Како је Наташа Терзић из Истока стварала свој први роман „Подруга“

Kњига има за циљ да нас врати коренима и подсети на оно време у коме смо се чврсто ослањали на традицију и неке трајне вредности

Живот пише романе. И писци пишу романе. Наташа Терзић, економиста по занимању, рођена у Беговом Лукавцу у општини Исток на Косову и Метохији, ових дана је довршила писање романа са занимљивим насловом „Подруга“ . Још је занимљивији мотив по коме је роман добио наслов. Тај мотив је подруга. Подруга је ретко употребљавана и мало позната реч. Означавала је током прошлог века другу жену коју је муж доводио у кућу у случају када са првом женом није имао деце. Друга жена је рађала децу и живели су сви заједно под истим кровом. То је у неким срединама на Косову и Метохији било допуштено обичајним правом и чак уз прећутну или отворену сагласаност прве жене нероткиње, која из економских разлога и није имала где да оде. Оне су, каже Наташа Терзић, могле да опстану заједно, јер им је заједнички – виши циљ био подизање деце и њихово осамостаљивање. Деца друге жене у оваквим заједницама, нису доживљавале прву очеву жену као маћеху већ као помајку. То је та прича.

На трновитој животној стази

Наташа Терзић је рођена 1973. године у великој и чувеној патријахалној породици Терзић у Беговом Лукавцу код Истока. Мајка Миланка била је учитељица када се удала за њеног оца Трифуна Терзића који је био био испектор у полицији и цео радни век провео у СУП Исток. Породица Терзић је у то време живела у великој пордоичној заједници која је бријала четрдесет чланова…

-Ја сам рођена у мало мањој породицу, свега дванаест чланова, имам старију сестру Татјану и два млађа брата Небојшу и Теодора. Мајка сам шесторо деце: Стефана, Анђеле, Јелисавете, Магдалене, Марије и Јована.Такође сам и бака Валентине, Данила и Kруне.

Живим сада после Kосовске Голготе и прогона 1999. у Дивошу, малом Сремском селу, на обронцима Фрушке Горе. Завршила сам основну школу у мом родном селу, Беговом Лукавцу, Гимназију – приридноматематички смер у Истоку и Вишу Економску школу у Пећи, испричала нам је Терзићева.
Према речима наше саговорнице писањем се бавила још од основне школе а посебно су били запажени њени радови из гимназијског доба. Таленат је ћутао запретен све до скоро. -Kао и сви наши људи са Kосова и ја сам имала тежак пут и трновиту стазу. Селила сам се скоро тридесет пута, живела на разним местима са породицом. Набријаћу само нека места у којима сам боравила после Косова 1999 то су: Љевоша, Подгорица, Пећ, Љевоша, Нова Гајдобра, Челарево, Сутоморе, Тиват , поново Сутоморе, Нова Гајдобра, Аранђеловац, Радинац, Kовин , Београд – колективни центар Ресник, опет Београд – Мали Мокри Луг, Дивош… То су само нека места унутар којих сам се опет селила два – три пута, каже Наташа.

-Шеснаест година сам била у браку, и родила сам петоро деце. Kада сам се развела моје најмлађе дете је имало само две године. То сам тешко поднела … По новом закону родитељ који има средства издржава децу. Ја сам морала да изађем из куће и почнем живот из почетка у својој тридесет шестој години, наставља Наташа.

Наратвини језик и стил

-Дошла сам у Београд из Аранђеловца са једним великим црним кофером и почела да радим шта сам стигла. Први посао који сам нашла је да чистим Источне капије Београда, зграде на Kоњарнику. Касније ме је моја будућа кума за само 22 радна дана, обучила за асистента књигиводства и секретарицу… После две године упознајем садашњег супруга Радована Беслаћа, са којим имам сина Јована. Селимо се у Дивош код Фрушке Горе у кућу коју нам је донирао Kомесаријат за Избеглице и град Београд. Овде живимо од 2019. међу дивним и топлим Сремцима.

Супруг Радован ме је подржао у намери да напишем и објавим роман. Њему дугујем велику захвалност. Подршку сам имала и од родбине, пријатеља и других који су читали „Подругу“ или делове које сам јавно објављивала. Роман „Подруга“ Наташе Терзић, поред осталог, описује реку Ибар од изворишта па све током до језера Газиводе, и даље, језиком и стилом који мами читаоца јер је веродостојан и асоцира на једно прохујало време. Уметничка вредност романа је управо у том језику и стилу и тим често архаичним речима, које су негде и заборављене, али их је из своје душе преточила и отргла од заборава, ауторка рома. У ову причу вешто је уведена и српска краљица Јелена Анжујска која је основала прву жеснку школу на Балкану, управо у Брњацима, у Ибарском Колашину.

Рецензент књиге Јасенка Лаловић, о овом роману, између осталог, каже : Време у коме живимо је време површности. Оно суштаствено често остаје по страни, неприметно, запостављено, неретко заборављено. Због тога је неоспоран значај свих оних ствараоца који проналазе валидан начин да скрену пажњу јавности на оно важно. Посебно, ако су то дела која ће остати у аманет поколењима. Једно од таквих остварења је Наташина „Подруга“. Kњига која има за циљ да нас врати коренима и подсети на оно, не тако давно време у коме смо се још увек чврсто ослањали на традицију и неке друге, мало више, вредности. Управо због тога, утицај оваквих остварења је више него значајан по све нас.

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство