Три изгубљене деценије – нулта фаза политичког плурализма у Србији

Пише: Цвијетин Миливојевић

Изгледа да наш Тор, син нордијског врховног бога Одина, ипак, није мислио на „мафијаше, рекеташе и криминалце“ („наше“ или „његове“, свеједно), кад је оно, минулог листопада („Торов маљ у главу!“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com), припретио „ан женерал“ тамо некима. Једино тако би се могла протумачити прошловикендна Врховникова „корекција“, на земунској „миси поноћки“, у којој се наш „Свеотац, Многознајући, Велеуништитељ и Подјаривач“ (и то су, наиме, била имена Одинова) извикао на „недисциплиновану Србију која неће да држи социјалну (менталну?) дистанцу“, али највише на оне који „хоће да га убију“, а то су, лепо то он објасни, сви они који се не слажу с његовом самовлашћем: од твитераша и нережимских медија и новинара, преко опозиционих политичара и верујућих им грађана, па до свих оних 51,1 одсто бирача који, 21. јуна, нису изашли на Врховникове нелегалне и нелегитимне избора!

Сад му сви, некако, „дођемо криви“ за то што нас је Европска унија, на нашем безглавом путу ка њој, вратила три деценије уназад!

Јер, ЕУ је, 6. октобра, режиму у Србији наложила /наредила да „реши недостатке који већ дуго постоје у изборном систему, кроз транспарентан и инклузиван дијалог са политичким партијама и другим релевантним актерима много пре наредних избора“. Затим, да „ојача ефикасност, назависност и транспарентност Скупштине, укључујући и прерогативе парламентарне опозиције, како би се осигурали неопходни механизми узајамне контроле који су преко потребни у демократском парламенту“. Као и да, под обавезно – „нова скупштина и политичке снаге наставе с ангажманом у међустраначком дијалогу који води Европски парламент са циљем унапређења парламентарних стандарда и стварања широког међупартијског и друштвеног консензуса о реформама у вези са ЕУ“!

Тај последњи годишњи извештај Европске комисије о катастрофалном (не)напретку Србије у евроинтеграцијама потпуно је скрајнут из фокуса овдашње јавности. Тако огромна већина грађана појма нема да, рецимо, у пасусу који описује (не)испуњавање „политичких критеријума“ у вези с парламентарним, покрајинским и општинским изборима, одржаним 21. јуна, ЕУ, између осталог, констатује и да је: … током скупштинске расправе (претходни парламентарни сазив, прим. Ц.М) коришћен запаљив језик против политичких противника и представника других институција које изражавају другачија политичка становишта… неколико опозиционих партија је наставило бојкот скупштинских заседања (због великог броја хитних поступака и праксе опструкције рада парламента од стране власти)… гласачи су (на изборима) имали ограничен избор због надмоћне предности владајуће странке и промовисања државних политика у већни водећих медија… бројне препоруке које је претходно изнела ОЕБС/ОДИХР су остале нерешене… известан број опозиционих партија је бојкотовао изборе… новоформирану Скупштину Србије одликује огромна већина владајуће коалиције и – пазите сад! – „одсуство одрживе опозиције, а таква ситуација не води политичком плурализму у земљи“!

Ову констатацију је „влада“ ЕУ, да подсетим, изрекла, ни мање ни више него – тачно 30 година након што су у Србији одржавни први вишестраначки избори након Другог светског рата!

