КРВ МУЧЕНИКА ЈЕ ЗАЛОГ ПРЕПОРОДА (Алапајевски мученици)

Ранко Гојковић

Сутрадан по убиству Светих Царских мученика, сестринска РПЦ прославља „игумана све Русије“, преподобног Сергија Радоњешког и свете Алапајевске мученике, међу којима је била и света кнегиња Јелисавета. О преподобном Сергију неком другом приликом, пошто је злочин у Алапајевску наставак злочина синова пакла из Ипатијевског дома у Јекатеринбургу када је ритуално убијена Света Царска Породица, рећи ћемо нешто више о Алапајевским мученицима у редовима који следе…

Сутрадан по убиству Светих Царских Мученика, бољшевичке убице су у сибирском градићу Алапајевску, удаљеном око 150 км од Јекатеринбурга, наставиле са зверским обрачуном са Високим Домом Романових. Дакле, 18. јула 1918. године, живи су бачени у дубоку јаму близу Алапајевска Велики Кнежеви и Кнегиње Династије Романов: Велика Кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова, монахиња Варвара Јаковљева, Велики Кнез Сергеј Михаилович Романов, Кнез Императорске крви Иван Константинович Романов, Кнез Императорске крви Константин Константинович Романов, Кнез Императорске крви Игор Константинович Романов, Кнез Владимир Павлович Палеј и секретар Великог Кнеза Фјодор Семенович Ремез.

За нас Србе је важно истаћи да је Кнез Иван Константинович био србски зет, ожењен Кнегињом Јеленом, кћерком Краља Петра и сестром краља Александра Карађорђевића. Један од највећих молитвеника Високог Дома Романових, Иван Константиновић је често на различитим духовним догађањима био изасланик Цара Николаја II, јер је Цар веома ценио изузетно осетљиву и религиозну душу Иванову. Управо његово тело нађено је на избочини у тој дубокој рударској јами поред Велике Кнегиње Јелисавете која му је повезивала ране својим апостолником, што сведочи да њих двоје нису одмах умрли од пада у јаму.

Иванов брат Константин Константинович служио је у чувеном Измаиљском пуку и због исказане храбрости приликом одбране знамења пука, одликован је орденом Светог Георгија IV степена.

Трећи брат Игор Константинович био је ухапшен и понуђено му је да узме друге документе и бежи, што је он одбио рекавши да није учинио ништа лоше пред Отаџбином.

Изузетан је подвиг монахиње Варваре, келијнице свете Велике Кнегиње Јелисавете и најближе сараднице у Марто-Маријинској обитељи у Москви. Око 20. јуна бољшевици су келијницу Варвару одвојили од Велике Кнегиње, пребацили је у Јекатеринбург и рекли јој да је слободна. Међутим, монахиња Варвара је молила да је оставе са Великом Кнегињом, рекавши да је спремна да дели судбину са својом Матушком и враћена је у Алапајевск. За својом матушком-настојатељницом она је добровољно кренула на страдање и смрт и у узрасту од 35 година извршила подвиг Јеванђелског завета о љубави.

Истоветан подвиг учинио је секретар Великог Кнеза Сергеја Михаиловича, Фјодр Семенович Ремез, који је оставио најближе и пратио Великог Кнеза, наставивши службу до смрти и положивши душу своју за ближе своје и тиме показао врхунац љубави по речима апостола Јована Богослова (Јован 15, 13).

Унук Императора Николаја I, поменути Велики Кнез Сергеј Михаилович Романов, био је генерал-инспектор артиљерије и он је био стрељан од стране бољшевика пре бацања у јаму.

Владимир Павлович Палеј такође је био одликован за храброст у боју, био је песничка душа са издате две збирке песама и одбио је предлог бољшевика да се одрекне очевог презимена, после чега је ухапшен и потом је поделио судбину Алапајевских мученика.

И на крају, нешто више о Великој Кнегињи-мученици Јелисавети, рођеној сестри Свете Царице Александре.

          *       *       *

Велика Кнегиња Јелисавета Фјодоровна Романова, рођена 1864. године, била је удата за Великог Кнеза Сергеја Александровича Романова, рођеног стрица Цара Николаја II. Као и њена сестра, Царица Александра, Јелисавета је свим срцем заволела Русију и чистим срцем примила свету веру Православну. Била је оснивач и покровитељ многих добротворних организација у Москви и Петрограду. Својим рукама је скупљала разбацане остатке тела вољеног мужа после страшне експлозије у терористичком акту, али је упркос свему смогла снаге да у затвору посети ухапшеног терористу и каже му да му је она опростила и да га моли да принесе покајање због тог страшног чина. Међутим, душом терористе из Варшаве Ивана Каљајева овладао је сатански дух и покајање није уследило. Мој мозак није у стању да схвати да председник Русије 2017. године открива спомен-крст постављен на месту убиства Великог кнеза Сергеја Александровича, јасно и гласно назива убицу терористом, притом истакавши да нема оправдања за такав злочин – а до данашњег дана у многим градовима Русије многе улице носе име тог гнусног убице, бандита и терористе.

