Заборављени масовни злочини “православне браће” Бугара

Бугари чине све да се забораве злочини које су вршили над Србима, а Срби чине све да се забораве српске жртве које су мучки побили Бугари. Хоће ли тако и остати? Или је време да уместо културе заборава почнемо гајити културу сећања?

Пише: Марија Вукићевић

Да ли можете да замислите да у једној држави име њених држављана, њених припадника, не сме да се изговори? Да су становници, грађани једне земље обесправљени до те мере да њихов живот не вреди ама баш ништа? Да ли сте чули за време када реч Србин није смела да се изговори, а да су Срби мучени и убијани само зато што су Срби? Не, не мислим на геноцид над Србима у злогласној НДХ и усташким логорима. Не мислим ни на тежак положај Срба у Босни и Херцеговини под окупацијом Аустро-Угарске у првој половини 20. века, ни на бесомучну иживљавање шиптара над Србима на светој српској земљи Косову и Метохији које траје до данашњих дана. Мислим на геноцид над Србима који су вршили Бугари пре и за време I светског рата, о најгорим мучењима, понижавању, пљачки и систематском уништавању српког народа на територији Србије коју су окупирали Бугари.

Посмртни остаци 3000 Срба Фото: Википедија

А шта је почетак оволике мржње и потребе Бугара да истребе један народ, да униште Србе? За одговор на ово питање морамо се вратити у 1878. годину, када је након руско-турског рата потписан Санстефановски мир који је Бугарској обећавао велико проширење на штету Грчке и Србије, тј. велики део македонске области: вардарски и епирски део. Међутим, срећа Бугара била је кратког века јер је 4 месеца касније на Берлинског конгресу одлуком великих сила промењена расподела територије Македоније тако да је она враћена Турцима. Ово је изазвало велико незадовољство Бугара и распршило њихов сан о значајном проширењу бугарске државе и утицаја. Чини се да ће сав бес због тога касније Бугари искалити на Србима, и то више пута!

Најпре су то покушали 1913. године, када су незадовољни што су добили само мали део Македоније (пирински део), нападом Србије код Брегалнице и Грчке код Ђевђелије и Солуна започели Други балкански рат. Пораз Бугара на свим фронтовима, само је била тренутна пауза од њихове намере да се освете Србима на најсуровији могући начин: уништењем и истребљењем Срба! О таквој намери говори и изјава тадашњег Председника бугарске владе Васила Радославова: „Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба“.

Злочини Бугара над Србима Фото: Злочини над Србима

1915. године почиње бугарска окупација Србије када Бугарска добија прилику да оствари свој политички план: истребљење српског народа на територији коју је Бугарска окупирала и желела за себе и то путем денационализације и асимилације српског народа. Први корак у том плану био је ликвидација припадника српске интелигенције која би прва пружили отпор бугаризацији: официра, свештеника, лекара, учитеља, правника, угледних домаћина и богатих трговаца, односно сва покретачка снага једног друштва. Тако су мучење свештеника била редовна појава, поготово у Сурдулици. Примера ради, свештеник Стева Комненовић, који је новембра 1915. у Лесковцу поздравио Бугаре сматрајући их својом православном браћом, од стране истих тих Бугара био је зверски мучен, живом су му ишчупали језик.

Заједно са њим у Сурдулицу су доведени и ђакон Традафило Коцић, свештеници Јосиф Поповић и Михајло Игњатовић, учитељ Марко Јоковић и други, и сви заједно су мучени, понижавани, јахани су од стране бурарских војника, тучени кундацима као стока, а затим су убијени. На окупирани део Србије, Бугарска је доводила своје, бугарске свештенике. Вршен је најгори облик терора и уништавања свега што је само и имало призвук српског. Постоје оригинална бугарска документа која говоре о томе да је српски језик био забрањен. Да ли можете да замислите ту количину мржње према локалном становништву да им је матерњи језик у рођеној земљи забрањен? Поред српског језика, на удару су били и српска црква, књиге, поготово историјске, споменици културе. Забрањено је коришћење српског црквеног календара, смео се користити само бугарски. Отваране су бугарске школе. Србима су паљене куће, вршене су пљачке, отимачине. Србима су наметнута правила, чије је најмање кршење значило смрт. Забрањено је било свако светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из куће се није смео чути. Ово је само мали део описа терора који су трпели Срби под окупацијом Бугара.