Не умем да одговорим зашто, али на овом месту опет ми се јави Орвел (право му је презиме било, замислите, Блер!) и његова „1984“ коју је написао још 1949, а коју сам, игром случаја, први пут читао баш 1984, у мојој ЈНА касарни (данас, војарни) „Седам секретара СКОЈ-а“ у Самобору. А Орвелова, дакле Блерова, „Океанија“ је била визија тоталитарне државе у којој је човек као личност потпуно деградиран, у којој, уз помоћ стварних и фингираних ратова и полицијског терора, шачица оних на власти држи у апсолутном страху све грађане који, иначе, живе у глади и беди, и где су све људске вредности, а највише слобода, непожељни и изопштени. У којој се свака мисао или реч преводила на „Новоговор“ Великог Брата, па је Орвел најавио да ће тај „новоговор“, а то му сад дође као не тако далек датум, 2050. године, бити једини језик преостатка тог будућег света. Новоговором се, заправо, „паткоговорило“, тј. гакало као патка, што је, примењено на противника, представљало увреду, а примењено на једномишљеника, друштвену похвалу. Орвелова држава је имала министарства мира (које се бавило ратом), љубави (које је одржавало закон и јавни поредак), али и, да не чује зло, министарства истине и обиља. Парола једине Партије била је (и то се звало: контрола над стварношћу): „Ко контролише прошлост – контролише будућност, ко контролише садашњост – контролише прошлост!“ Велики Брат је „комуницирао“ с грађанима путем „Дневних заповести“. Пушиле су се, искључиво и једино, цигарете под именом „Победа“, пили џин „Победа“ и кафа „Победа“, а и најважније стамбене зграде звале су се, наравно, „Победа“. Слобода је значила – ропство,  рат је означавао – мир, незнање – моћ, а зломисао је била – мисаони злочин. О чијем се спровођењу у живот старала „Полиција мисли“, уз утешну напомену да априори „зломисао не повлачи собом смрт“, јер „зломисао (већ) јесте смрт.“

У овдашњим дневним, али и јутарњим и вечерњим, заповестима, Врховник и његово гусларско окружење – иако смо већ два пута, од марта наовамо, први у свету, а најубедљивиим резултатом, званично „победили корону“ – громогласним плотунима из свих хаубица и рафалном медијском паљбом по свим чулима, апелују, куну и „запијевају“ да будемо одговорни, да се у касним ноћним сатима не окупљамо по клубовима, не организујемо масовне журке, рођендане и крштења, сунећења и освећења, сијела и посијела, венчања и сахране, као да овај народ ништа друго не ради осим што, све у инат Врховнику, крши тзв. препоруке тзв. кризног штаба!? Уместо тих бестидних лагарија и куђења властитог народа, могли би, ево им бесплатне идеје, да се свакога јутра, препуним градским превозом провозају београдски Градоначелник и Заменик му, а у сваком поподневном шпицу, наизменично, председници такозваних кризних штабова, здравственог (председница Владе) и економског (председник Република); да се из прве руке, информишу, да није проблем у недисциплини грађана који, наводно, не носе маске (то је чиста лаж, мање од три одсто је оних који то у аутобусима и трамвајима не чине!), већ је проблем у катастрофално (не)организованом јавном превозу, у коме не само да нема могућности да се „успостави социјална дистанца“, већ су путници принуђени да, са све затвореним прозорима, једни другима буквално дишу за вратом!

Јадни Доналд! Да је, к’о што није, увео ванредно стање због пандемије… да је основао свој лични кризни штаб… да је, због „више (корона) силе“ суспендовао Џоове предизборне активности, а сам, из позиције председника САД, наставио да води функционерску кампању и тако одиграо предизборну симултанку… да је сам окупирао државни здравствени буџет, па сам кренуо, са све оданим камерама, у куповину (али и поделу!) респиратора и лекова, да се сам „активирао“ у производњи вакцине… да је ангажовао ове наше софтвер-мејкере, информатичке генијалце, овдашњу браћу од моћне браће и утицајних сестара, да му они, у пресудном предизборном тренутку, воде статистику смрти и заражавања… да је, привремено, за потребе линчовања политичких противника, изнајмио овдашњу „Ружичасту империју“, зашто не и овдашњу Јавну кућу медијску… да је позајмио Нашу Мају за „прву меденицу“ Конгреса, а неког „нестраначког експерта“ типа Ане Брнабе за потпредседничког кандидата… да је произвео пропагандну позицију у којој грађанин верује да је једини спас од короне да се гласа и подржава актуелна власт… да је основао Центар за стабилократију, тј. несмењивост режима, са тезом да онај ко је против актуелне власти, руши САД… да је… да је више слушао Овог са Хоклице из Овалног кабинета… данас би се другачија песма певала у Белој кући!

Сви се, одједном, ови одавде – све американолог до американолога –  разумеју у Висконсин, у Мичиген, Меј, у Каролине, у Дакоте, јужне и северне, о Аризонама и Пенсилванијама, да и не зборим! Откако се овдашњи Врховник, потписом на Трампово предизборно „вашингтонско писмено“, као и пре четири године, опет сврстао уз губитнике на америчким изборима, толико је Врховникова пропаганда радила на промовисању Трампа да је баш права штета што се Доналд није кандидовао на изборима у Србији, јер би, са таквим медијским ветром у леђа, добио и нашег Врховника лично! Но, питам се, питам се – зашто вучићоиди и остале јавне куће овако не испратише и прошлогодишњу кампању дијалога власти и опозиције, па и потоње (нелегитимне и нелегалне) изборе у самој Србији… мислим, тако исцрпно, детаљно, приљежно, из свих углова, неутрално, а свебухватно итд…?

Вели нова – стара Врховникова Тајница да је веома важно да свакога дана причамо о дехуманизацији, криминализацији и сатанизацији Вровника и његове породице, па то, ауторитативна и кредибилна каквом ју је Бог дао, подупире и личним интимним сведочењима типа „лажи и монструозне оптужбе су да тај и тај имају везе с мафијом, јер ја знам те људе“.

Тако је, врло је то важно да бисмо коначно имали нормално друштво. Али, како до њега? Свакако не грдњом и покудом сопствених грађана, већ применом већ постојећих закона „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Поштовањем највишег правног акта ове земље – њеног, дакле, Устава! А појам „устав“ своје исходиште, као што је белодано, има у глаголу „уставити, зауставити“ – (за)уставити власт, упоставити контролу над њом!

Као „роб рејтинга“, наш данашњи световни Врховник свој инструментаријум и методе пропаганде прилагођава и обликује према дневном ослушкивању преовлађујућег пулса најкурентнијих циљних јавности. Нешто на трагу онога што –  писао је о томе професор Зоран Славујевић у књизи „Библијска концепција пропаганде“ (Радничка штампа, Београд, 1993) – чини апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, када им објашњава своју хришћанску мисију: „С Јудејцима био сам Јудејин, да Јудеје придобијем; с онима који су под законом, био сам као под законом (иако нисам под законом), да придобијем оне који су под законом; с онима који су без закона, био сам као без закона (иако нисам Богу без закона, кад сам под законом Христовима), да придобијем оне који су без закона. Са слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод кога спасем.“ А у Првој посланици Тимотеју, свети Павле иде  и корак даље: „Старца не карај оштро, него му говори као оцу, говори момцима као браћи, старијим женама као матерама, младима као сестрама…“

Зато нашему Врховнику и пандемија корона вируса дође као додатна врста осигурања да неће пасти с власти, макар дотле док, у масовну употребу, не пристигне неки лек, вакцина и слично. Све до тада ће огромна већина обичног света бити загледана у њега као једину наду: од њега зависи хоћемо ли или нећемо добити тај спас, који ћемо бити у реду чекања, само он је, у свести већине грађана, тај који је пријатељ и са Сијем и Путином, и са Ангелом Меркел и Џонсоном, и Трампом и Бајденом, дакле, са свима онима од којих би „спасоносно цепиво“ могло да пристигне.

У Србији се, као резултат нелегалних избора, конституисално нешто што се самопрозвало парламентом, а то нешто, октроисано Врховниковом личном, а не изборном вољом грађана, изабрало је октроисану владу, којој је Врховник, и пре него што је „изабрана“, орочио мандат на, најдаље, 3. април 2022. године. Из те чињенице да се закључити да је тој влади намењен технички, прелазни мандат, са задатком (тај формални налог је нашему Врховнику већ изручен из Брисела!) успостављања дијалога да бисмо, за годину и по, имали, макар, релативно демократске изборе.

