Владика Артемије – рестроспективни омаж великом Христовом следбенику

Пише: Стефан Карганович

Владику Артемија сам упознао пре неколико година, у страћари где је боравио у Београду, у коју се несумњиво уселио од проневереног новца. Ту негде је био и његов „возни парк“ – да потсетим на знамените речи блаженопочившег патријарха Павла, које још увек одјекују – а који се састојао из једне полуолупине. Иронишем, наравно. Разговор је био заказан на моју иницијативу. Пењући се стрмим, спиралним степеницама до владикиног собичка, питао сам се како човек у његовим годинама успева да се попне. У пренатрпаном собичку, топло ме је дочекао не неки строги владика него истински (и као што ми је временом постало савршено јасно, врло строги) монах.

Монах? Да. Отприлике у то исто време, злобни безаконици који су хајдучки запосели управу над Српском православном црквом, у очигледном настојању да владику додатно понизе, објавили су да га „деградирају“ на чин – монаха. Као што је енглески писац К. С. Луис у својим делима често указивао, нечастиви, или људи под његовим утицајем, чинећи зло несвесно служе Господњим плановима. Тако и функционери парасинагоге у коју се Српска патријаршија убрзано претвара (синтагму је смислио један од њих, злурадо је лансирајући као етикету за владику Артемија и његове епархиоте, али у духу Луисове опаске та етикета заправо се односи на њега и његове истомишљенике) мислили су да ће „низвођењем“ на статус простог калуђера владику унизити а његове монахе и свештенике, и народ који је у њему осетио истинитог пастира – поколебати. Прелашћени бомбонама књаза мира сего, заборавили су да су и они некада носили часно звање монаха и да је сваки јерарх, без обзира на накнадно стечене звучне титуле, увек прво монах па онда све остало. Или, да би барем тако требало да буде. Да ли и у њиховим случајевима тако заиста јесте, нека то питање поставе својим савестима.

Орден монаха који су прогонитељи ненамерно доделили владики Артемију за њега је био највеће признање, а за њих, који су га се ради трица овога света безумно одрекли, највећа брука и срамота. Утисак који ме је целог обузео при овом првом сусрету био је осећање да пред собом имам врло необичног владику. Он је сав зрачио добротом и дубоким смирењем, у неупоредиво снажнијој дози и од једног његовог колеге кога сам познавао у Америци, а у чијем су накнадном опхођењу па чак и теолошким погледима понуђене „бомбоне,“ по повратку у родни крај, изазвале тектонски преокрет, до непрепознатљивости. Ускоро, за време разговора, и затим током дугогодишњег познанства, постајало ми је све јасније да наспрам мене не седи неки необични носилац свога звања, већ напротив архетипски хришћански епископ и пастир душа и да је почетни утисак необичности био посве варљив. Владика Артемије је деловао „необично“ само у поређењу са већином својих еснафских колега, а једини разлог за тај површни утисак било је знатно растојање, које је њих делило од норме.

Хвала Богу, пошто сам из Америке, и још увек ми је остао у живом сећању тамошњи „црквени спор“ шездесетих и седамдесетих година прошлога века, патријаршиско навођење муња и громова на владику Артемија и његово дело оставило ме је не само скептичним већ и потпуно равнодушним. У тој неописивој и трагичној смутњи у Америци, чега се одлично сећам, породице су се делиле, пријатељства пропадала, кумства била раскидана. Обезглављени људи, већином искрени православци и патриоте, сврставали су се на основу емотивних парола, за „Мајку Цркву“ или против „Брозовог патријарха,“ али највећим делом без јасног аналитичког поимања наједанпут настале ситуације. Један не мали део повео се схоластичким резоновањем које је гласило да су формално донете одлуке виших црквених органа – светиња, и да им се има безпоговорно покоравати, без обзира на околности под којима су настале.

На ову комплексну ситуацију својевремено се осврнуо др. Слободан Драшковић:
„У спору у Српској православној цркви понашање и поступци неколико епископа су заиста изазвали оптужбе да они извршавају наређења Верске комисије. При свем том, и упркос извесним врло лошим речима које су измењане између две стране, тврђење да страна која брани Српску Православну Епархију за Америку и Канаду сматра ону другу страну комунистима, у основи није тачно. Нико разуман не сматра епископе Српске православне цркве комунистима. И нико на нашој страни не сматра да наш црквени спор представља сукоб између једног слободног епископа (Дионисија) и ‘комунистичких’ епископа Архијерејског Сабора. Међутим, то ни у колико не значи да комунистички режим Југославије не игра пресудну улогу у овом спору.“ 1

Mutatis mutandis, по свим битним елементима стање је исто, тада и сада. Сада, као и тада, Црква је суштински неслободна и по свим крупним питањима који пред њом стоје онемогућена је да доноси одлуке које би биле у складу са њеним учењем и канонским одредбама. И сада, као и тада, Црква је инфилтрирана убаченим кадровима који поступају по директивама њених противника и руше је изнутра. Али ни сада, као ни тада, као што је др. Драшковић разумно указао, то не значи да Црква као установа намерно ради против саме себе, нити да већина њених јерарха свесно ради против ње. То само значи да су се многи, по слабости људске природе, уплели у кучине из којих им је врло тешко, а некима можда и немогуће, да се искобељају.

Поступак свргавања и рашчињења владике Дионисије 1963. и пре десет година владике Артемија идентични су до најситнијих појединости и одвијао се по истој матрици. Неострашћеним посматрачима већ само та чињеница све говори. Ветеранима црквеног спора у Америци, та паралела била је очигледна већ на први поглед. Наспрам ове чињенице, схоластички формулисане тезе о безусловној послушности вишим црквеним органима, где се не води рачуна о чињеничкој стварности предметних догађаја, самим тим у потпуности су депласиране. 1963. године генератор црквене смутње није био часни владика Дионисије него „Мајка Црква,“ мада несумњиво спутана репресивним апаратом комунистичког режима задуженим за контролу над њом. Данас, то нису владика Артемије или клирици и српски православни верници из Епархије Рашко-Призренске у прогонству, већ је то и сада неупоредиво суптилније региментисана црквена јерархија, једнако подређена али другом опаком режиму, богоборачким глобалистичким центрима и њиховим локалним политичким испоставама.

Као што олакшавајуће околности које би се могле навести у прилог неслободном епископату пре шездесет година не мењају чињеницу да је комунистички режим одиграо пресудну улогу у тадашњој црквеној смутњи, сличне околности данас, а свакако их има, не ублажавају колективну одговорност прогонитеља владике Артемија и не мењају ноторну чињеницу да су нескривено антицрквени чиниоци одиграли пресудну улогу и овога пута.

Суштинско питање с којим је имао да се суочи мој дугогодишњи смирени саговорник било је, према томе, шта Господ очекује од својих истинских следбеника, а посебно оних којима је више дато, у ситуацији која је по људским мерилима нерешива и безнадежна, где је језгро Цркве уценом, принудом или прелешћу преокренуто да јој штети и војује против Ње? Раскол? У историји хришћанске Цркве многи су се одвајали и формирали сопствена зборишта из разноврсних побуда које су углавном као заједничку црту имале догматску непостојаност, личне амбиције или користољубље. Али непознат је пример, све до појаве владике Артемија у нашем времену, да у раскол иде правоверни епископ, вукући са собом на стотине монаха и свештенослужитеља – своју духовну децу, као и све бројнији верујући народ. За десет година нико од острашћених критичара није успео да пронађе ни једну ману у православном исповедању и беспрекорно православном начину живота владике Артемија, ако изузмемо скаредне оптужбе за проневеру које такође ни за десет година нису могле бити доказане, тако да ће судије сада моћи да одахну јер са представљењем оптуженог више неће морати да греше душе и скрнаве начела своје професије измишљајући разлоге за пресуђивање његове кривице.

Са становишта једног америчког правника, конкретно писца ових редова, само наведене околности довољне су да се злобне инсинуације о расколничким склоностима владике Артемија сада, након његове кончине, заувек ставе ad acta.

Једна упадљива и парадоксална особеност опште перцепције владике Артемија је управо то што, са изузетком малобројних зелота, нико стварно не верује нити у његову кривицу по било којем основу нити у исправност поступка којим је лишен свога чина и катедре. Док је богословско образложење владикиног држања сваком умерено оцрковљеном лаику кристално јасно, усвајао он или не владикине аргументе, супротна аргументација се изводи уз приметан напор, помоћу интелектуалног жонглерства и натегнутим стилом у поређењу са којим разлагања св. Томе Аквинског делују као изузетно освежавајуће штиво. Многи јавно, а преовлађујућа дискретна већина приватно, сагласни су у томе да је владика Артемије часни служитељ Цркве који је не само по својој савести него, што је од подједнаког значаја, и по канонским прописима на које се позива, што у нашим смутним временима носи посебну озбиљност и тежину, поступио на прави и благословен начин.

Моји разговори са покојним владиком, који су ме неисказиво обогатили, и то на првом месту аромом монашке аутентичности која се ширила у његовом присуству, убедили су ме да трагично стање у коме се налази српска Црква, и шире гледано са свих страна подривано Православље, није безнадежно. Ризикујући да привидно искорачим у домен етнофилетизма, за шта ме нико поштено не би могао прозвати, додао бих још и то да су светли живот и дело владике Артемија, а посебно последње поглавље стаменог трпљења немилосрдних прогона и горких разочарања у најближе сараднике, пример несебичног жртвовања на опште добро који ће српском народу бити од неизмерне духовне користи. Тај узор ће надуго блистати када погрде изречене на његов рачун и његови бедни опадачи буду утонули у заборав, а уколико их се ико буде сетио њихов помен ће бити пропраћен заслуженим презиром.

За мене лично остаје отворено само још једно значајно питање, а то је како је један духовни горостас какав је отац Јустин могао да „омане“ за седамдесет и пет одсто у избору најужег круга својих ученика. Нећу ни покушавати да сугеришем било какав меродаван одговор на ово, из овоземаљске перспективе, заиста мучно питање. Промисао Божји непогрешиво, до у милиметар како сам чуо од једног калуђера из Јерусалима, управља свим стварима, па и у овој дилеми несумњиво постоји разборит одговор у вишим логичким сферама, недокучивим обичном људском разуму. Разматрајући, у ограниченим временским оквирима садашњег тренутка, неописиву пометњу коју су баш ти непостојани ученици својим предатељством изазвали у српској Цркви, рекло би се да је из ове партије са свецем Христовим нечастиви изашао са недопустиво високим салдом поена, импресивном победом 3:1.

То је утисак који се нуди приземном уму, али није тако. Онај један је, насупрот тројици саблажњених, у најсудбоноснијем тренутку постао савест Српске Цркве, а побожни остатак народа окупљен под његовим и његових наследника омофором – њена со. Истински победници су и даље отац Јустин и његов један достојан ученик.

1 Др Слободан Драшковић: Спор у Српској Православној Цркви“ (Чикаго, 1976)