Дванаест рана и дванаест одликовања Антоније Јаворник

категорија Подсећања / дана 25/10/2020 у 2:45 часова /

Антонија Јаворник (Наталија Бјелајац) се родила у Марибору, у Словенији 1893. године. Као свршена гимназијалка отишла је у Србију, да помогне српском народу у његовој мисији ослобођења и уједињења јужних Словена. У Србији је већ живео њен стриц Мартин Јаворник. Он је, као аустроугарски официр, дезертирао и пребегао у Србију, где је постао капетан у 11. пешадијском пуку „Карађорђе“.

У Првом балканском рату Антонија је била болничарка у пуку свога стрица. Тако је учествовала у ослобођењу Косова и Метохије и опсади Скадра. У Другом балканском рату већ се борила као добровољац, са пушком у руци. Заробила је читаву батерију бугарских топова и добила своје прво одликовање.
У Првом светском рату Антонија се бори раме уз раме са српским војницима на Церу, Дрини и Колубари. Пријавила се под лажним именом Наталија Бјелајац, да би, према сопственом сведочењу, заштитила породицу у Марибору од аустријске одмазде, у случају да је непријатељ зароби. У једној од тих битака истакла се као помоћник митраљесца за шта је поново одликована. У Церској бици јуначки је погинуо њен стриц Мартин, али Антонија је наставила да се бори са још већим жаром.

У борбама на Кајмакчалану (12‐30. септембра 1916.), Антонија је сама заробила 30 бугарских војника, па је поново одликована. При пробоју Солунског фронта, 15. септембра 1918. године, истакла се лавовском храброшћу, али је тешко рањена у ногу и у груди. Успели су да је спасу у Нишкој војној болници, али јој је један шрапнел остао у нози до краја живота, као болна успомена на пролазак кроз „Капију слободе“. Крај рата је дочекала у чину наредника. Дванаест пута је рањавана и дванаест пута одликована. Поред неколико Медаља за храброст и Ордена белог орла с мачевима, постала је витез Карађорђеве звезде с мачевима и француски витез Легије части.

После рата Антонија је обишла породицу у Марибору. Сви су били живи и здрави, али једва да су препознали своју девојчицу, гимназијалку која је после шест година ратовања сада била прекаљени ратник и двоструки витез. Антонија је једно време живела у Босни, а потом се преселила у Београд. Живела је од своје плате, никада ништа не тражећи од народа и државе којој је поклонила најбоље године своје младости. За време немачке окупације 1941‐1945, Гестапо ју је ухапсио као осведоченог српског патриоту и девет месеци је провела у концентрационом логору на Бањици. Преминула је у осамдесетпрвој години, 16. августа 1974. године, тачно на шездесетогодишњицу Церске битке.

Извор: Недељник