Старац Николај Гурјанов: „Оставили су нас тако на страшном мразу а стражу су поставили са псима…“

Када су у логору хтели да се одрекнемо од вере све су нас увели у ледену воду, и свештенике, и епископе и мирске хришћане. То је било на Северу. Оставили су нас тако на страшном мразу а стражу су поставили са псима. Стража се смењивала а ми смо тихо стајали и молили се. Господ је помогао и ја сам умом творио Исусову молитву. Њу и Богородице Дјево сам непрестано држао и одједном ми је постало вруће. Покушавали смо да се приближимо једни другима али како.. Знали смо да ћемо ускоро поћи ка Господу. Неки су умно говорили Псалтир, нико није могао реч да изговори тако је страшан мраз био да људи нису могли да дишу. Почели су да тону у воду они који су се први укочили..заплакали смо.. душе су полетеле ка Божијем Престолу, све мученичке. Ни један се Господа није одрекао, Анђели су силазили и узимали их. А мени се јавила Царица Небеска и казала ми: „Не оставаљај молитву, она ће те сачувати и исцелити. Молила сам Господа да те остави на земљи, потребан си Цркви Божијој. Благодат Мога Сина ће пребивати са тобом у векове.“ Мајка Божија ме огрнула таквом светлошћу, топлом и огњеном, тако да сам остао једини жив.
Када су ме извукли из воде и довели у бараку, питали су: „Па, јел ти помогао твој Бог!?“ Ја сам на то једва изговорио: „Верујем и исповедам Пресвету Тројицу и Матер Господа Мога!“ ..Тада је човек, безбожник, рекао: „Помоли се за моју кћер, болесна је..“
…Сећајући се свега, баћушка је погледао кроз прозор у двориште, није могао да заустави сузе, тихо је плакао: „Мајко Божија, Царице Небесна, шта су све са нама радили! Сви смо били изнурени, једва живи, копали смо рупе у снегу и правили скровишта.. покривали смо људе боровим гранама, жвакали иглице бора.. тако је нашу веру Господ испитивао.

Извор: Чудо