и антрополошка истраживања (Артура Лавџоја нпр.) која настоје да покажу како је још у доба аустралопитекуса постојала основна породична форма моногамног типа.
С друге стране, савремени деконструктивисти, на трагу Моргана, Енгелса и Мидове настоје да нађу све могуће примере и доказе који ће показати како је наводно моногамна породица нешто што је новијег типа у укупној историји човечанства, односно да је у питању фаза у еволуцији породичног модела повезана са капиталистичким начином производње, која ће се у даљој еволуцији трансформисати у неке друге облике одношења. Енгелс је у свом кључном делу о овој тематици, Пореклу породице, приватне својине и државе, наводио силне примере из дела теренских антрополога, настојећи да покаже неприродност моногамне породице, односно постојање многих других могућих модела.[2]
Аутор овог дела није компетентан да се у ту расправу упушта. Ограничићемо се на простор који нам јесте познат и који баштинимо. Дакле, бар што се тиче западне класичне и јудео-хришћанске цивилизације коју познајемо и коју баштинимо, јасно је да је са свим својим варијацијама, аберацијама, искушењима итд. моногамна породица последњих неколико хиљада година представљала основну ћелију друштва, државе и привреде.[3]Чак и данас када се против ње у великом броју „прогресивних“ западних друштава води отворени рат свим средствима, моногамна породица опстаје као избор највећег броја људи и највећег броја родитеља.
Дакле, да бисмо разумели динамику рата око породице, најпре треба укратко описати који је то модел и зашто је он важан за цивилизацију којој припадамо.
Два предмета спора
Данас је већ постало опште место у конзервативним круговима да се цитира познато Грамшијево објашњење неуспеха комунистичке револуције у Италији и на Западу. Као што је познато, он је у својим Затворским свескама указао на чињеницу да је комплетан западни свет натопљен по дубини са два миленијума хришћанства. Дакле, да су све друштвене институције, појаве и пре свега општа културна и вредносна атмосфера тада били фундирани и обојени хришћанском религијом. Наравно, све се то огледало и преламало у породици.
Традиционална, патријархална, вишедетна породица била је основ западних друштава и цивилизације. Била је то заједница мушкарца и жене намењена рађању и васпитавању деце, повезана вером, љубављу и међусобним поштовањем, укључена у ширу верску, друштвену, а касније и државну заједницу. У исто време породица је била и основна економска јединица, будући да се готово све до двадесетог века највећи део производне и привредне активности обављао под окриљем породичног домаћинства.
Западна традиција је укључивала поштовање породице као сфере приватности у коју држава не би смела да се меша. Мушкарац је представљао породицу у јавној сфери и био задужен за исхрану и обезбеђивање породице, док је жена била основа унутрашњег живота у кући, старала се за децу, исхрану и генерално организацију породичног живота у кући. Породични дом је дуго био и изразито функционално место у коме се не само живело, већ су и обављани бројни послови, од привређивања, преко образовања деце, до бриге о старима итд.
Жена јесте била у финансијски и правно потчињеном положају, али је била доминантна у функцијама и улогама које је преузела. Овај систем је имао квалитет подстицања супружника да своје проблеме решавају сами и да развијају међусобне односе као посебан универзум, док је данас тенденција да се држава на сваки начин меша у породичне односе и да покушава да их диктира и уређује.
Чак и у време када је процес такозване женске еманципације увелико покренут и кад су жене добијале разна јавна и политичка права, овај традиционални модел је опстајао све док је фактички хришћански морал могао да се одржава и преноси као систем вредности кроз различите поре друштва. О томе сведоче нпр. јасан отпор народа у СССР-у (посебно на селу) према новим системима уведеним после Октобарске револуције, као и значајни повремени таласи обнове рађања по правилу уско повезани са обновом значаја религиозности у јавној сфери, као што је то било у Америци четрдесетих и педесетих година прошлог века.
Породица је, то посебно треба истаћи, била схватана и као основна економска ћелија друштва: институција која примарно фундира привредне односе и привредну етику, од примогенитуре и задруге до приватних предузећа – као простор у коме се дете учи да управља средствима, да ради и помаже, планира, стиче свест о дужностима, управљању, солидарности, итд.
