Социјални конзервативизам у Америци: Којим путем даље?

Пише: др Алан Карлсон

Док ово пишем, чини се да је прилично извесно да ће Џо Бајден бити потврђен као победник председничких избора 2020. године. Шта ће то значити за покрет социјалних конзервативаца у Америци?

Почињем дефиницијом: социјални конзервативизам је идеја – и политички систем – која потврђује и брани природну породицу, као брачну заједницу мушкарца и жене који су једно тело, и чија је сврха рађање и подизање деце, стварање јаких домова и повезивање генерација. Утемељен у Светом писму, социјални конзервативизам подржава полно уздржање (девственост пре брака, верност у браку), релативно рано ступање у брак, полне улоге које се допуњавају (мушкарци као очеви, они који издржавају и штите; жене као мајке и хранитељке), и велике породице. Он не одобрава контрацепцију, осуђује абортус, презире порнографију и жали због прељубе. Овај идејни систем сматра да закон и јавна политика треба да подржавају таква начела као најсигурнији темељ уређене слободе и људског напретка.

Упркос шареноликој прошлости и отреситој нарави, Доналд Трамп је као председник изненадио посматраче јер је у великој мери потврдио и подржао многе од ових идеја. Примера ради, подржао је пореску политику која је проширила пореске олакшице породицама с децом, у више наврата је ускратио средства Планираном родитељству намењена за абортусе, ставио је Сједињене Државе у први ред борбе за право на живот у Уједињеним нацијама и поставио савезне судије које су по свему судећи наклоњене многим или већини начела социјалног конзервативизма.

Ако постане председник, Џо Бајден ће све то поништити, и то што брже и што темељније буде могао. Нестаће сва Трампова регулатива и извршне наредбе, многи од њих још првог Бајденовог дана на месту председника. Као председник, Бајден ће у своју администрацију довести особе које се у сваком погледу противе социјалном конзервативизму, а исто ће урадити и када је реч о постављању судија. На извршном нивоу пораз ће бити потпун. Сенат који и даље контролишу републиканци моћи ће донекле да заустави негативне законодавне акте. Па ипак, то ће значити само мало спорији губитак у Конгресу.

Шта онда социјални конзервативци треба да раде? Предлажем да почнемо кратким освртом на недавну америчку прошлост како бисмо сазнали како смо уопште дошли довде.

Сједињене Америчке Државе осмишљене су и основане као социјално конзервативна нација. Сила која је обликовала земљу била је фамилизам, а не индивидуализам. Доласком досељеника и пуританаца у Масачусетс почетком 17. века створен је упечатљив амерички породични модел који је подразумевао рано и скоро универзално ступање у брак, високу стопу рађања, велику посвећеност родитељству, комплементарност (допуњавање – мушкарци и жене су једнаки по вредности и достојанству, али имају различите улоге), флексибилне али чврсте међугенерацијске везе, изградњу јаких домаћих економија и релативну стабилност. У Новој Енглеској, око 1660. године, скоро свака одрасла особа била је у браку: жене до 20. године, а мушкарци до 24. Рађало се у просеку деветоро деце по пару, при чему је велика већина успевала да преживи до одраслог доба.

Исте одлике могле су се наћи и 1776. године у Америци.Брак је био скоро универзална појава. Заиста, једно истраживање у брдовитим пределима Јужне Каролине показало је да од 17.000 одраслих белаца није било жене са 25 година која није или супруга, или удовица. Први попис становништва у Сједињеним Државама [1790] показао је да је просечна старост становништва 15 година: била је то земља тинејџера! У међувремену, верски ставови и практична економија живота фармера у Америци „довели су до тога да се деца сматрају благословом, а не проклетством” [историчар Џим Потер].Више од половине укупног броја деце у Америци живело је у породицама с деветоро и више деце. Највише изненађује што је то исто одликовало и црначке робове у Долини Чесапик,где су ступање у брак и велике породице били уобичајени.

Овај амерички модел породице добио је нову енергију средином 19. века. Немачки путник и писац Франсис Џ. Грунд, који је тридесетих година 19. века посетио Сједињене Државе, приметио је да земљу карактеришу „рано ступање у брак”, „светиња брачног завета”, „брзи пораст броја становника”захваљујући високој стопи рађања и „породична срећа”.Мало познатији посетилац из Француске Алегзи де Токвил приметио је исте одлике и написао да „засигурно не постоји друга земља на свету где се брачна веза тако поштује као у Америци, или где се брачна срећа тако високо и тако много вреднује”.