Након завршетка рата, образована је Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина. У тој комисији били су и представници српске стране, а у њеном раду учествовао је и Арчибалд Рајс. Комисија је на жалост, обављала свој рад само 6 месеци, а ли је прикупљајући податке о бугарским злочинима успела да изврши категоризацију на:
– масовна убиства
– депортацију у логоре
– силовања.

Бугарски злочини над Србима Фото: Злочини над Србима

Најбољи пример масовних убистава која су вршили Бугари је Сурдулица у којој су вршена убиства која су се прочула и у иностранству и о чему постоји и инострана литература. Сурдулица је у то време била мали град са око 5.000 становника, а географски се налазила на путу ка Бугарској. Кроз овај градић су пролазиле многе групе заробљеника који су одвођени у логоре у Бугарску. Један део тих заробљеника управо је у Сурдулици био стрељан. Процена је комисије која је испитивала бугарске злочине, да се ради о најмање 3-4.000 људи који су стрељани, и то су само процене, без тачно утвђеног броја тако да је вероватно у питању и већи број. У Сурдулици је почињено толико много злочина да се са правом може причати о геноцидној намери Бугарске да уништи српски народ. Рецимо, у народу и дан данас кружи прича о „40 мученика“. Реч је о младићима који су Бугари довели махом из Владичиног Хана, у место поред Сурдулице звано Калифер. Од свих младића не зна који је био лепши и паметнији. Исте ноћи кад су доведени, са првим мраком, Бугари су их убили, одузевши им право на љубав, на потомоство, на живот.

Нису само млади људи били на удару Бугара. Поред раније поменутих убистава свештеника, мета напада Бугара били су и стари, жене и деца. Прилико убистава, убице су највише волели да користе бајонете, да би штедели метке. Формирали су тајне одреде, који су били задужени да свако вече одводе у смрт недужне. Многи Срби који су довођени не само из околине Сурдулице већ из свих крајева Србије, из пиротског и нишког округа, са Косова и Вардарске Србије, под изговором да их воде у логоре, нестајали су под окриљем ноћи. Пошто нису били достојно закопани, свака киша откривала је нове лешеве који су испливавали на површину из плитких гробова. Бугарски војници који су сваке ноћи вршили егзекуције над српским становништвом, често су се такмичили међу собом ко ће више и суровије убијати.

Званично откривене највеће гробнице су: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола.

Треба напоменути и то да је Сурдулица само једно од многобројних места где су вршена масовна убиства Срба, а позната су и: место Валандово на југу Вардарске Србије, где је извршен Валандовски покољ, Алексинац, Врање…

Покољ у Валандову Фото: Злочини над Србима

Друга категорија злочина Бугара са намером потпуног уништења и бугарицазије српског живља била је депортација у логоре. У Бугарској је у то време основано 22 логора у који су интернирани Срби. Највеће депортације Срба у логоре дешавају се 1917. године, након Топличког устанка, када је уследилиа страшна репресија бугарске војске. По неким проценама, само у том периоду након Топличког устанка, убијено је око 20.000, а у логоре депортовано око 60.000 Срба. При том, у логоре су одвођени не само ратни заробљеници, већ и цивили, што значи да је постојала намера истребљења Срба.

Депортације су вршене возовима, али врло често су заробљеници и пешке одвођени преко Пирота и Сурдулице где су вршена масовна стрељања. Возовима су депортовани у вагонима за стоку, а већином су на тај начин депортовани жене, деца и старци. Због нехуманих услова у вагонима, без хране и воде, немали број лица није ни дочекао долазак у логоре већ су умрли у току транспорта. Овакав начин депортације у логоре сличан је оном који су вршили нацисти и усташе у II светском рату.

Бугарски логори за Србе Фото: YouTube screenshot – Bugarski plan istrebljena Srba! Milovan Pisari Zločini Bugara u velikom ratu

О суровим условима живота у логорима сведоче и преживели из једног од логора под именом Сливен, у југоисточном делу Бугарске. Логораши су буквално умирали од глади јер им ништа није давано за јело, тако да су често јели саму траву. Били су смештени у дрвеним баракама, без кревета, без грејања, без пода. Нека бараке чак нису имале ни кров па су логораши били изложени свим временским приликама. Много њих је умрло због болести и глади, али и од мучења која су вршили Бугари. Само у Сливену умрло је или убијено 5-6.000 људи. На Конференцији мира у Паризу 1919. године, Српска делегација је изнела податак о укупно 120.000 лица депортованих у логоре, што војника, што цивила, а више од 80.000 је нашло смрт на тим злогласним местима.

Требало би напоменути да су поред смрти у логорима, многи Срби дочекали смрт на принудном раду. Након успостављања Солунског фронта, на територији данашње Македоније, српски мушкарци су коришћени за најтеже физичке радове за изградњу путева, копање ровова, изградње пруге. Дневно је на принудном раду умирало по 10-15 људи.

Масовна силовања српских жена су 3. категорија злочина које су у свом походу уништења српског народа вршиле наше комшије. Међусавезничка комисија је на основу исказа сведока дошла до имена од 400-500 силованих српских жена. То је само један мали број стварних жртава с обзиром да многе силоване жене никада нису пријавиле силовања због срамоте која им је нанета. О силовању жртве и дан данас нерадо причају, а камоли у то доба партијархалне Србије. На основу великог броја силовања, може се закључити да је постојало систематско силовање што је био још један од начина понижавања, обесправљивања и сатирања српског народа.

Након завршетка рата, састављена је листа од најмање 500 бугарских злочинаца за које је доказано да су учествовали у злочинима. Српска делегација је списак предала на Париској мировној конференцији, када је представљен и план да Бугарска преда Србији те злочинце и да им се суди у Србији. Међутим, велике силе нисту то дозволиле тако да злочинци никад нису испоручени Србији, већ је била препорука да се у Бугарској оснује специјални суд за ратне злочине који ће судити тим ратним заробљеницима. До реализације препоруке никада није дошло иако је у Бугарској био основан специјални суд за ратне злочине, али у којем су одржана само 3 или 4 суђења, а осуђено само 1 или 2 официра. То је све што је предузето по питању бројних злочина које су Бугари учинили на територији окупиране Србије за време I светског рата. Мало више од 20 година након извршених злочина, Бугарска улази у Тројни пакт и понавља све злочине из I светског рата. Становништво Србије није се било још опоравило ни заборавило злочине из Великог рата, а доживели су поново терор, мучења и убиства у II светском рату. Наравно, ни за ове злочине нико није одговарао.

Данас су државе Србија и Бугарска у добрим и пријатељским односима. Срби одлазе на бугарске планине и море, на зимовања и летовања, негују добре суседске односе са православном браћом. Злочини који су вршени наменски и систематски са циљем бугаризације српског народа, слабо се помињу. Срби су опростили све злочине. Заузврат, Бугари су 1941. године срушили малу цркву – костурницу која је подигнута у спомен жртава које су стрељане и на други начин убијене у Сурдулици. Оно што повезује ова два народа, српски и бугарски, јесте култура заборава: Бугари чине све да се забораве злочини које су вршили над Србима, а Срби чине све да се забораве српске жртве које су мучки побили Бугари. Хоће ли тако и остати? Или је време да уместо културе заборава почнемо гајити културу сећања?

Извор:
СРПСКА РАМОНДА