После погибије свог мужа од руку терористе-бољшевика, по благослову Светог Синода РПЦ, Кнегиња Јелисавета оснива Марто-Маријинску обитељ у Москви, где је заједно са сестрама бринула о болесницима. У оквиру обитељи саграђена су два храма, организована је рад болнице, апотеке, амбуланте, прихватилишта за сирочад, мензе за сиромашне…

Ухапшена је 1918. године и до своје мученичке смрти држана под стражом у Алапајевску. Данас се у близини те школе налази велики женски манастир посвећен управо светој Јелисавети (поново нешто што нормалан ум тешко може да схвати – улица у коме се налази тај дивни манастир до данашњег дана носи име Владимира Иљича Лењина – једног од главних криваца за страдање свете Јелисавете). Многи догађаји у животу верујућих људи одигравају се по великој милости Господње Промисли, па због тога молим за опроштај што лично искуство уносим у текст, не радим то због личног промовисања, него због изражавања благодарности и славе Богу и Његовим угодницима. У том манастиру сам осетио изузетну гостољубивост и љубав руских монахиња према православним Србима и од игуманије Смарагде сам добио на поклон књигу „Цар и Русија“, која је постала основ за настанак књиге „Свети Цар“ у Србији, на стогодишњицу убиства Светих Царских Мученика. Као да је мати Смарагда осетила шта ће се десити, па је у посвети написала „сербском народу на подарок“ (србском народу на поклон). Већ сам рекао у једном свом тексту и сад понављам, то је најбоља књига о Цару Николају на сербском језику, друго издање те обимне књиге то сведочи, још једном изражавам благодарност игуманији Јелисаветинског манастира у Алапајевску, мати Смарагди. Данас се одмах уз јаму у коју су бачени Алапајевски мученици подигнут величанствен мушки манастир посвећен „Новомученицима руским“.

Фото – аутор у манастиру посвећеном Новомученицима руским, близу Алапајевска

Милошћу Господњом, имао сам ту част не само да прођем свим местима страшног Голготског пута Свете Царске Породице (Петроград, Тјумен, Тоболск, Љубино, Јекатеринбург, Ганина јама), него да се поклоним и светињама на месту страдања светих Алапајевских мученика.

Феликс Јусупов, један од убица Григорија Распућина, пријатеља Царске Породице, протува која је одрастала и у Лондону, али која је видела и много добра на Царском двору у Русији, протува кога је мајка још као дете облачила у розе сукњице, успео је да убеди Велику Кнегињу Јелисавету у наводно мрачњаштво Распућина. Треба рећи да је највећа грешка Кнегиње Јелисавете била у њеном неповерењу према Божијем Помазанику Цару-мученику Николају и својој рођеној сестри Царици-мученици Александри Фјодоровној, који су сматрали Григорија Распућина за Божијег човека, светог старца обдареног благодатним даровима. Преподобномученица Јелисавета је погрешно сматрала да су му они безглаво и фанатично веровали. У ствари је она била прелешћена лажима поганог Јусупова и управо она није узимала у обзир да су по самом свом положају Цар и Царица просто били обавезни до у танчине знати о животу свакога ко се блиско приближи њима. Због те обавезе они су не једном организовали провере поузданости добијених информација које су блатиле Распућина, међутим, сваки пут би се уверили да се ради о лажној информацији. Није само Јелисавета била прелешћена лажима о Распућину, него и епископ Теофан који је једно време био духовник Царске породице. Као веома учен и честит богослов, он је тада био духовно прилично неискусан. У почетку је био очаран Распућином, да би потом поверовао „исповестима“ покварених жена, па је и Царица Александра била разочарана у такву духовну наивност епископову. Каснија сурова стварност је, слава Богу, допринела његовом силном духовном узрастању. На жалост, та лаковерност Јелисаветина и нека врста покушаја оправдања Јусупова, довели су до захлађења односа између две сестре после убиства Григорија Распућина. Међутим, мученичка крв је опрала овај несвесни грех преподобномученице Јелисавете. Како је записано, велики светилник РПЦ старац Николај Гурјанов имао је виђење да се старац Григорије јавио Кнегињи Јелисавети уочи њене мученичке смрти, да јој је све опростио и да су се измирени нашли у Царству Христовом. Остало је забележено и сведочење сибирских сељака, да су ноћу, после страшног злочина, из јаме чули појање херувимске песме. То литургијско певање Велике Кнегиње у предсмртним тренуцима сведочи о њеном дубоко литургијском, евхаристијском животу…

Било је Промислитељски да њен духовник, игуман отац Серафим (Кузњецов), пронађе њене мошти и са њима пређе далек пут од Русије, преко Кине, до Јерусалима, где се на Јелеонској гори скрасио прах благородне Велике Кнегиње-великомученице Јелисавете…

На мученичкој крви Светих царских мученика и мученичкој крви Алапајевских мученика и свих Новомученика руских, сазидан је темељ за препород Православне Русије који ће, молимо се за то Господу, резултирати обновом Православног Царства. Једино Божији Помазаник може зауставити ово помахнитало општесветско лудило…

Молитвама преподобномученице Јелисавете, мученице Варваре и свих Алапајевских мученика, Господе Исусе Христе помилуј нас!

Извор: Саборник