Амерички закон је одражавао и учврстио ту задивљујућу посвећеност породичном животу. Као што је показао историчар права Чарлс Рид, социјално учење раних хришћанских отаца обликовало је ову правну науку, нарочито начин на који је Св. Августин разумео троструко „добро” брака:размножавање, верност и нераскидивост.Како је то објаснио утицајни њујоршки правник Џејмс Кент тридесетих година 19. века: „Примарни и најважнији породични однос јесте однос између мужа и жене. Утемељен је у природи, и једини је разлог због ког Божја промисао допушта опстанак људског рода”.

Јавна политика је то следила. Одражавајући напредак постигнут на пољу ембриологије, у периоду 1860–1880.свака америчка држава донела је законе којима је абортус забрањен у сваком стадијуму трудноће. Године 1873,савезна влада спровела је нови закон којим су забрањене продаја и дистрибуција и средстава за контролу рађања, као и порнографије. Већина држава донела је још јаче мере. Спровођење је било строго и задивљујуће делотворно; порнографска индустрија (фотографије, „кубанске” разгледнице,часописи и књиге) доживела је крах.

Па ипак, само неколико година касније почела је деконструкција тог система. Зашто? Најједноставнији разлог јесте то што је наступила лагодност. Све више се дешавало да се добре стране и дарови јаке породице узимају здраво за готово. У међувремену, почело је ширење корозивног облика либерализма, испрва међу „ученима”.Уместо дужности, наслеђене мудрости и библијских истина, они су трагали за „личном слободом” и „избором”.

Процес рарзградње је почео законом о разводу. Према тадашњим актима, било је веома тешко добити развод, и то се веома ретко дешавало; заиста, у већини држава је све донедавно био потребан посебан акт државног законодавства да би се брак раскинуо. Међутим, од 1880. Арказас, Невада и неколико других држава откриле су да омогућавање лаког развода може да буде добар начин да се повећају приходи. Последице по друштвени поредак и децу сасвим су занемарене. Следеће мете били су закони који су забрањивали средства за контролу рађања и информације о њима. Спровођење државних закона почело је двадесетих година 20. века. Наредне деценије донета је судска пресуда која је укинула меру савезне владе.

Међутим,тада се десило и нешто чудесно: амерички породични модел ојачан је кроз велики број склопљених бракова и рођене деце (тзв. „бум”браковаи „бејби-бум”). Између 1932.и 1970.стопа склопљених бракова се скоро удвостручила; до 1970. године 95% одраслих особа у Америци било је ожењено/удато или је имало брак иза себе. Просечна старост ступања у први брак достигла је најниже нивое: 22 године за мушкарце и 20 за жене. Стопа рађања је вртоглаво порасла, и такође се скоро удвостручила. Велике породице су поново постале уобичајене. Чак је и стопа развода опала након што је забележила пораст после Другог светског рата. Као и у ранијим вековима, фамилизам је постао амерички начин живота.

Но, то није потрајало. Лагодност се поново вратила, а с њом и корозивни либерализам, овог пута заједно са изразитим феминистичким, либертанским и нихилистичким карактеристикама. Све ово узело је природну породицу на нишан. Умножиле су се непријатељске судске одлуке на савезном нивоу. Пресуде из шездесетих и седамдесетих година 20. века одузеле су упечатљиве задатке и заштиту венчаним супружницима и породицама, понајвише пресуда у случају Ајнштат против Берда [1972],која је негирала јединство брачног пара. Наредне године, пресуде у случајевима Роу против Вејда и Доу против Болтона поништиле су законе против абортуса у свих педесет држава. Пресуда у случају Планирано родитељство против Данфорта [1976]укинула је право очевима да учествују у одлуци о абортусу. Наредне године, родитељи су изгубили свако право да се ишта питају кад је реч о дељењу контрацептивних средстава малолетницима. И тако, процес је настављен све до прихватања содомије [2003], истополних „бракова”[2015] и трансродности[2020]. Иста неморална објашњења ускоро ће највероватније довести до прихватања полигамије и полиаморије (вишељубља).

