Његово преосвештенство епископ Артемије Радосављевић рођен је 15. јануара 1935. године у селу Лелићу код Ваљева. Шестом (од седморо) рођене деце његови благочестиви родитељи Веселин и Косана дали су име Марко. Одрастајући у Лелићу поред породице Велимировића која је дала нашој светој Цркви два епископа – светог владику Николаја охридског и жичког и Јована шабачко-ваљевског а будући и сам син црквењака Веселина заволео је храм Божији и богослужења. Благословено село Лелић поред храма Светог Николаја Мирликијског који је подигао свети владика Николај има још једну велику светињу а то је средњевековни манастир Ћелије, задужбину краља Драгутина – светог Теоктиста. У том манастиру је даровити Марко упознао архимандрита Јустина Поповића који ће му касније постати и духовни отац а чији живот ће му бити вечито укрепљење на ревност за чистоту вере. Основну школу Марко је завршио у Лелићу у време Другог светског рата, имајући велику наклоност ка епским и родољубивим песмама од којих је многе научио напамет, једном за цео живот. То родољубље и верност Косовском завету који су усађени у њега још од малих ногу доћи ће до изражаја много касније када га промисао Божији доведе у трон епископа рашко-призренског.
Нижу Гимназију са малом матуром Марко је завршио у Ваљеву а по жељи својих родитеља и благослову свог старца, аве Јустина, уписао је Православну богословију Светог Саве у Београду, која се тада налазила у манастиру Раковици. Као добар ђак а још више добар друг остаће у срцима својих школских другова заувек. И деценијама касније, на годишњим сусретима са својим школским друговима из богословије, од којих су многи постали свештеници а неки су изабрали неке друге животне путеве, сви ће они показивати велико поштовање с љубављу се сећајући школских дана и његове доброте.
По одслужењу војног рока Марко уписује Православни богословски факултет у Београду 1960 године.
Исте године, 20. новембра, уочи Аранђеловдана, храмовне славе манастира Ћелије, 
бива замонашен и добија име по светом великомученику Артемију. На првој години факултета епископ шабачко-ваљевски Јован рукоположио га је за јерођакона. На Аранђеловдан 1964. године рукоположен је у чин јеромонаха у манастиру Крка од стране епископа далматинског г. Стефана. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постављен је за наставника новоустановљене богословије у овом манастиру.
Желећи да се даље богословски усавршава 1968. преко Париза стиже у Атину на постдипломске студије које су крунисане докторском дисертацијом на тему Тајна спасења по светом Максиму исповеднику. Задивљујућа борба светог Максима за чистоту православља и његово страдање због тога били су кључни за одабир теме докторске дисертације.
По завршетку постдипломских студија враћа се у домовину 1977. год. Где бива постављен за провесора у Призренској богословији светих Кирила и Методија. Не желећи да своје знање сведе само на академско већ да га претвори у опитно, обраћа се свом светом духовнику за благослов да напусти професорску катедру. Пошто за то није добио благослов наставља своје послушање професора. Међутим, годину дана касније, сам ава Јустин увиђа исправност става свог духовног сина и даје му благослов за одлазак у манастир. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх, имао је разумевања, како је говорио: Потребни су нам монаси лако ћемо ми наћи професоре. Добивши благослов свог Синода и епископа са својим једнодушним братом јеромонахом Андрејем одлази у манастир Црну Реку који је тада био пред затварањем.
Ту почиње ново животно поглавље које ће трајати од 1978 – 1991 године а које ће имати не само последице по овај манастир него и за читаву СПЦ.
Управо у овом трошном и запуштеном манастиру нићи ће једна нова школа и расадник монаштва које ће трајно изменити слику српског монаштва.
Врло брзо по доласку у манастир Артемије остаје сам, али са решеношћу да не оде. И Бог му шаље једног по једног искушеника, где ће се убзо формирати, за српске прилике, једно веће братство које ће постати магнет за многе младе душе жељне Бога. На месту игумана црноречког дочекаће га и избор за епископа рашко-призренске епархије на мајском СА Сабору 1991. године. Те године епископ рашко-призренски Павле бива изабран за патријарха српског и он сам предлаже за свог наследника игумана црноречког Артемија. Хиротонија је обављена 23. јуна у Пећкој патријаршији.
