Била једном једна администрација

Пише: Филип Родић

Окупациону власт би „неком администрацијом“ при чистој свести до сада називао само Видкун Квислинг, а Зоран Заев својим иступима прети да Видкуну преузме титулу

Негде на самом почетку мог бављења новинарством, било је то у деску агенције Бета ’97. године, у тикеру агенције Франс прес налетео сам на врло занимљиву вест. Радило се о компаративној анализи уџбеника из историје држава насталих распадом Југославије и разликама у виђењу историјских догађаја. Било је ту свега и свачега, али ниједна реинтерпретација није била занимљива и маштовита колико она “македонска”.

Солунски фронт објашњен је, на пример, тако што је наведено да су линије фронта које су се одржале, очуване захваљујући томе што су се ту борили македонски војници које су мобилисали Бугари, док је до пробоја дошло на местима где су се борили македонски војници које су мобилисали Срби. Укратко – Солунски фронт, а вероватно и читав Први светски рат био је један унутармакедонски сукоб, да не кажемо грађански рат.

Више од двадесет година касније, ништа се у БЈР Македонији променило није, осим имена и стотинак споменика знаменитих личности разних националности које су се у међувремену материјализовале у центру Скопља. У ствари, променила се још једна ствар. Док се раније у кривотворење, измишљање и фалсификовање историје улазило зарад величања и стварања неког сопственог идентитета, данас се то ради из снисходљивости и користољубља у бесомучној јурњави ка остваривању умишљеног циља и достизања фатаморгане зване Европска унија, пошто је цивилизацијско достигнуће звано чланство у НАТО већ остварено.

Северномакедонски премијер Зоран Заев је, изгледа, одустао од сваког достојанства, ако га је икада и имао. Од тог достојанства одустала је и већина житеља територије која тренутно носи назив Северна Македонија. Да нису, не би бирали човека који се одрекао имена. Да будемо јасни, нисам ја тај ко им негира да су Македонци. Не, сами су то себи урадили, а мени их је било жао док су то радили и све сам се надао да, ипак, неће. Зато више територију на којој живе не могу звати државом, нити њих нацијом.

И настављају у том смеру, а кораци су им све крупнији. Могу ја разумети да је у северномакедонској свести ослобађање од Турака у Балканским ратовима равно “окупацији”, али никако не могу да разумем да се оно што је недвосмислено окупација назива “пријатељством”. Заев је, говорећи о Другом светском рату у интервјуу за бугарску агенцију Бгнес, рекао да “Бугари нису фашисти, већ пријатељи”. Што значи да су пријатељи и када су фашисти. “Била је нека админстрација у том тренутку на почетку (Другог светског рата, или окупације, прим Ф. Р).

Затим се Бугарска дигла заједно с антифашизмом, борила се за слободу, за демократију и апсолутно је део антифашистичког фронта. Бугарске и македонске војске ослобађају територије: Крива Паланка, Куманово, цели регион, Скопље. И то је један леп део наше историје који чини да будемо још јединственији”, рекао је Заев. Окупациону власт би “неком администрацијом” при чистој свести до сада називао само човек по имену Видкун Квислинг, а Зоран Заев овако оштрим стартом прети да Видкуну преузме титулу.

Пошто је данашња Северна Македонија у Другом светском рату подељена између Бугарске и Велике Албаније под италијанским протекторатом, да ли су италијански фашисти који су управљали Тетовом, Гостиваром, Кичевом или Стругом били “пријатељи” и “нека администрација”? Ако нису, у чему је разлика између италијанских и бугарских окупатора? Ако је на власти у Скопљу била нека “пријатељска администрација”, ко је одговоран за слање 4.000 скопских Јевреја на пут без повратка у Треблинку?

Још је занимљивије питање како Заев гледа на устанак и народноослободилачку борбу у Македонији до 9. септембра 1944. године када је, дан након уласка Црвене армије у Бугарску ова земља променила страну у рату и одрекла се савезништва са Трећим рајхом. Да ли је напад Прилепског партизанског одреда на бугарску полицијску станицу у Прилепу, 11. октобра 1941. године у ствари био терористички акт, јер се ударило на “пријатељску администрацију”? Али ту није крај! Пошто су “бугарске и македонске војске”, како каже, ослободиле Скопље од те “пријатељске администрације” 1944, на сцену ступају “власти Југославије” да “Македонце и Бугаре који немају подељену историју, ни укрштену, већ заједничку” држе “раздвојеним”. Па власти Југославије и то оне комунистичке што им даде и националност и цркву испадоше окупатори, а Бугари ослободиоци.

Врло занимљив поглед на свет који је узрокован крајњим прагматизмом. Ради се о томе да је шефица бугарске дипломатије Екатерина Захаријева нешто раније изјавила да ће Бугарска блокирати почетак преговора Северне Македоније са ЕУ све док се у суседној земљи не оконча, како је рекла, говор мржње о свему што је бугарско, због чега је Софија 17. новембра блокирала почетак преговора Северне Македоније о чланству у ЕУ. Захаријева је рекла да односи између Скопља и Софије треба да буду попут оних између Латинске Америке и Шпаније. И сад замислите доскорашњег председника Боливије, првог Индијанца на том месту Ева Моралеса како говори да су конквистадори били “нека администрација” и да су их на крају ослободили од самих себе.

Извор:
СТАНДАРД