Око за око: Ове породице затрле су крвне освете

„Преминуо Никола Калуђеровић, осветник са Цетиња“, наслов је вести која је пре неколико дана одјекнула у српским медијима, а који су без изузетка пренели информацију о смрти човека, јавности познатог с краја осамдесетих година прошлог века, када је осветио убиство свог сина једница, који је невин страдао док је покушавао да смири кафанску тучу. Калуђеровићев злочин дуго година је био означен као последњи чији је мотив била крвна освета, да би последњих десетак година, тачније након убиства Бранислава Шарановића, овакве ликвидације постале опште место у мафијашким обрачунима.

Иако се појам крвне освете везује за племенска окружења, у неким крајевима и даље је присутна и третира се као најузвишенији облик самопотврђивања части или породичне припадности.

У речнику “Социологије” издање из 2007. године крвна освета је дефинисана као обичајни механизам за регулацију друштвених односа и обухвата скуп санкција које чланови повређене или оштећене заједнице примењују према заједници чији је члан изазвао повреду. Њен историјски контекст је племенски уређена заједница, у којој она има улогу темељног механизма за регулацију односа на нивоу братства и племена, а у савременим условима то је породица.

Данас у свету крвна освета присутна је међу породицама и племенима у Црној Гори, Албанији, Косову, јужним деловима Србије, а у свету на Корзици, Шкотској, Ираку, Либији и Авганистану.

Док се некад убијало због међе, крађе шуме или увреде, како је време одмицало, модернизовали су се и мотиви крвне освете. У црној хроници искристалисала су се три случаја која ће остати свакако упмаћена. Два датирају с краја осамдесетих, од којих се један пренео чак на 21. век, док трећи датира последњу деценију.

Случај Николе Калуђеровића

Први најважнији случај је везан за Николу Калуђеровића који осветио свог сина јединца Жељка, који је убијен у кафанском обрачуну 1987. године, а за злочин је осумњичен Раде Грдинић, с ким је у кафани био и млађи брат Рајко. У јануару 1989. године Калуђеровић је убио Рајка на улици, али и младића који је био са њим у друштву. Осумњичени Калуђеровић убрзо је ухапшен, а због двоструког убиства осуђен је на 20 година затвора, али је у затвору провео само девет година.

“Што се мене тиче, не бих никада могао проћ и прошетат том ту улицом, поћ до синовог гроба да га нијесам осветио. Ја сам био потцијењен човјек, човјече. Чекао сам га свуђе. Ма свуђе, човјече. Лутам, трагам, неко ми дојави… Па опет исто. Неколико пута сам га сретао у друштву. Једном је био с ђевојком. Пошао сам код њеног оца и рекао му да је склони од њега да се случајно не деси да њу убијем грешком. Послушао ме је. Пратио сам крвника свуда, свуда… Код мене се то морало десити. Ја сам то морао учинити. Није било опроштаја. Само се чекао моменат, али није било лако ни убити. Данима сам тражио убицу. Јурио сам га по Београду, Хрватској, Италији”, говорио је Никола за српске медије.

Никола је говорио да после њега о крвној освети се више причало него што ју је неко реализовао против неког. Међутим, да ли је било баш тако?

Рат две никшићке породице

Осим случаја Николе Калуђеровића, јавност се и даље живо сећа крвавог рата две никшићке породице Вилотијевић и Радуловић. Ова трагична прича почела је 4. октобра 1986. у ватреном обрачуну код хотела „Оногошт”, када су се на семафору зауставили “фића”, “лада” и “застава 128”. Тада је из “ладе” неко из пушке запуцао према “застави” у којој су били браћа Зоран и Кићун Вилотијевић. У остала два аутомобила била су браћа Радуловић, Славко, Ранко и Мијо. Испаљени хитац погодио је Зорана, због чега је његов брат узвратио пуцњавом.  Смрт Вилотијевића подигла је на ноге цео Никшић, јер су одмах кренуле да круже приче како ће уследити крвна освета. На суђењу које је уследило, Радуловићи су осуђени на затворске казне: Славко и Ранко на по 15 година, а Мијо на 13 година затвора. Циљ казни био је управо покушај да се спречи крвна освета међутим то је било безуспешно.

У рату две породице Радуловића и Вилотијевића убијени су Зоранов брат Кићун и Кићунов син Филип Вилотијевић, али ове ликвидације никада нису доживеле свој коначни расплет. Доказа да су они били жртве крвне освете није било. Из породице Радуловић убијен је Славко Радуловић, у кога је пуцао Милан – Лезо Вилотијевић, а смрт његових синова жели Ранко Радуловић. Обрачун две породице однео је и живот тројице њихових пријатеља. Новица Канкараш је убијен у кафанском обрачуну, Зоран Јањушевић је извршио самоубиство у затвору, Немања Бечановић је пуцао себи у главу у подруму своје куће у Никшићу.

Шарановићи против Бојовића

Мистериозни нестанак једног младића у лето 2009. у Будви , довео је до убиства једног мушкарца у јесен, у београдском насељу Бањица. Ова два догађаја покренула су ланац крвавих обрачуна који су у наредним годинама непрекидно потресале јавност. Слободан Радоњић био је кум црногорских криминалаца, браће Слободана и Бранислава Шарановића, а његов нестанак до данас није расветљен. Шарановићи су веровали да им је кумче ликвидирано, као и да иза тога стоји Лука Бојовић, означени припадник “земунског клана”. Када је два месеца касније убијен Бранислав Шарановићм, његов брат Слободан више није имао никакву дилему да иза свега стоји Бојовић, након чега је отпочео крвави рат. Ђарановић је у годинама које су уследио формирао криминалну групу, која је имала само једну мисију – освету.

Намере су остварили у априлу 2013. када је у раним јутарњим сатима, у центру Београда, убијен Никола Бојовић, Лукин рођени брат, који се никада није доводио у везу са криминалом. Управо због тога је полиција у истрагу кренула трагом крвне освете, што је на крају уродило плодом и хапшењем групе, која је поред Бојовићевог, оптужена и за ликвидацију Милоша Видаковића у Будви. Током суђења које се одвијало пред Специјалним судом, Слободан Шарановић је убијен пред својом кућом у Будви, као и Врањанац Југослав Цветановић, иначе брат Саше Цветановића, оптуженог за Бојовићево убиство.

И сам Саша Цветановић је на суђењу јавно “честитао Бојовићу што му је убио брата”, да би неколико месеци касније јавност остала затечена вешћу да је у Црној Гори ухапшена Лукина мајка Анђелка Бојовић, професорка Факултета ликовних уметности у Београду, заједно са братанцем свог покојног супруга. Њих је полиција приметила у близини куће Ратка Кољеншића у Никшићу, ком се у том тренутку у одсуству судило за Николино убиство. Црногорска полиција је тада саопштила да је Анђелка Бојовић с рођаком обилазила и фотографисала Кољенштићеву кућу, вероватно припремајући освету.

Извор:
НОВА