Да ли је Јадар балканска Пангуна, а Лозница наш Бугенвил? Или је „Рио Тинто” савладао лекцију из етике након што је уништио старе пећине Абориџина? Хоће ли се српски литијум заиста ископавати по правилима по којима се штити животна средина или ће се остварити страхови Лозничана о еколошкој катастрофи?
Заступници ове рударске компаније тврде да ће Србија са „Рио Тинтом” процветати – инвестиција у околини Лознице до сада је вредна 450 милиона долара. Отвориће се нова радна места, производиће се литијум светске класе који ће се користити за батерије електричних аутомобила и најважније, придржаваће се свих мера не би ли се заштитила животна средина и здравље људи. Све ово понављају и у Влади Србије. Након недавног састанка са представницима компаније „Рио Тинто”, премијерка Ана Брнабић описала је „Јадар” као пројекат од изузетног значаја.
Може ли се веровати „Рио Тинту”? О томе би штошта имали да кажу грађани Бугенвила, пацифичког острва које је прошле године изгласало независност од Папуа Нове Гвинеје. Њихова судбина у вези је са рудником Пангуна, некада једним од највећих и најбогатијих налазишта бакра и злата на свету, којим је управљала ова британско-аустралијска компанија. Иако је рударство у Пангуни завршено пре 31 годину, и то након што су спорови око профита рудника и његове штете по животну средину довели до деценијског грађанског рата, који је одвео у смрт око 20.000 људи, последице се и даље осећају. Јама рудника оставила је смртоносно наслеђе становницима – загађена вода неометано отиче у локалне реке, оне који живе у долинама муче ране и кожне лезије, имају респираторне проблеме, компликације у трудноћи… Монсунске кише гурају велике количине загађеног песка и јаловине у реке, уништавајући шуме и пољопривредна земљишта, јер је рудник затворен преко ноћи и без санације.
Што се „Рио Тинта” тиче, ова прича је завршена 2016. када је 53 одсто удела тамошње фирме дато влади Папуе Нове Гвинеје и аутономној влади Бугенвила. Еколошки стручњаци овај потез су оценили као део намерне корпоративне стратегије „Рио Тинта” да се лиши пројеката високог ризика и велике одговорности.
И пре тога, ова рударска компанија имала је проблема са имиџом – памти јој се како је руда из Франкове Шпаније ишла пут Немачке и Италије, где је потом коришћена за израду оружја. Није јој заборављен ни намибијски уранијум ископаван под окупацијом Јужноафричке Републике, у којој је владао апартхејд. А ове године, због проширења рудника угља, срушили су пећине из последњег леденог доба у западној Аустралији. Тако је уништено културно наслеђе Абориџина старо 46.000 година у којем су се налазили најстарији познати примери коштаног алата у Аустралији, наоштрена кенгурова кост стара 28.000 година и плетеница за косу стара 4.000 година. Експлозив је активиран баш на Недељу помирења, празник који подсећа на неправду која је нанета Абориџинима, а убрзо је саопштено да је проширење рудника урађено у складу са дозволама које су им издале тамошње власти.
А да ли власти у Србији могу да гарантују да ће „Рио Тинто” радити у складу са еколошком етиком и прописима? У то сумњају и они који познају историјат ове компаније, али и они који прате резултате власти у борби за бољу животну средину. Иако је више пута најављивано, још није измењена законска регулатива која би забранила изградњу малих хидроелектрана у заштићеним подручјима, нити је основана комисија која би преиспитала рад постојећих. Сва заслуга за тренутну мању заинтересованост за МХЕ припада активистима који су попут герилаца вадили цеви из река, сукобљавали се са инвеститорима, често кршећи закон. Иако је прошле године тема загађења ваздуха била разлог за сазивање хитних седнице владе, његов квалитет поправљен је тако што је Агенција за заштиту животне средине ублажила критеријуме за оцењивање. Тако је сада прихватљив постао онај ваздух који је до јуче био загађен.
Одатле и сумња да Србија кроз пројекат „Јадар” добија нешто вредно уништавања 2.000 хектара земљишта и брисања читавих еко-система. Искуства других показала су да такве компаније односе богатство, а остављају само мрвице. Док се „Рио Тинто” хвали јединственим примером технологије, нигде раније коришћеним, Лозничани страхују да ли ће оно испробано у лабораторији функционисати и у пракси и да ли ће „Јадар” постати отрован ожиљак у пејзажу Мачве.
Извор: Политика