Током последња два и по века овај модел је, међутим, постао предмет директних напада разних заинтересованих идеологија, покрета и актера. Стога су готово сви облици конзервативне и десне мисли током тог периода у центар својих интересовања и програма стављали очување традиционалне породице. Религија и институција породице (уз питања вредности, ауторитета и морала) у суштини представљају два основна предмета спора у модерном добу.
Брак и револуција
Хегел је 1820. године у својој књизи Основне црте филозофије права инсистирао на динамици модерног друштва у коме модернизација разбија традиционалне окове породичне заједнице и појединца баца у сферу грађанског друштва као атомизовану индивидуу која наново гради своје односе са другим појединцима.[4] На страну његова идеја о томе како у синтези треба да дође до обнове обичајности као моралне заједнице вишег нивоа за читаво друштво, треба уочити да је он веровао како традиционална породица губи свој основни смисао и распада се под налетима модернизације.
У његовој методолошкој тријади породицу превладава грађанско друштво као антитеза, да би се на вишем нивоу у синтези обичајности појавила држава као остварење обичајности. Но бар за наредних сто педесет година можемо емпиријски показати да се традиционална породица одржавала и одолевала. Штавише, управо породица је била третирана и као основна јединица грађанског друштва и државе, што су адекватно пратили и правни системи западних држава.
Узгред, треба приметити да су векови у којима је Европа владала светом исти они у којима је традиционална породица била основ брзог раста европске популације. Ово је аргумент који Карлсон с правом користи кад показује да је један од разлога америчке снаге у односу на Европу то што САД и даље имају значајан раст популације, пре свега захваљујући великом броју традиционалиста и хришћана.
Управо деветнаести век, који је уследио након Хегеловог списа, обележен је огромним растом популације у Европи захваљујући породицама утемељеним у религији. Овај велики раст није по дефиницији довео до ратова – штавише, ради се о веку који је био изразито миран, без великих европских ратова. Но, раст популације омогућио је исељавање великог броја људи у Америку и Аустралију, на пример, али и снагу европских држава које су у колонијалном положају држале остатак света. Религија је тада и даље имала улогу имплицитне вредносне и моралне основе свих сегмената живота.
Но, још у другој половини осамнаестог века појављују се гласови и чак организовани покрети јавног или тајног типа који систематски нападају и клеветају традиционални породични модел. Разумљиво, то су исти они покрети који нападају религију, монархију и идеолошки припремају Француску револуцију. То су све оне идеологије које ће папа Пије Девети осудити у познатој енциклики Попис грешака из 1864. године.[5]
Француска буржоаска револуција је први велики политички догађај у модерној историји у коме је брак планирано постављен у центар политике. Сузан Десан је у одличној књизи Породица на суду у револуционарној Француској[6]са доста аргумената и података доказивала управо тезу да је политизација и реформа институције брака била један од кључних циљева револуционара. И заиста, у савременој литератури о развоју породичних односа и породичног права, овај период се изучава као почетак модерне реформе породице.
Наиме, нове политичке снаге су по први пут практично промовисале и примениле читав низ иновација као што су развод без кривице, укидање примогенитуре у наслеђивању, односно увођење једнаке расподеле наследства између деце, замеци посебних права жена и родне равноправности, изједначавање статуса легитимне (деце рођене у законитом браку) и нелегитимне (ванбрачне) деце. У септембру 1792. донет је закон који је у исто време увео грађански брак и грађанско вођење брачне евиденције, затим легализовао разводе, снизио границу пунолетства и увео забрану родитељима да утичу на избор брачног партнера сопствене деце.[7]
У прва два поглавља књиге, ова ауторка доноси читав сплет радова и аргумената „различитих памфлетиста, моралиста, сатиричара, новинара, феминисткиња, петиционара, и чланова клубова…“, који су заједно стварали мрежу за промовисање реформисања брака, његове унутрашње динамике и његове улоге у целом друштвеном систему.[8]
Не случајно, реформа институције брака имаће кључно место и у другом „епохалном догађају“ који ће затрести свет 1917, у Бољшевичкој револуцији. Но пре него што кажемо пар речи о томе, ваља најпре набројати основне изворе, идеологије и актере оспоравања традиционалне породице који су се углавном јасно оформили и поставили у периоду између ове две револуције.