Социјални конзервативизам као покретјавио се као реакција на такве нападе на природну породицу. Прототип такве организације била је Национална лига за реформу развода, коју је 1881. године основао велечасни Семјуел Дајк како би се борио против ублажавања закона о разводу. Године 1897. Лига је преименована у Националну лигу за заштиту породице и представља прву организацију која је употребила  појам „природна породица”.Седамдесетих година 20. века појавила се много већа констелација породичних организација, укључујући и Фокус на породицу (Focus on the Family), Америчку породичну асоцијацију (American Family Association), Савет за проучавање породице (Family Research Council) и Институт Рокфорд (Rockford Institute). Кад се узму у обзир и групације на државном нивоу, оваквих организација има на десетине.

Ипак, дошло је до важне политичке промене. Отприлике до 1965. године, Демократска странка је несумњиво била странка која се залаже за породицу. Док је Републиканска странка дуго била наклоњена Вол стриту, великим банкама, крупним корпорацијама, феминизму [таквим какав је тада био], пољопривреди и кантри клубовима, демократе су биле наклоњене Мејн стриту (просечним америчким инвеститорима, малим независним фирмама – прим. прев.), задругама и кредитним унијама, радницима, малим радњама, мајци као домаћици, „породичним платама” за очеве и етничким клубовима. Епископална црква била је место где су се републиканци молили; римокатолици и јужни евангелисти гласали су за демократе.

То се променило када је Демократска странка – у процесу који и даље није довољно јасан – упила сва либерална зла и радикализам с краја шездесетих година 20. века. До 1980. године она је постала странка контроле броја становништва, абортуса, порнографије, сексуалне оријентације, предбрачног заједничког живота и факултетских радикала на колеџима и универзитетима. [Нове корпоративне елите са истим нихилистичким менталним склопом и агресиван LGBTQ покрет доћи ће мало касније.] Милиони социјалних конзервативаца – католика, евангелиста, трговаца из малих градова и становника из руралних крајева отерани су у политичку дивљину. Многе од ових избеглица пронашле су пут ка Републиканској странци – називали су их „Реганове демократе”.Па ипак, од самог почетка било је то проблематично престројавање.

Шта је социјални конзервативизам постигао претходних педесет година? Неколико ствари. Премда је лако доступан абортус и даље дозвољен широм земље, уведене су забране или ограничења финансирања абортуса из јавних средстава. Савезна пореска политика више је наклоњена породицама с децом него раније, нарочито захваљујући новим пореским олакшицама за породице с децом и укидању неких споредних брачних казни. Нарочито на државном нивоу, школовање од куће – веома делотворан начин за препород породице – постало је правно признато и заштићено. Па ипак, друге политичке победе – као што је победа у вези с Предлогом 8 у Калифорнији, у корист правог брака – рутински су биле плен пресудама савезног суда, при чему су често предњачиле судије које су поставили републиканци. Све у свему, ово је списак неуспеха.

Шта онда треба чинити? Четири ствари.

Прво, крените у офанзиву. Већ деценијама социјални конзервативци махом су бранили законске преседане који су се урушавали, а однедавно само тражили изузећа од радикалне сексуалне агенде позивајући се на верска права. То је губитничка стратегија. Вековима су амерички социјални конзервативци смело и успешно деловали како би заштиту и промовисање природне породице и јудео-хришћанску етику полности преточили у закон. Они су та начела схватали као универзална у примени, за добробит свих, а не само за уплашене мањине. Садашња сексуализована левица то увиђа, одбацује либерални концепт „избора” као дискредитовану глупост и неуморно тежи да своју агенду наметне свима. Социјални конзервативци морају да поврате своју позицију и да за циљ поставе победу.

