БОРБА ЗА ПРАВОСЛАВНО ПРЕДАЊЕ И ЗА ЦРКВЕНИ ПОРЕДАК И КРОТКИ ЛАФОВИ

(Овај текст је наставак претходног текста „Послушност, сервилност и бунт у Цркви“)

-Ко од нас не зна какво тешко и смутно време преживљава данас наш народ и наша Црква? Никада на њиви Христовој није било таквог и толико разноврсног корова. Никада непријатељ људског спасења – ђаво, није улагао толико напора да би срушио Цркву Божију на земљи. Никада се њени непријатељи нису тако разјарено наоружавали против ње као сада. Истина, ни ми, верујући, никада нисмо били тако немоћни, слаби и маловерни. (Преподобни Јован (Крестјанкин) – 1991. године)

-Шта помућује твоју душу? Да ли то, што је силно и мрачно невреме обузело Цркву и све претворило у ноћ без месечине? Да ли због тога, што се из дана у дан подижу таласи, претећи страшним бродоломима? Што све више и више расте и умножава се пропаст васељене? Жалите, плачите и јецајте: ваш смех се већ претворио у плач, а радост – у жалост.” (Св. Јован Златоусти – 404. године)

Епископат, свештенство и монаштво Српске Цркве дели се све јасније почетком 21. века на оне –у комфору, и оне –у егзилу. Ова подела делује збуњујуће на људе који су у Вери, и на оне који тек приступају Вери. Како поступити у датом положају? Свети Јован Златоусти, један од многих прогнаних епископа, тј. епископа у егзилу, тешећи своју паству, каже: “Желим ти такву утеху која ће ти омогућити да се никад не помућујеш и да не плачеш, него да живиш радосно и спокојно… вером у Бога и надом у Њега.”

Његово време је било слично нашем. Праведни пастир, св. Јован Златоусти је био прогнан од стране тадашњег сабора Цариградске цркве и царице.

Шта учинити у датом тренутку, а остати на путу за живот вечни, путу спасења душе? Овај текст сигурно неће потпуно одговорити на недоумицу верних хришћана, али се надамо да ће им бар приближити решење.

Православна вера није бирократска вера; Православна Црква није политичка партија која дели чланске карте својим члановима, или им одузима, уколико руководство партије сматра да је бивши члан прекршио неко правило. Православна Црква је „стуб и тврђава Истине који ни врата пакла неће разорити“ (Мат. 16,18, 1 Тм. 3,15) . Било би жалосно-смешно уколико би божанску установу Цркву мерили и ограничавали својим људским разумом, својим људским мерилима. Деловање благодати у Цркви је божанска тајна коју људи само наслућују, а никад је у потпуности не разумеју. Где је граница између Цркве и јереси?

Ко ће нам описати када је једна помесна црква пала у јерес? Ми, данас, знамо да се често дешавало да годинама јеретици буду присутни у Цркви док не буду коначно одсечени. Свети Мелетије је био изабран од сабора у коме је било и јеретика и православних. Његов ђакон са којим је служио је био јеретик. До поделе је морало да дође у једном моменту.

Који су знаци да неки свештеник нема благодати; да на његове службе не треба одлазити? Погледајмо на чланове римокатоличке заједнице, који су некада давно били у Цркви Православној, а онда отпали у јерес. Доказе да они нису Црква ми видимо у томе што њихове Тајне нису валидне, што им се богојављенска вода квари, што им не силази Свети Огањ на Велику Суботу. Међутим, да ли сте знали да Свети Огањ у Јерусалиму једне године није сишао ни „православнима“? Верни су тај догађај протумачили тиме што је тадашњи патријарх јерусалимски признао расколнике у Русији „Живоцерковнике“ за Цркву. Јерусалимска Црква се касније исправила и Свети Огањ до данас остаје знак православности и истине која обитава у нашој Православној Цркви.

Да ли бирократска одлука рашчињења Синода, Сабора значи „аутоматски“ да неко више није епископ, свештеник? Да ли Синод и Сабор имају Некога изнад себе, коме су дужни да се повинују, или су они сами по себи „непогрешиви“?