Стање шока
Наведимо најпре разне облике комунистичке и анархистичке идеологије. Доследно изведено у њиховом нормативном идеалу друштва ради се о потпуно слободној љубави, дисконтинуираним тренутним везама и о пребацивању бриге и старатељства о деци на читаву заједницу. Наравно, у оквиру ових покрета постојале су бројне варијације, па тако код Прудона још увек има места за традиционалну породицу и повлашћени положај мушкарца. Но код Бакуњина је, на пример, растурање породице као буржоаског тиранског окова доведено до краја. Најважнији спис у овој традицији је Енгелсово Порекло породице, приватне својине и државе објављено 1884. године, који ћемо касније детаљно представити.
Следи затим леви либерализам и социјалдемократија. Ово су умереније варијанте леве традиције, али са врло сличним нормативним циљевима – подстицање изласка жена на тржиште рада, на специјализацију и стварање каријере, као и развој колективне државе благостања у којој се деца пребацују на одгој у државне институције, а традиционална породица лишава готово свих својих функција и деконструише.
Трећа важна идеологија је феминистичка. Феминизам је током деветнаестог века углавном био везан за либералну традицију, захтевајући постепену еманципацију жена, њихово образовање и стицање одређених права. Но, током двадесетог века ова идеологија је попримила радикалне облике и сврстала се уз радикалне и комунистичке покрете, директно подривајући дистинкцију јавно/приватно. Савремени феминизам је изразито антипородична идеологија у којој се ова институција види искључиво као оков који спутава ослобођење и развој жена.
Хомосексуални покрети и квир идеологије су наредни противник. Ова традиција тражи изједначавање истополних заједница са класичном породицом, стицање свих породичних права за њих, укључујући и могућност усвајања деце и сурогат материнства као начина да стекну потомство. Но квир идеологија је одавно одустала од тражења права само за „различите“. Прокламовани циљ је универзализација таквих пракси, односно кретање ка друштву у коме ће сви грађани практиковати нестабилне, динамичне, флексибилне полне и родне идентитете. Традиционална породица, дефинисана као брак жене и мушкарца, разумљиво представља највећу препреку у реализацији таквих настојања.[9]
Интереси крупног капитала (банака и великих корпорација) често се поклапају са неким или свим од горњих група, па своје ресурсе (новац, медије, лобирање) углавном стављају у функцију промоције и реализације њихових идеја. У питању је настојање да се формира андрогина, заменљива особа, индивидуалац усредсређен на каријеру, неукорењен и невезан за породицу. Породица која је основа неке смирености и сигурности онемогућава доследно увођење свих грађана и радника у такозвано стање шока (Алвин Тофлер[10]).
Не треба међутим из вида испустити ни геополитичку димензију: одређене стране силе могу преко таквих идеја, идеологија и покрета да слабе конкурентске државе (корелација са падом наталитета, унутрашње хомогености, стабилности, уређености живота, итд). Натурање антипородичних идеологија у пракси води разарању читавог друштва: мањем броју бракова, већем броју развода, мањем броју деце, уношењу анархије у породичне односе, смањењу популације, што све води опадању укупне снаге и потенцијала државе у међународној сфери. Карлсон у књизи Поцепане генерације даје одличан пример, званичан документ САД, НССМ 200 из 1974. године, који је припремио Хенри Кисинџер. У њему је дефинисао да ће САД на све могуће начине подстицати заустављање раста популације, односно њен пад у тринаест земаља.[11]
________________________________________________________________________________
Упутнице:
[1] Види Ђурковић, (2016), Панов, Јањић-Комар, Шкулић, (2014).
[2] Данас се то формулише у тврдњи да је традиционална породица тек један од могућих животних стилова.
[3] Наравно, ту би се могло додати и образовање, социјално осигурање, војна обавеза и друге функције које су биле везане за породицу.
[4] Hegel, (1989), стр. 317-319. „У грађанском друштву свако је себи сврха, све друго му је ништа“.
[5] Види The Syllabus of Errors, (1864)
[6] Види, Desan, (2004).
[7] Исто, стр. 16.
[8] Исто, стр. 17.
[9] Детаљно о овим питањима у другом поглављу књиге Тамни коридори моћи. Ђурковић, (2013).
[10] Tofler, (1975).
[11] Carlson, (2005), стр. 16, 17. Документ је декласификован 1980. и јавно доступан на страници https://pdf.usaid.gov/pdf_docs/Pcaab500.pdf
Извор:
СТАНДАРД