Да ли ће Врховник испунити ово наређење ЕУ или ће заштиту за своју политичку фотељу можда да потражи на некој другој страни света, јасније ће бити већ у марту, за када је, сада и званично, најављен тај „први велики скуп (партијски конгрес) Ес-ен-еса“ који је Врховник први пут поменуо минулог липња. Због чега и даље остајем један од ретких који верује да ће председник Републике – успут, сигуран сам и да је то један од најважнијих предуслова да бисмо, макар, виделу неку назнаку светлости на крају политичког тунела у коме се Србија налази – испунити обећање које је дао након нелегалних избора 21. јуна, трећи пут најављујући своје повлачење са места шефа Ес-ен-еса.

Јер, сваки функционално писмени грађанин, вуковским критеријумом „читај како је написано“, може не само да ишчита него и да разуме оно што пише у члану 115. Устава Републике Србије: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“ И, тачка!

Свако позивање на надриправна објашњења типа да се уставни термини „јавна функција“ и „професионална делатност“ могу тумачити „и овако и онако“, само су пропагандно бацање прашине у очи (сује)верном грађанству, пошто командовање „кеч ол“ партијом од 750.000 глава увелико надилази јавни значај и припадајућу јавну и нејавну моћ функције церемонијалног „шефа државе“, ако би се поштовао исти тај Устав који каже да председник Републике Србије има само осам протоколарних овлашћења (надлежности)!

Лицемерно је зато да се, примера ради, градоначелник Ујвидека (успут, и адокат!), улагивачки се супростављајући Врховниковој најави одласка са места команданта Ес-ен-еса, позива на „право приоритета страначког капитена тима коме добре иде“ над Врховниковом обавезом из члана 115 Устава. Или да се напредна ботовска анонимија позива на чињеницу да је тако радио и „бивши режим жутог олоша“, тј. да се, поводом иницијативе Хрватске буњевачко-шокачке странке за оцену уставности и неспојивости функције председника Републике (тада, Борис Први Лепи) са функцијом председника Демократске странке – ондашњи Уставни суд, 2010, (пр)огласио, ни мање ни више него, ненадлежним! Међутим, у међувремену се догодио и позитивни преседан (коме је терајући га на оставку из мотива своје политичке амбиције, кумовао и сам данашњи Врховник) када је, 2012, преузимањем функције председника Републике, Његова екс-Екселенција одступио са страначке, али тај тренутак, као ни онај пет година после, када је његов наследник „објединио“ и највишу страначку и највишу државну функцију – није искоришћен за разрешење овог „уставног принципа инкомпатибилитета“.

Иначе, ако већ Закон о председнику Републике није разјаснио ову лажну „дилему“, Закон о спречавању корупције прецизно дефинише појам сукоба интереса као – ситуацију у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције. У члану 50 (чланство и функција у политичком субјекту), додуше, пише да јавни функционер може да врши функцију и у политичкој странци, односно политичком субјекту, али искључиво – „ако то не угрожава вршење (његове основне) јавне функције“! Потом, следе три става истог члана закона који као да су антиципирали оно што Врховник данас чини, злоупотребљавајући највишу јавну функцију у страначке сврхе: јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака и политичких субјеката (нпр. да позива бираче да за њих гласају на изборима итд!)… јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта… јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката…

Управо све то је европски комесар за суседство и проширење („велики српски пријатељ из Мађарске“) Оливер Верхељи, према признању самог Врховника, замерио нашему Врховнику: „Замерено ми је да сам користио функцију председника државе чиме сам придобијао грађане Србије за страначку листу коју сам водио!“ А Врховник се, с тиме, обећавајуће и покорно, сложио и најавио да је спреман да „сноси одговорност“.

Извор:
НСПМ