После читања Хандкеове „Историје иза приповести“

Пише: Слободан Самарџић

Између 1991. и 2011. године Петер Хандке написао је осам мањих књига о кључним збивањима у нашој земљи, које су све осим једне објављење код највећех немачког издавача Зуркамп-а (Suhrkamp). Домаћа публика имала је прилику да се упозна са две од њих (Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине и Летњи додатак зимском путовању), а ево сада захваљујући подухвату четири здружена издавача имамо сабране све његове радове (на близу 500 страна) посвећене нашој тегобној новијој историји.

Утисци о овој књизи су бројни, али један од њих се истиче: Хандкеово приповедање није само литерарно савршено него је и дубоко истинољубиво. Разуме се да говоримо о две димензије овог дела – о начину излагања и о његовој историјској подлози. Ове две ствари, као код сваког великог писца, у Хандкеа су нераздвојне. Историја се излаже кроз приповест, она је иза ње, као што каже наслов збирке који је сам писац одабрао. Хандке је, дакле, приповедач о збивањима, али догађаји о којиме се приповеда нису литерарна фикција већ су доживљена збивања са лица места. Писац је, наиме, био бар дванаест пута у овим крајевима, или у оном крају који је стварао своју слику о овим крајевима (Хаг као средиште једног „трибунала“), да би сваки пут вративши се кући писао, тј. приповедао, о ономе шта је чуо, видео и записао.

У томе, писца су по свој прилици водиле две његове говото литерарне страсти: ходољубље (израз Зука Џумхура) и знатижеља. Што се првог тиче, он је, како смо рекли, бар дванаест пута био „на лицу места“, али не само то. Он је Србију са Косовом и Метохијом и босанско подриње сваки пут прешао уздуж и попреко у својој истраживачкој мисији о рату и људима у рату. Када је о знатижељи реч, он није само хтео да сазна шта се догађа на месту предратних, ратних и поратних збивања, него и да сазна шта се то збива на страни моћних западних сила које су равноправно, премда не и пуноправно, учествовале у свим поменутим фазама.

Хандке је убеђени панјугословен. То се лепо види у првом есеју о Словенији писаном непосредно после „малог прљавог рата“ (јун 1991). А када се Југославија распала, постао је непоправљиви борац против слике непријатеља коју су од онога што је од ње остало – а то су СР Југославија, па Србија и Црна Гора, па Србија – правили западни медији. Он није заступао никакву српску ствар, сем у мери у којој је против-чињеницама оповргавао стално деловање „хорди хушкача – новинара, који су годинама својим речима и сликама ударали у исти добош и са своје чеке у иностранству представљали исто тако гадне псе рата као и они у подручју захваћеном ратом“ (стр. 100). Разуме се, како је време пролазило он се усредсређивао на Србију, јер као приповедач о једном реалном збивању није био господар временске димензије свог приповедања. Господари времена, тј. његових догађајних секвенци, били су самозвани управљачи егземпларног простора великог експеримента – планетарне доминације. Хандке као да није хтео да пропусти положај сведока-очевидца на једином месту земаљске кугле на којем се овај experimentum mundi видео као на длану. Укратко, ово није могло извана него само изнутра и зато је Хандкеова слика коју је сликао двадесет година не само сушта супротност него и сушта истина супротстављена “интензивној порнографији речи и слика“ (260), којој је била изложена светска јавност. Кажемо, ствар се од Југославије померала ка Србији, дакле дестинацији којој један истинољубиви дух није могао да одоли.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