Новоизабрани епископ је одмах почео да ради на свеукупној духовној и материјалној обнови епархије. Једна од првих мера било је бесплатно, сабороно крштавање и сабороно црквено венчавање на читавој територији епархије, без обзира на године старости. Истовремено је уведена обавезна исповест пред причешће, као и забрана причешћа свим црквено невенчаним лицима. Иако ће се ове мере некима учинити као наметање, за кратко време ће многи епархиоти увидети благотворност исповести и интезивнијег хришћанског живота. Исповест ће врло брзо од оба
везе прерасти у духовну потребу епархиота који су до тада веру доживљавали више као обичај и део традиције.
Упоредо са овим препородом збива се и препород монашког живота. Манастир Црна Река постаје источник монаштва које ће попуњавати наше древне косовско-метохијске светиње а истовремено по милости Божијој број монаха у манастиру неће се смањивати. Тако је из Црне Реке потекло монаштво у манастирима Дечани, Сопоћани, Зочиште, Дубоки поток, одакле се прелило у манастире Свети Архангели код Призрена, Бинач, Драганац, Ђурђеви ступови, Врачево, Светог Вазнесења у Тушимљу, Светог Јована Крститеља у Сочаници. После 500 година обновиће се монаштво у манастиру Бањска. А Црна Река ће давати још и монахе за обитељи у Девиним водама, Пресвете Богородице у Браини. У Великој Хочи биће отворен манастир Светог Јована Крститеља. На молбу тада епископа нишког Иринеја, неколико монаха из манастира Сопоћани ће прећи у манастир Светог Јована Богослова у Поганову. Неки од монаха ће напустати епархију тако да су и друге светиње широм СПЦ бити обновљене. Тачан попис се не зна. Бог зна.
Поред набројаних мушких манастира и женско монаштво ће процветати. Умножиће се сестринство у манастиру Грачаница одакле ће неке отићи у манастир Гориоч, обновиће се манастир Свете Тројице у Мушутишту, одакле ће сестре после јуна 1999 прећи у манастир светог Николе у Кончулу, Рашка, где ће се скупити преко 20 сестара. По благослову, сада блаженопочившег, епископа Данила Крстића у епархију ће доћи, у монахољубиве руке (како је говорио епископ Данило) епископа Артемија, монахиња Макарија која ће обновити манастир Соколицу код Звечана. Умножиће се сестринство у Девичу. Изнад Лепосавића ће оживети манастир Свете Петке, Улије. Епископ Артемије је замонашио 20-25% од укупног броја монаха у читавој СПЦ.
Неки од ових манастира ће пострадати током рата 1999. када ће бити порушено и око 120 цркава од којих су многе средњевековне. Епархија ће после завршетка рата изгубити око 250.000 верника који ће у избегличким конвојима заједно са војском напустити територију Косова и Метохије. Услед нових околности седиште епархије се привремено измешта из Призрена у манастир Грачаницу. Многе светиње су обезбеђивале снаге КФОР-а. Епископ Артемије постаје представник једине српске институције која је остала на Косову и Метохији тако да сада његова улога није више само пастирска већ и дипломатска. Чврсто бранећи инетересе СПЦ и српског народа учествовао је на многим конференцијама, сведочећи о страдању нашег народа и проблемима с којима се свакодневно суочавају.
Борећи се за права народа који је остао на својим огњиштима али и за права оних који су протерани, владика је постао глас свих угњетених и његови доследни ставови које је јавно износио и по којима је и живео полако су учинили да и се и сам народ управља по речима свог пастира. Своју дипломатску активност владика није водио само на територији своје епархије већ и у многобројним сусретима у иностранству, у светским центрима моћи.