«О нашој исправности пред Богом свагда сведочи спокојство духа, које Дух Свети рађа у праведној души.» -преп. Јован (Крестјанкин)

Било је тренутака када преп. Јован (Крестјанкин), духоносни старац који се упокојио 2006.,није чекао да црквене власти донесу одређене одлуке да би их он испоштовао. Духовни закон му је налагао да поступи другачије. Тако је, нпр., овај послушни старац црквеном поретку, говорио да се не могу помињати као православни у литургијској молитви модернисти (новотарци), свештеници Георгије Кочетков и Александар Борисов:

Тих година познати московски протојереј посетио је у Псково-Печерском манастиру старца-архимандрита Јована и поставио му питање:

– Баћушка, некако ми се не да да вадим честице на проскомидији за свештенике Георгија Кочеткова и Александра Борисова. Да ли се они могу помињати?

– Отац Јован је одговорио:

– Не могу се помињати! Они су похулили на Мајку Божију.

Отац Јован Крестјанкин

(Из дела «Царски пут архимандрита Јована Крестјанкина», Николај Каверин)

Отац Јован није чекао на пресуду Сабора, Синода, патријарха. За њега је јеретичност ових свештеника била довољна да их не призна за православне. Опет, он је поштовао црквени ред и поредак. Поводом смутње и прелести у Русији због нових докумената са идентификационим бројем, која су неки од верујућих сматрали за «антихристов жиг», он се ослањао на поверење и одлуку патријарха Алексеја Другог. Његове речи: «Ми не верујемо ниједном појединцу, чак и ако се чини да је доличног живота, не верујемо ни групи јединомислених лица, не верујемо ни сновима, ни виђењима, него верујемо гласу Цркве,“ довољно говоре о оданости и поретку у Цркви.

О томе који су докази да је Црква Православна, заиста једина Црква коју је Господ Христос основао о. Јован Крестјанкин овако доказује:

– Јединственa Црквa је онa, којa чувa чисто и неповређено хришћaнско учење.

– Aпостолско прејемство које Свети Дух чувa у Цркви и које јaвљa прејемствену блaгодaт и силу Божију у Тaјнaмa Цркве – још су једaн верaн признaк истинитости нaше Цркве.

– И последњи, нaјрaзумљивији зa нaс признaк истинитости нaше Свете Прaвослaвне Сaборне и Aпостолске Цркве јесу њенa стрaдaњa. Њих је дaровaо Цркви Христос, Он их је њој зaповедио: “Онaј који следи зa Мном, дa одбaци себе, дa узме крст свој и премa Мени иде” (упореди: Мт. 16, 24).

– Чувaјте се, дрaги моји, дa вaс ко не превaри! Крепко се држите зa Прaвослaвље. Брижно чувaјте блaгодaт, дaровaну нaмa Богом! Будите бодри и молите се. У тишини се трудите зa спaсење своје по зaветимa Господa, по руководству и нaуку светих отaцa. Не зaборaвљaјте, него осмишљaвaјте речи Господње: “… aко вaс Син ослободи, зaистa ћете бити слободни” (Јн. 8, 36).

– Прогaњaњa су смењивaлa једнa друге сa нaпaдимa рaзних јереси, јереси су производиле рaсколе, рaсколи су отхрaњивaли потпуно неверје, безбожништво. A Светa Прaвослaвнa Црквa је још увек живa, некaдa зa извесно време сaсвим зaнемоћaлa и измученa, прогоњенa непријaтељем, aли не остaвљенa Богом, Њим је онa и живa, Њим ће онa дa живи до дaнa кaдa дође крaј свету.

У хиљадугодишњој историји Српске Православне Цркве није никада било теже стање него што је данас; као да је болесник на самртничком одру, у агонијском болу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар – свелекар постоји; лек – свелек постоји. То је богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; за њима и са њима и светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека – свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери. Јер лакејско служење богоборачкој, христоборачкој, цркворушитељској диктатури злочиначке утопије – комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза које нема васкрсења. – Св Јустин (1969.)

Тако је говорио св. Јустин 1969., но ми живимо више од 40 година после. Комунизам је сменио глобализам. Ако је тада било тешко, шта рећи за данашње време када се зло разрасло међу пастирима, када се неправославна учења спроводе у богословијама и на теолошким факултетима, када се прогоне православни пастири од самих водећих епископа, када римокатоличка јерес у којој владају језуити има огроман утицај на православну јерархију? Нови патријарх је објавио да је екумениста иако Свети Оци ову јерес осуђују. И он и остали јерарси СПЦ имали су огроман број других изјава јеретичке природе. Осим изјава, имали су и дела молитве са јеретицима. Ипак, готово је немогуће замислити да би због тога могли икако дисциплински одговарати. Водећи јеретици су истовремено и водећи јерарси у Српској православној цркви. Очекивање да сами себи покрену дисциплински поступак, мало је наивно. Истовремено, и власт и опозиција, као представници народа, безрезервно подржавају јеретички курс, било саглашавањем, било упорним ћутањем.

Чак и опозициони лидери одушевљени водећим екуменистима. Скуп у Београду поводом бриселске издаје.

Црквени пастири, па и народ у својој мери, дужан је да гони јеретике из Цркве, не због неке мржње и нетолеранције према људима који другачије мисле, већ из потребе да се сачува православно учење у Цркви. Губљењем тога учења, губи се Црква, тј. Црква постаје јерес. Данас јесте ургентно питање, на које се са равнодушношћу не може гледати. Они епископи и део народа који би желели да уводе неко ново неправославно учење, свакако имају право на то, али ван Цркве, тј. ван СПЦ. Дуготрајно ћутање на појаву јереси у једној помесној цркви доводи до наркотизовања православне свести у народу и њено лагано губљење. Током година Титовог комунизма наша помесна Црква је имала једног истакнутог неустрашивог теолога који се јасно и јавно борио против јереси екуменизма која је још тада узимала маха у оквирима Српске православне цркве. То је, наравно, св. Јустин Ћелијски. Кажемо «једног истакнутог». Други су или били тиши или били премлади.

Црквени народ постављен је на једном великом испиту и на том испиту нема права да буде уздржан. Мора одговорити. Има ли неког случаја, примера, на који се данас, у борби да се остане послушан црквеном учењу и црквеном поретку, народ православни може угледати? Можда је борба светогорских монаха у првој половини двадесетог века тај пример. Наиме, светогорци су се тада изборили да се на Светој Гори очува стари календар у употреби, и тиме поставили забран, блокаду, даљим протестантским иновацијама које су спровођене од стране Цариградског патријарха. Ево шта каже о тој борби св. Јустин Ћелијски (1927.):

-Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне

свету, апостолску саборност… Немир ceje и Патријарх Васељенски по Светој Гори… Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог. Јер “коме је много дано, од њега ће се много искати’” (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века. (Са уредничког стола, Година 6, јануар, фебруар, 1927. Број 1 и 2)

Св. Јустин о начину борбе Светогораца:

-Кротки лафови Истине Православне устали су смело да бране саборност молитве, јединство

молитве православне: не помињу Васељенског Патријарха на Литургији нити на Проскомидији.

И наставља: -Тада је употребљен званични апарат полицијски грчке државе (а полиција спада у православна, у света, у апостолска средства за одбрану и реализацију Христове Истине у свету, зар не?)

На Светој Гори, наиме, тада је ухапшено 19 јеромонаха, који су јавно говорили против начина на који Цариградски Патријарх хоће да, наметне нови календар.

-…многи Светогорци и даље не помињу Васељенског Патријарха; на Проскомидији нико, а на Великом Входу ретко ко, и то кад мора. Чак су многи монаси одбили да примају Св. Причешће и анафору из руку оних јеромонаха који помињу патријарха. Лавра Св. Атанасија не пушта на капију оне који на питање о календару изјаве да су за нови.

Света Гора, много векова тврђава Православља

Светогорци су се тада изборили и упркос насиљу црквено-државне олигархије сачували су тада стари календар. Можда том својом борбом они и св. Јустин Ћелијски поучавају и данашњу генерацију Срба како да сачувају православни курс своје помесне цркве.

И отвориће Господ једну огњену реку, као море, да у њу баци све нечастиве, безверне, јеретике, безбожнике и грешнике да у векове горе. А благочастиве и православне Хришћане и праведне увешће у рај да се свагда радују. (св. Козма Етолски о будућем суду)

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»