Друго,социјални конзервативци морају или да преузму контролу над Реубликанском странком, или да је напусте. Већ четрдесетак година републикански лидери оберучке су поздрављали гласове „Реганових демократа” и других породичних људи, али им ни на који други начин нису дали никакав значај: као да су то глупа деца коју су сместили у сам таван странке. Највећа љубав Републиканске странке и даље су велики богаташи, гигантске корпорације и национална државна безбедност, док нови сој милијардера, велике технолошке компаније (Big Tech)и обавештајне агенције показују мноштво знакова подршке другој странци. Примера ради, републиканска пореска реформа рутински циља 90% одбитака од пореза на богате и оне с листе 500 најбогатијих људи часописа Fortune (тзв. Fortune 500); породице и права средња класа добијају мрвице. Либертаријанци са својом либертанском друштвеном етиком контролишу регулаторну агенду странке. Па ипак, искрени одговори испитаника, прикупљени путем анкета, говоре нам да социјални конзервативци сада чине велику већину гласача Републиканске странке. У будућности они морају преузети истинско руководство у странци и спровести праве породичне и пролајф агенде. Ако не успеју у томе, треба да покушају да оснују нову странку. Као и педесетих година 19. века, живот у Америци је све више поларизован: тада због ропства, данас због „породичних вредности”.Тадашња ситуација је омогућила да „трећа странка” (републиканци) замене Виговце који су посустајали, и да постане противтежа демократама који су подржавали ропство. Можда је поново дошао тренутак за такву промену.

Треће,окупите много боље интелектуалне и политичке кадрове. Премда многе породичне организације опстају, већина њих су „проповедничког” типа или је реч о лобистичким групама с минималном интелектуалном тежином. Неколико истраживачких центара повезаних с великим универзитетима постиже добре резултате, али су углавном стидљиви кад је реч о јавним наступима. Потребна је нова генерација независних група стручњака с новим императивима. Оне веома смело одбацују феминизам, и то подједнако и његову тврду и меку верзију, и боре се за културно и законско признавање одговорног очинског управљања породицом и мајчинских вредности жена. Ове групе морају преобликовати економију како би она подржавала јаке бракове, велике породице и функционалне домове. Оне морају стати на крај „демаскулацији мушкараца кроз феминизирано образовање и различите облике соме које исисавају одважност и смелост (понајвише порнографија)” [Дејвид Азерад]. И морају да поврате онај осећај за пустоловину који је био присутан приликом изградње хришћанске породице [нпр. како каже Шарл Пеги: „На свету постоји само један пустолов…: отац породице. Чак и највећи пустолови не могу ни да му приђу. Све у модерном свету, а понајвише можда и сав презир усмерен је против те будале, те дрске, смеле будале”– 1909].

И четврто, направите Социјално конзервативну интернационалу.Светски конгрес породица, (World Congress of Families), основан 1997. године, први је корак у том правцу. Док је деведесетих година 20. века сексуализована левица тежила ка томе да обезбеди управљање Уједињеним нацијама, Европском унијом и другим транснационалним телима, Светски конгрес породица постао је њена противтежа. Његове активности биле су усмерене ка стварању коалиција интелектуалаца, писаца, активиста и политичара који ће бранити природну породицу широм света. Отада је одржано дванаест конгреса у пуном капацитету (Праг, Женева, Мексико Сити, Варшава, Амстердам, Мадрид, Сиднеј, Солт Лејк Сити, Тбилиси, Будимпешта, Кишињев и Верона) и још четрдесетак регионалних скупова (од Москве преко Најробија до Маниле). Ови скупови промовишу размену идеја и покретање нових иницијатива, и одликују се заједничким поверењем и храброшћу. У дословце хиљаде извештаја, чланака и књига сексуализована левица излила је свој бес због Светског конгреса породица… Што само показује да су његове активности имале успеха. Потребно је урадити још много тога. Поуздани извори прихода неопходни су да се супротставимо милионима долара које је империја Џорџа Сороша уложила у кампање против Светског конгреса породица. Премда су ранији конгреси обично имали и део намењен младима, није било довољно каснијих активности из којих би се створила нова генерација лидера. Штавише, једно ново тело породичних парламентараца заиста је поникло на скуповима Светског конгреса породица, али ни ту није постојала одговарајућа подршка у смислу људства како би се обезбедио делотворан континуитет.

Укратко, ми, социјални конзервативци, треба да престанемо да кукамо и стрепимо, и уместо тога треба да смело кренемо напред. Пред нама је свет који треба да освојимо, а на нашој страни је аутентично америчко искуство заједно са – бар ја тако верујем – Божјом промисли!

Извор:
ИФН