17. марта 2004 године, организовани су велики немири од стране Албанаца што је за последицу имало рушење или оштећење још 35 црквава. Тада су страдали и обновљени Свети Архангели код Призрена и манастир Девич. Уништене су и многе српске куће а Косово и Метохију је напустило још неколико хиљада Срба. Мартовским погромом обесмишљене су многе конференције на којима се говорило о миру. Постало је јасно да Албанци потпомогнути својим менторима са запада желе етнички, од Срба, чисто Косово и Метохију. После мартовског погрома почело је да се прича о обнови цркава и манастира али само оних које су оштећене у мартовском погрому. О обнови цркава и манастира који су уништени или девастирани 1999. године нико из међународних институција није хтео да говори. Владика је у међувремену подигао и тужбу против КФОР-а који су били задужени да сачувају цркве и манастире. У тренутку покретања тужбе епископ Артемије је имао и подршку СА Синода и СА Сабора.
2004. године епископ Артемије добија свог викарног епископа у лику дотадашњег игумана манастира Дечана – Теодосија, који ће врло брзо постати узрок великих сукоба.
Стојећи чврсто на ставовима светих отаца да са неправославнима не може бити никаквог молитвеног општења епископ Артемије је све више постајао камен спотицања нарастајућој екуменској струји у СПЦ. Тај сукоб је добио нову димензију са обновом светиња на Косову и Метохији. Епископ Артемије је био става да они који су рушили светиње не могу их обнављати, док су други епископи имали другачије мишљење и снаге да га наметну. Обнову су ипак вршили албанци и то веома нестручно о чему се подробно говори у књизи „Неодржива обнова“.
У овом спору викарни епископ Теодосије није био покоран свом надлежном епископу већ је своје непослушање називао „послушањем Синоду“ истовремено ширећи неистине о владикиним блиским сарадницима.
Заступајући чврст став за очување Косова и Метохије, епископ Артемије је био против тихе предаје Косова и Метохије, која је вршена од стране српских власти кроз разна попуштања и кршења међународних права која су чињена под великим притиском водећих држава запада. Будући тако „некооперативан“ епископ Артемије је сметао и моћницима овога света који се залажу за отимање Косова и Метохије, српским властима које су изразиле спремност за предајом само да би се одржали на власти а такође и екуменистичкој струји епископа која је изражавала своју „кооперативност“ у свим овим догађајима.
Заједничким снагама ових трију фактора у фебруару 2010. епископ Артемије је смењен са трона епископа рашко-призренског. Без икаквог црквеносудског поступка на мајском сабору 2010. епископ Артемије је пензионисан без права да изабере један од манастира у епархији где би живео.
Протеран из епархије којом је управљао скоро 20 година смештен је у манастир Шишатовац више по нужди него по избору. За својим духовником, не мирећи се са клеветама и не желећи да живи по правилима нове управе, из многих манастира кренуло је око стотину монаха и монахиња. Они су се сместили по приватним кућама а један број монаха се сместио у Љуљацима на имању почившег протојереја Томислава Марковића који је изградио цркву и конак.
Напади нису престали, а почетком септембра епископ Артемије је добио забрану свештенослужења. Повињавајући се овој неправедној одлуци епископ Артемије је Синоду дао до знања да се он више неће покоравати неканонским одлукама и тражи да се његов случај преиспита на јесењем заседању СА Сабора.
Игноришући молбу епископа Артемија Сабор бира новог епископа рашко-призренског 18. новембра 2010. Тог дана епископ Артемије одлази у манастир Дубоки Поток где ће 19. новембра служити литургију. Са епископом ће саслуживати и јеромонаси који су неправедно били под забраном свештенослужења од администратора епархије.
Исте вечери на седници Сабора је донета још једна неканонска одлука о рашчињењу епископа Артемија, враћен је у чин монаха. На молбу новоизабраног епископа рашко-призренског уз сарадњу полицијских служби Србије и тзв. Косова епископ Артемије је са својом пратњом депортован са територије Косова и Метохије а сви монаси и монахиње су избачени из манастира. Већ 28. новембра 2010. одслужена је прва литургија у Љуљацима, што се може узети као датум почетка егзила. Епископ Артемије је одбио да се покорава неканонским одлукама СА Сабора и Синода а и јеромонаси, монаси и монахиње нису више поштовали даље забране и рашчињења које су доносиле црквене власти.
Монаштво је спонтано, најчешће на имањима која су даровали верници, почело да оснива катакомбе чији се број непрестано умножава. Најпре је катакомби било само у Србији а касније су отваране катакомбе и у иностранству, Европи и Америци. За десет година егзила основано је преко 30 катакомби. Монаштву рашко-призренске епархије у егзилу придружио се и један мали број монаха и монахиња из других епархија, не пристајући на заједницу са екуменистички настројеним епископством. И у егзилу епископ Артемије је наставио да умножава монаштво, тако да је за 10 година егзила замонашио око 40 монаха и монахиња. Због великих потреба верника епископ Артемије је рукоположио више од десет мирских свештеника.
Напајајући се чистом водом православља од свог духовног оца, аве Јустина, 
епископ Артемије је свагда непоколебиво следовао светим оцима. То се види и из његових најранијих семинарских радова. Отуда и не ч
уди што је његов избор за докторску тезу било богословље светог Максима Исповедника. Борба светог Максима за чистоту православља и његово страдање због њега, били су главни подстрек за избор теме. Епископ Артемије се у својој докторској дисертацији бави проблемом неусловљености оваплоћења Бога Логоса. Овај рад не само да јасно доказује основну претпоставку већ је и одлично духовно штиво за духовну надоградњу сваког православног верника. Желећи да се и други у Србији упознају са богословљем овог светитеља епископ Артемије ће превести и неколико дела светог Максима. Епископ Артемије није богослов који се богословљем бави у неком кабинету. Сви његови радови су настали као одговор на савремене изазове вере и верника. Тако је настала и књига „Практична веронаука“ која је због своје једноставности и приступачности почетницима у вери доживела седам издања са укупним тиражом око 15 000 примерака. Епископ Артемије ће написати и животопис светог владике Николаја под називом „Нови Златоуст“. Као епископ рашко-призренски покренуће часопис „Свети Кнез Лазар“ у којем ће објавити још неколико превода светоотачких текстова. Часопис ће бити изразито антиекуменистичког карактера те је због тога био практично забрањен у другим епархијама СПЦ. На молбу СА Сабора епископ Артемије ће написати и представку Сабору о екуменизму на основу које ће Сабор донети одлуку о иступању СПЦ из Светског Савеза Цркава. Нажалост ова одлука је бесправно преиначена на Синоду тако да никада није спроведена у дело. Још једна књига чији назив сам по себи говори о садржају „Са Христом кроз живот“ је такође зборник радова епископа Артемија у којима се он бави различитим богословским проблемима. Зборник студентских радова „Истина – Пут – Живот“ нам јасно открива светоотачно утемељење богословских погледа епископа Артемија још у студентским данима.
Истински патриотизам епископа Артемија је скоро опипљив и он се види у свим његовим беседама о Косову и Метохији, у представкама међународним организацијама, на разним конференцијама. Неке од њих су штам
пане у часопису „Свети Кнез Лазар“ а изашла је и књига „Са Косовом у срцу“. Но све је што је записано до сада о борби за очување Косова и Метохије у Србији и Срба на Косову и Метохији, о тој дипломатској активности епископа Артемија, за коју је изостало разумевање и код црквених и код државних власти, недовољно илуструје величину жртве поднету на овом пољу.
Његова најважнија књига заправо никад није написана. То је књига о борби епископа Артемија за чистоту вере која никад није престајала а интезивирана је од 2010. године, после признавања патријарха Иринеја да је екумениста. Бранећи светоотачко православље богонадахнутим речима а још више делом епископ Артемије храбро сведочи истине православне вере, њену јединственост, њену светост, њену саборност у истини и љубави, показујући себе достојним апостолским прејемником.
Упокојио се у Господу на Аранђеловдан, 21. новембра 2020. године, на дан јубилеја 60 година од монашења, након причешћа Светим Тајнама Христовим.
Протосинђел Дамјан (Ковачевић)
Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ
