Присталице епископа Теодосија фалсификовале његов говор на Пећкој међуверској конференцији

Борка Павићевић и култни србофобни „Пешчаник“, као и Ана ди Лелио, водећи србофоб из Сједињених Америчких Држава, одушевљени су наступом епископа Теодосија Шибалића на међуверској конференцији у Пећи. Ана ди Лелио, писац пропагандне и контрадикторне књиге о Косовском боју у коме овај бој покушава да представи као борбу Албанаца против султана Мурата, којега Ди Лелио упоређује са светим пророком Мојсијем, у својем одушевљењу наступом еп. Теодосија, узурпатором трона Епархије рашко-призренске, открила је једну чињеницу на коју до сада нико није обратио пажњу. Теодосијева медијска служба, је наиме, фалсификовала његов говор, убацујући у српску верзију говора омражену међу албанским нацистима реч „Метохија“, коју Теодосије током свог говора није употребљавао.

Ди Лелио је у свом напису за приштински часопис Коха Диторе поновила поједностављено тумачење ратова на територији бивше СФРЈ, по коме сва кривица за ратове лежи на покојном Милошевићу, јер је његов режим по њој искористио различитост националности, култура и религија да би „покренуо масовно убијање“.

Она каже да Теодосијев говор има „…огромну важност, и симболичку и суштинску. Морало би да му се приступи са озбиљношћу.“

По њој: –Ратна пропаганда је показивала нечовечни портрет Албанаца и Теодосије је то имплицитно признао и исправио када је рекао „„Други“ зато није наш непријатељ како нас уче неке идеологије, већ другачији начин постојања наше исте људске природе и надасве носилац лика Божијег. Он/она може бити другачији од нас по етничком пореклу и језику, али и наука потврђује истину Божију да смо више слични једни другима него различити и да наше разлике највећим делом произилазе из различитог друштвеног и духовног контекста у коме смо одрасли и примили образовање.»

Говорећи о «ратној пропаганди» она подразумева српску пропаганду, истовремено прећуткујући да је управо она, Ди Лелио, представник најсуровије НАТО-пропаганде којом се оправдава империјализам ове организације. Злочини, етничка чишћења и многи унесрећени на простору бивше СФРЈ управо су резултат сервираних лажи у којима је Ди Лелио активно учествовала.

Да ли је српска ратна пропаганда то што у Пећи, централном месту српске православне духовности где је овај скуп организован, нема Срба? Да ли је пропаганда то што су градови „очишћени“ од Срба, то што су цркве девастиране, што је и сам сервилно настројени Теодосије према НАТО властима постављен уз помоћ шиптарских институција попут тзв. косовске полиције, у чијем формирању је и Ди Лелио учествовала, на то питање Ди Лелио није одговарала.

Ди Лелио слави Теодосија јер је он говорио о међусобном опраштању: –Ако желимо да други разумеју и поштују наш бол, ми морамо прво бити спремни да признамо и загрлимо болно срце ближњега, да затражимо опроштај и да опростимо.

Овакав приступ опраштању се намеће од стране НАТО алијансе пошто је део јужне Србије окупиран и сада је потребно да се ослабе тензије, да окупирани пружу руку окупатору прихватајући нови инфериорни положај и признајући резултате погрома и етничког чишћења као легитимно право окупатора.

Оно што је најупечатљивије у похвалама на рачун Теодосија је радост Ане ди Лелио што је током свог говора само једном поменуо Метохију, па и тада ограђујући се речима: “Простор Косова, који ми обично зовемо Косово и Метохија…”

Овде је Ди Лелио учинила медвеђу услугу Теодосију, откривајући да је његова служба, уствари, направила фалсификат. Наиме, до јутра 11.06.2013. на сајту Теодосијевих присталица постоје две суштински различите верзије. У Теодосијевом говору на српском где год се помиње Косово стоји и Метохија, док у преводу на албански стоји онако како је и Ди Лелио, која је била присутна током говора, рекла. На албанском стоји само израз Косово, без «Метохија». Израз Метохија јасно указује да је огромна површина данашње покрајине КиМ. припадала манастирима, сведочи о православном идентитету покрајине, те је зато овај израз посебно омражен међу албанским нацистима и узурпаторима земљишта. Сам хотел у коме се одиграла пећка међуверска конференција звао се до 1999. «Метохија», али су узурпатори променили име у «Дукађини». Обични Албанци, наравно, немају разлога за такву патолошку мржњу према овом појму, али учесници конференције међу којима је било представника албанских нациста који негирају право Србима да се врате у своје градове и Метохију овај појам не могу да прихвате.

Опет, поводом питања идентитета, Ана ди Лелио наводи речи које се не слажу са оним што је Теодосије већ говорио:

«Већ годинама заједно са људима добре воље покушавамо да развијемо концепт ширег идентитета, који чува аутентични порекло духовних и културних објеката и истовремено их отвара за припаднике других заједница са којима делимо ову прелепу земљу,» пише у српској и албанској верзији који је објавила инфо-служба еп. Теодосија.

Ди Лелио ублажује ову скандалозну изјаву, цитирајући Теодосија овако: “ми желимо да сачувамо оригинални идентитет верских и културних објеката и истовремено их отваримо за припаднике других заједница са којима делимо ову прелепу земљу.“

Очигледна је конфузија у различитим текстовима једног истог говора. Можда донекле, разлоге фалсификовања објашњава изјава протосинђела Саве Јањића, који је приговорио представнику сепаратистичке владе Петриту Сељимију:

–Веома скромна покривеност Међуверске конференције у косовским медијима. Важно је да се шире позитивне поруке у ширу публику.

Наравно, овакву поруку Јањић није послао масмедијима на српском који су конференцију потпуно прећутали. Очигледно је да Сава жели да сепаратисти са КиМ. буду упознати са ставовима Теодосија, који је на овај начин потврдио своју лојалност сепаратистима. За српску јавност, ипак, информација о  овом скупу није пожељна, јер већина оних који читају српске медије се и даље не залаже за отцепљење Косова као што то чини еп. Теодосије. Од утицајнијих медија на српском, само је Пешчаник објавио информацију о овој конференцији, на којој је запажену улогу имала познати србофобни активиста и атеиста Борка Павићевић.

Док се Пешчаник диви Теодосијевим речима називајући их „необичним речима“ Ди Лелио каже за њих: „Важне речи.» и наставља:

«Нити је прерано, нити прекасно кренути са ових речи на дела, отворити врата цркава и манастира косовским Албанцима, не само косовској елити, али такође отворено дискутовати о спорним питањима својине и (просторног) планирања, изнад оквира натурених са стране и због тога слабо разумљивих или неразумљивих уопште од самог народа којег се та питања тичу.“

 Припремила екипа ФБ странице «Православље живот вечни»