КУЛТУРА СМРТИ

Пише: Слободан Антонић

/…/ Тран­зи­ци­ја у ко­јој жи­ви­мо ни­је од со­ци­ја­ли­зма ка ка­пи­тали­зму, већ од со­ци­ја­ли­зма ка ко­ло­ни­ја­ли­зму. Ср­би­ја, као и дру­ге зе­мље (по­лу)пе­ри­фе­ри­је, то­ком тран­зи­ци­је по­стаје еко­ном­ска, по­ли­тич­ка и кул­тур­на ко­ло­ни­ја ТНКК чи­је је сре­ди­ште (ме­тро­по­ла) у цен­трал­ним дру­штви­ма свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма – САД и ЕУ („Им­пе­ри­ји”). У друштве­ном по­гле­ду, за ве­ћи­ну гра­ђа­на Ср­би­је овај тип транзи­ци­је зна­чи тран­сфор­ма­ци­ју у део спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та „Им­пе­ри­је”, за­пра­во у по­моћ­ну рад­ну сна­гу усме­ре­ну на ману­ел­не и услу­жне по­сло­ве.

Ка­да је пак реч о кул­ту­ри, у по­сто­је­ћем свет­ском ка­пи­та­листич­ком си­сте­му ТНКК обез­бе­ђу­је кул­тур­ну хе­ге­мо­ни­ју у два прав­ца. Је­дан пра­вац је „ви­со­ка кул­ту­ра” ко­ја на гло­балном пла­ну хо­мо­ге­ни­зу­је раз­ли­чи­те фрак­ци­је ТНКК – кор­пора­тив­ну, ета­ти­стич­ку, тех­но­крат­ску, иде­о­крат­ску или кон­зуме­ри­стич­ку. Дру­ги пра­вац је „ма­сов­на кул­ту­ра”, ко­ја обезбе­ђу­је иде­о­ло­шку до­ми­на­ци­ју над кул­ту­ром (вред­но­сти­ма)уну­тра­шњег и спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та.

За­по­че­ћу од ка­рак­те­ри­сти­ка „ма­сов­не кул­ту­ре”, као ни­жег об­ли­ка кул­ту­ре. Основ­ни циљ свет­ске ка­пи­та­ли­стич­ке импе­ри­је је, све­де­но ре­че­но, да се људ­ски од­но­си мер­кан­тили­зу­ју, то јест пре­тво­ре у тржи­шне, а да се љу­ди и ства­ри ко­мо­ди­фи­ку­ју, то јест пре­тво­ре у ро­бу. Не са­мо да све тре­ба да бу­де на про­да­ју, већ и љу­ди у сво­јим по­ступ­ци­ма тре­ба да се ру­ко­во­де пр­вен­стве­но нов­цем, као вред­но­сним ме­ри­лом све­га. Та­ко су сти­ца­ње нов­ца, али и, исто­вре­ме­но, ње­го­во бр­зо тро­ше­ње, по­ста­вље­ни за сре­ди­шњу дру­штве­ну и личну вред­ност.

Основ­на дру­штве­на, као и кул­тур­на по­сле­ди­ца ова­квог систе­ма вред­но­сти – у чи­јем сре­ди­шту се, сим­бо­лич­ки, на­ла­зи култ фи­нан­сиј­ског Ма­мо­на – је­сте да ти­ме прак­тич­но неста­је јав­на вр­ли­на из дру­штва. Јер, вр­ли­на је спрем­ност на жр­тву због не­ког дру­гог или не­чег из­ван се­бе. А ма­те­ри­јали­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам – то ма­мо­нит­ско трој­ство модер­ног нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, не тра­же жр­тву та­кве вр­сте. Они нам баш ка­жу – „бу­ди што год хо­ћеш и ра­ди што год хо­ћеш – ако при то­ме тро­шиш или за­ра­ђу­јеш па­ре”.

Та­кав про­из­во­ђач-и-по­тро­шач је иде­ал­ни „но­ви чо­век” дана­шњег си­сте­ма ко­ји, упра­во пре­ко ин­ду­стри­је ма­сов­не култу­ре, обез­бе­ђу­је да „про­ли” при­хва­те од­го­ва­ра­ју­ћи жи­вот­ни обра­зац. Од чо­ве­ка се тра­жи да пре под­не бу­де ди­сци­плино­ван, по­слу­шно-ро­бо­ти­зо­ва­ни про­из­во­ђач, док, на­про­тив, по­под­не и уве­че, он тре­ба да бу­де рас­пу­сни, ла­ко­ми­сле­нохи­сте­рич­ни по­тро­шач. Тај кул­тур­ни обра­зац „но­вог чо­ве­ка“ је да­кле дво­струк, са про­ти­ву­реч­ним са­стој­ни­ца­ма, али ко­је су баш због сво­је су­прот­но­сти ком­пле­мен­тар­не, па за­то и функ­ци­о­нал­не: „но­ви чо­век” до 17 ча­со­ва тре­ба да ми­сли са­мо ка­ко да, по пра­ви­ли­ма си­сте­ма, за­ра­ди што ви­ше но­ваца (зна­чи, пр­во га­зди, па се­би), а од 17 ча­со­ва са­мо да ми­сли ка­ко свој но­вац што пре и „што за­бав­ни­је” да по­тро­ши.

Та­ко се „но­ви чо­век”, кроз си­стем еду­ка­ци­је и со­ци­ја­ли­заци­је, исто­вре­ме­но под­у­ча­ва да бу­де „од­го­во­ран рад­ник” – не са­мо ди­сци­пли­но­ван из­вр­ши­лац на­ре­ђе­ња већ и не­ко ко је по­у­ну­трио све за­по­ве­сти „про­дук­тив­не еко­но­ми­је”: од оне „чу­вај га­зди­ну имо­ви­ну као зе­ни­цу ока сво­га”, до оне „ра­ди са­ве­сно и при­ље­жно, и не пи­тај за на­гра­ду, она ће до­ћи”. Са дру­ге пак стра­не, тај исти „но­ви чо­век” се под­у­ча­ва да њего­ва „сло­бо­да” на­сту­па тек он­да ка­да иза­ђе са по­сла, те да се та „сло­бо­да” пр­вен­стве­но ова­пло­ћу­је у „за­ба­ви”. А „за­бава” је, ка­ко нас учи ма­сов­на кул­ту­ра – ко­ја је, раз­у­ме се, сва про­из­вод кор­по­ра­ци­ја – тач­но су­прот­на у од­но­су на по­сао. Док на по­слу тре­ба да смо од­го­вор­ни пре­ма га­зди­ној имо­вини и ин­те­ре­си­ма, „за­ба­ва” зна­чи нео­д­го­вор­ност пре­ма свом нов­цу, свом здра­вљу и сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма. Док на по­слу тре­ба да смо озбиљ­ни, са­мо­кон­тро­ли­са­ни и ра­цио­нал­ни, у „за­ба­ви” тре­ба да смо ин­фан­тил­ни, рас­пу­сни и ира­ци­о­нал­ни.

Глав­на за­ба­ва је, на­рав­но, „шо­пинг”, та ма­мо­нит­ска „моли­тва” ко­ја се све­ча­но оба­вља у сво­је­вр­сним хра­мо­ви­ма – „шо­пинг мо­ло­ви­ма”. Али, и све дру­ге „за­ба­ве” – од спор­та до сек­са – тре­ба да бу­ду спо­је­не са тро­ше­њем нов­ца, што бржим, то по­жељ­ни­јим. Спорт се да­нас до кра­ја из­гра­дио као ин­ду­стри­ја спек­та­кла, ко­ја омо­гу­ћа­ва „про­ли­ма” да троше но­вац на ула­зни­це, кла­ђе­ње и спорт­ске ТВ ка­на­ле (за оне ко­ји га гле­да­ју), или пак за опре­му и су­пле­мен­те (за оне који га упра­жња­ва­ју). Исто је и у ин­ду­стри­ји сек­са. Она нас снаб­де­ва не са­мо пор­но­граф­ском ли­те­ра­ту­ром и пор­но­графским ТВ ка­на­ли­ма, већ и од­го­ва­ра­ју­ћим „про­ми­ску­и­тет­ним си­ту­а­ци­ја­ма” ко­је пла­ћа­мо, ре­ци­мо, ку­по­ви­ном ула­зни­ца за ноћ­не клу­бо­ве, ку­по­ви­ном „опу­шта­ју­ћих” пи­ћа (па и дро­га), или пак ку­по­ви­ном од­го­ва­ра­ју­ће (сек­су­а­ли­зо­ва­не) оде­ће.

Ко­нач­но, ако па­жљи­ви­је по­гле­да­мо, ви­де­ће­мо да на мо­дерном тр­жи­шту нај­ве­ћи део ро­бе за­пра­во чи­не ко­је­шта­ри­је, ко­је мо­же да ку­пи пр­вен­стве­но не­ко ко је ин­фан­ти­лан, лако­ми­слен или пак хи­сте­ри­чан. Оту­да је ин­фан­ти­ли­за­ци­ја и еу­фо­ри­за­ци­ја „про­ла” је­дан од ци­ље­ва да­на­шње „ин­ду­стрије ма­сов­не кул­ту­ре”. Оли­че­ње то­га мо­жда је она ре­кла­маза пи­во ко­ја ка­же: „На­пра­ви то­тал­ну бу­да­лу од се­бе!”(2) И то мо­жда и је­сте кључ­ни мо­то ма­сов­не кул­ту­ре на­ме­ње­не „про­ли­ма” – на­пра­ви­ти од при­пад­ни­ка ни­жих кла­са иди­о­те, по­но­сне на свој ин­фан­ти­ли­тет, на соп­стве­ну глу­пост, на то што им се жи­вот са­сто­ји од ра­да да би се „лу­до” за­ба­вља­ли, и од „за­ба­ве” ка­ко би су­тра­дан што мир­ни­је и по­слу­шни­је ра­ди­ли.

***

Из овог оп­штег пре­гле­да кул­тур­не по­ли­ти­ке „за ма­су”, могу се из­ву­ћи и основ­не од­ли­ке до­ми­нант­не ма­сов­не кул­ту­ре нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ва су­штин­ска од­ли­ка је кул­ту­ра за­бо­ра­ва. За­бо­рав се одно­си на све оно тра­у­ма­тич­но, фру­стри­ра­ју­ће или не­при­јатно што се „про­ли­ма” де­ша­ва у еко­ном­ском и по­ли­тич­ком си­сте­му – не­моћ, по­ни­же­ње, екс­пло­а­та­ци­ја, ру­тин­ски и меха­нич­ки рад („ар­га­то­ва­ње”), не­ху­ма­ни усло­ви ста­но­ва­ња, од­су­ство кон­тро­ле над ма­те­ри­јал­ном ег­зи­стен­ци­јом и по­литич­ким од­лу­чи­ва­њем… Упра­во то је оно што у „за­ба­ви” треба за­бо­ра­ви­ти. Оту­да је пр­ва функ­ци­ја за­ба­ве со­ци­јал­на нарко­за, па је та­ко циљ ин­ду­стри­је за­ба­ве ма­сов­на про­дук­ци­ја хип­но­тич­ких (нар­ко­ти­зу­ју­ћих) пред­ста­ва. Сто­га се фрак­ција ТНКК, ан­га­жо­ва­на на та­квим посло­ви­ма и мо­же на­зва­ти хип­но­кра­ти­јом.

Но да би се до за­бо­ра­ва до­шло, нај­пре се гра­ђа­ни (ста­новни­ци) не­ке зе­мље мо­ра­ју пре­тво­ри­ти у го­ми­лу. А то је, онда, и дру­ги стал­ни, стра­те­шки циљ ма­сов­не кул­ту­ре. Го­ми­лу од­ли­ку­је сма­ње­ње ра­ци­о­нал­но­сти, ин­фан­тил­но ми­шље­ње, „ума­ње­ни осе­ћај за од­го­вор­ност, ни­жи ниво ум­не енер­ги­је и ве­ћа осе­тљи­вост на не­ло­гич­не ути­ца­је”, као и „рас­па­љена ани­мал­на стра­на људ­ске при­ро­де”.(3) Тај ма­њак ра­зу­ма у го­ми­ли, да­је ви­шак при­ми­тив­них емо­ци­ја и нај­ни­жих страсти. Глав­ни про­из­во­ђа­чи го­ми­ле да­нас су, на­рав­но, ма­сов­ни ме­ди­ји, пр­вен­стве­но те­ле­ви­зи­ја, али и штам­па (та­бло­и­ди), ра­дио („ла­ки” про­гра­ми), ин­тер­нет (че­сто про­јек­то­ван да под­сти­че ано­ним­ност и све вр­сте пор­но­гра­фи­је – тј. пр­љавог пи­са­ња). Та­ко се до­би­ја исто­риј­ски мла­ђа (тј. мо­дер­на) ро­ђа­ка го­ми­ле – ма­са. У го­ми­ли је са­да лак­ше из­вр­ши­ти сле­де­ћи ко­рак „за­ба­ви­заци­је” ма­сов­не кул­ту­ре – ли­кви­да­ци­ју гре­ха и сти­да (а ти­ме и тра­ди­ци­о­нал­ног мо­ра­ла). Јер, да би „за­ба­ва” би­ла „лу­да”, тре­ба обра­зо­ва­ти што про­стра­ни­је по­ље амо­рал­но­сти. Већ по­ми­ња­но ма­мо­нит­ско трој­ство мо­дер­ног нео­ли­бе­ал­ног капи­та­ли­зма – ма­те­ри­ја­ли­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам, не­преста­но се про­из­во­ди пу­тем ве­ро­ват­но глав­не мо­дер­не фор­ме кул­тур­не со­ци­ја­ли­за­ци­је „про­ла” – пре­ко ре­кла­ма. Та­ла­си ре­кла­ма, ко­ји нас хип­но­пе­диј­ски за­пљу­ску­ју сва­ко­днев­но из на­ших ТВ апа­ра­та, осно­ва су кул­ту­ре его­и­стич­ке амо­рално­сти. По­слу­шај­те са­мо глав­не ло­зин­ке ТВ ре­кла­ма – „следи сво­је ин­стинк­те”(4), „бри­ни о се­би”(5), „ти то за­слу­жу­јеш”, „не­ка сва чу­ла ужи­ва­ју”, „згра­би и кре­ни” (grab and go; Coca-Co­la), „згра­би Snic­kers и иди да­ље”… Ре­кла­ме нам јед­ностав­но уту­вљу­ју у гла­ву да тре­ба да ми­сли­мо пр­вен­стве­но на се­бе (у по­тро­шњи, као цен­трал­ном по­љу жи­во­та, али онда и на дру­гим по­љи­ма), да им­пул­сив­но гра­би­мо оно што нам се ус­хте, да не раз­миш­ља­мо о дру­ги­ма, али ни о сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма (јер он­да не би­смо пи­ли не­здра­ва пи­ћа и је­ли не­здра­ву хра­ну). Ре­кла­ме нас, та­ко­ђе, уче да више ни­шта ни­је срам­но, да је, ре­ци­мо, јав­но под­ри­ги­ва­ње јако за­бав­но(6), да не­ма про­во­да без сан­ду­ка пи­ва(7), да је ла­га­ње нај­бли­жих са­свим у ре­ду (8), да је кра­ђа (од чо­ве­ка у не­во­љи) та­ко кул( 9) , да је гај­ба пи­ва ва­жни­ја од при­ја­те­ља(10) итд.

Но за ус­по­ста­вља­ње пу­не деј­стве­но­сти оно­га што је То­ма Кар­лајл (Tho­mas Carlyle, 1795-1881) на­звао „фи­ло­со­фи­јом сви­ње” (pig phi­lo­sophy) (11), по­треб­но је још не­што осим го­ре опи­са­не сва­ко­днев­не „мар­ке­тин­шке мо­рал­ке”. По­треб­но је да ТВ се­ри­је, та­бло­и­ди, фил­мо­ви и ин­тер­нет са­др­жа­ји непре­ста­но „про­ли­ма” на­ме­ћу два глав­на кул­тур­на фе­ти­ша са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ви је секс, дру­ги је на­си­ље. Нај­пре, као што је Хак­сли (Al­do­us Hux­ley) одав­но при­ме­тио у пред­го­во­ру за Вр­ли но­ви свет, „у ме­ри у ко­јој по­ли­тич­ка и еко­ном­ска сло­бо­да не­ста­је, до­ла­зи до на­до­ме­шта­ју­ћег по­раста сек­су­ал­них сло­бо­да”(12). По­што им си­стем „на­ме­ште­них ка­ра­та” ус­кра­ћу­је дру­ге бит­не сло­бо­де, по­што их ли­ша­ва дру­гих то­по­са мо­ћи (до­ми­на­ци­је), „про­ли” се усме­ра­ва­ју да сво­је при­род­не (на­гон­ске, људ­ске) по­тре­бе за сло­бо­дом или за мо­ћи за­до­во­ља­ва­ју у сек­су. Што ма­ње сло­бо­де и моћи у ствар­ној про­из­вод­њи жи­во­та, то ви­ше вир­ту­ел­не слобо­де и мо­ћи у сек­су (ко­ји је, за ве­ћи­ну „про­ла”, и сам ви­ше пред­ста­ва не­го ствар­ност, ви­ше вир­ту­е­лан не­го пра­ви). Та­ко пор­но­гра­фи­ја (раз­блуд­ност, про­ми­су­ки­тет) по­ста­је је­дан од об­ли­ка со­ци­јал­не кон­тро­ле „про­ла”(13).

Слич­но је и са на­си­љем. Бес ко­ји про­из­и­ла­зи из фру­стра­ци­је због дру­штве­ног по­ло­жа­ја, од­но­сно из не­мо­гућ­но­сти за­дово­ља­ва­ња ве­штач­ки (мар­ке­тин­шки) уве­ћа­них по­тро­шач­ких аспи­ра­ци­ја, из груп­ног (кла­сног, на­ци­о­нал­ног) без­на­ђа (hope­les­sness), из ис­ква­ре­но­сти кључ­них уста­но­ва си­сте­ма ко­је он­да „за­ку­ца­ва­ју” суд­би­ну по­је­ди­на­ца за ни­же пре­ча­ге светске со­ци­јал­не хи­је­ра­хи­је, из стра­шне обез­љу­бље­но­сти (love­les­sness) ко­ју про­из­во­ди амо­рал­ност, его­и­зам и вла­да­ју­ћ кул­ту­ра ци­ни­зма, по­хле­пе и за­бо­ра­ва, тај, да­кле, бес мо­ра би­ти ис­пра­жњен на, за си­стем, без­о­па­сан на­чин. Упра­во је спек­такл на­си­ља, бо­ла и смр­ти то ефи­ка­сно средство пра­жње­ња на­го­ми­ла­ног бе­са и фру­стра­ци­је. Као што је већ дав­но уо­че­но(14), оно што су гла­ди­ја­тор­ске игре би­ле за рим­ску све­ти­ну, то су за да­на­шње „про­ле” све оне број­не смр­ти, зло­чин­ства и му­че­ња што их сва­ко­днев­но гле­да­ју на ТВ екра­ни­ма (од „фо­рен­зич­ких” се­ри­ја, до еми­си­ја ве­сти).

Нор­ма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, кроз све по­дроб­ни­је при­ка­зе крви, бо­ла и сви­ре­по­сти (јер су, вре­ме­ном, по­треб­ни све ја­чи на­дра­жа­ји да би се по­сти­гао исти сте­пен са­до­ма­зо­хи­стич­ког ужи­ва­ња(15), до­во­ди до пре­тва­ра­ња чи­та­вог мо­дер­ног све­та у гло­бал­ни па­то­по­лис – град бо­ле­сти(16), ме­сто мо­рал­не и људске из­о­па­че­ноп­сти, Со­до­ма и Го­мо­ра.За­то је по­след­њи ко­рак тог „свет­ско­и­сто­риј­ског ра­да” масов­не кул­ту­ре – кул­ту­ра смр­ти (Cul­tu­re of De­ath).(17) Норма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, у свом исто­риј­ском то­ку, мо­ра се за­вр­ши­ти пре­тва­ра­њем па­то­по­ли­са у не­кро­по­лис – пре­твара­њем гра­да бо­ле­сти, у град смр­ти(18). Јер, ако сте ужи­ва­ње про­гла­си­ли глав­ном вред­но­шћу на­кон 17 ча­со­ва (пре 17.00 је то, на­рав­но, но­вац), он­да све оста­ло, укљу­чив и сам људски жи­вот, мо­ра би­ти пот­чи­ње­но тој вред­но­сти. Та­ко се онда, ре­ци­мо, ни сек­су­ал­но ужи­ва­ње не мо­же и не сме ни­чим угро­зи­ти – па чак ни „ко­ла­те­рал­ном ште­том” ка­ква је за­че­то де­те. Оту­да на­ша кул­ту­ра смр­ти из­во­ди ону срам­ну „мо­ралну гим­на­сти­ку”: за­че­том де­те­ту од­у­зи­ма се ста­тус чо­ве­ка, те му се до­де­љу­је ста­тус „фе­ту­са”, тј. не­же­ље­не из­ра­слине (по­пут ка­кве жле­зде). А ту „из­ра­сли­ну”, на­рав­но, тре­ба „опе­ри­са­ти”. Та­ко кул­ту­ра ко­ја, ина­че, спрем­но не­гу­је презен­ти­стич­ки ра­си­зам – уве­ре­ње да су на­ши пре­ци би­ли не са­мо ма­ње ин­те­ли­гент­ни, већ и ма­ње мо­рал­ни од нас („дивља­ци”), мо­же у исто вре­ме да осу­ђу­је че­до­мор­ство у ар­хајским дру­штви­ма (чи­ње­но услед де­мо­граф­ског при­ти­ска), а да са­ма прак­ти­ку­је „утроб­но че­до­мор­ство” – при­ка­зу­ју­ћи га, при­том, и као вр­ху­нац „еман­ци­па­ци­је же­на” („жен­ско људско пра­во”, „пра­во да се не­ма­ју не­же­ље­на де­ца”). Та­ко смо до­би­ли обри­се ма­сов­не, „за­ба­ви­зо­ва­не” кул­ту­ре са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма – кул­ту­ру за­бо­ра­ва, по­тро­шач­ког „осло­бо­ђе­ња” од гре­ха и сти­да, фе­ти­ши­зма сек­са и на­си­ља, као и нор­ма­ли­за­ци­је („ре­лак­са­ци­је”) па­то­ло­ги­је и амо­рал­ности.

***

И у ви­со­кој кул­ту­ри не­ста­ле су ра­ни­је гра­ни­це сти­да, пристој­но­сти, па и мо­рал­но­сти, све под оправ­да­њем да је реч о „умет­нич­ком из­ра­жа­ва­њу” и „умет­нич­ким сло­бо­да­ма”. Кри­ти­чар­ска од­бра­на та­квих де­ла обич­но на­гла­ша­ва њихов „иза­зи­вач­ки” аспе­кат, од­но­сно на­сто­ја­ње да се „шо­ки­ра ма­ло­гра­ђан­ска пу­бли­ка”. Али то „шо­ки­ра­ње” пу­бли­ке, ако ма­ло ду­бље раз­мо­три­мо ства­ри, за­пра­во из­ра­жа­ва на­си­ље – над пу­бли­ком, или умет­ни­ка над са­мим со­бом, све­јед­но. Та­ко је у мо­дер­ној ли­ков­ној (ви­зу­ел­ној) умет­но­сти сва­ки чин или пред­мет ко­ји до­ла­зи од осо­бе са дру­штве­ном етике­том „умет­ник” про­гла­ше­но умет­но­шћу – укљу­чив и та­кве би­зар­но­сти по­пут шкољ­ке од пи­со­а­ра(27), умет­ни­ков не­на­мештен кре­вет(28), умет­ни­ков из­мет(29), ђу­бре(30), ма­стур­би­ра­ње(31), из­го­ва­ра­ње име­на ку­хињ­ског по­су­ђа(32), по­та­па­ње Рас­пе­ћа у мо­кра­ћу(33), ра­се­кли­не на сли­кар­ском плат­ну(34), итд. По­себ­но су на це­ни на­ту­ра­ли­стич­ки ак­ти (са­мо)на­си­ља – по­пут (само)уба­да­ња пр­сти­ју но­жем(35), (са­мо)уре­зи­ва­ња кр­ва­ве обрну­те зве­зде на сто­мак(36), (са­мо)за­ку­ца­ва­ња ек­се­ри­ма и цр­тање жи­ле­том по кожи(37), (са­мо)ко­па­ње очи­ју и ка­стра­ци­ја(38), са­мо­у­кра­ша­ва­ње ли­ца цр­ви­ма(39), за­ба­да­ње тр­ња у по­длак­тицу и ре­за­ње ша­ке жи­ле­том(40), ра­за­ра­ње тки­ва мет­ком(41), ка­сапље­ње жи­во­ти­ње пре­ко го­лог људ­ског те­ла(42), са­до-ма­зо порно­гра­фи­ја(43), ма­ши­не за рас­те­за­ње (му­че­ње) из­во­ђа­ча(44), итд.

У оба слу­ча­ја, и ка­да је реч о шо­ки­ра­њу „тра­ди­ци­о­на­ли­стичке” („кон­зер­ва­тив­не”) пу­бли­ке, и ка­да је реч о при­ка­зу (само)по­вре­ђи­ва­ња, мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да је по­сре­ди из­весна умет­нич­ка (кул­тур­на) ле­ги­ти­ми­за­ци­ја на­си­ља. На­си­ље над не­чи­јим уве­ре­њи­ма или си­сте­мом вред­но­сти мо­же би­ти јед­на­ко по­ни­жа­ва­ју­ће и по­вре­ђу­ју­ће као и на­си­ље над нечи­јим те­лом или лич­ним ин­те­гри­те­том(45). Оту­да је „есте­тика шо­ки­ра­ња”, у свом ду­бљем дру­штве­ном сми­слу, за­пра­во јед­на од де­мон­стра­ци­ја прак­тич­но со­ци­јал­но нео­гра­ни­че­не (не­ка­жњи­ве) во­ље истин­ских го­спо­да­ра дру­штва (ТНКК, „Им­пе­ри­је”). То је са­мо умет­нич­ка (кул­тур­на) апо­те­о­за једне пре­бо­га­те и обе­сне мо­ћи да се – без ика­квих гра­ни­ца, без ика­квих скру­пу­ла – ура­ди би­ло шта. У овом слу­ча­ју, да се из­вр­ши јед­на по­себ­на, и зби­ља ори­ги­нал­на, вр­ста на­си­ља – да се ни­шта, ђу­бре и зло про­гла­се умет­нич­ким де­лом.

Упра­во то го­спо­да­ре­ње над вред­но­сти­ма, над са­мом де­фини­ци­јом вред­но­сти, мо­же се узе­ти као још је­дан ди­стинк­тивни знак мо­дер­ног со­ци­јал­ног моћ­ни­ка. Иа­ко се по пра­ви­лу оправ­да­ва­ју да сво­јим, „умет­нич­ки ис­по­сре­до­ва­ним” на­сиљем за­пра­во про­те­сту­ју про­тив при­су­ства на­си­ља у мо­дерном све­ту, „мо­дер­ни” („аван­гард­ни”) умет­ни­ци, у су­шти­ни, са­мо не­све­сно, а кат­кад и све­сно, из­ра­жа­ва­ју обе­сну моћ гло­бал­не ели­те – али и под­зем­ни рад ње­не не­чи­сте са­ве­сти због по­себ­но па­то­ло­шког и не­мо­рал­ног ти­па дру­штве­не доми­на­ци­је (ко­је сам го­ре опи­сао).
…
Ка­жем „то­та­ли­тар­на де­мон­стра­ци­ја” за­то што та­ква вр­ста умет­но­сти – ка­ко му­зич­ке, та­ко и ви­зу­ел­не – не до­зво­ља­ва ег­зи­стен­ци­ју дру­га­чи­јег. Она, на­и­ме, про­гла­ша­ва ки­чем свако но­во умет­нич­ко де­ло ство­ре­но по нор­ма­ма веч­не („класич­не”, „тра­ди­ци­о­нал­не”) умет­но­сти. Ши­ре­ћи та­ко „страх од ки­ча” као кључ­ну ком­по­нен­ту дистин-к­тив­ног уку­са „модер­но­сти”, она ле­пи ети­ке­ту „ана­хро­ног” или „ки­ча­стог” на сва­ко умет­нич­ко де­ло ко­је по­се­ду­је, ре­ци­мо, хар­мо­ни­ју (у му­зи­ци) или фи­гу­рал­ност (у сли­кар­ству).

Сто­га, на­кон го­то­во сто­ле­ћа та­кве „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти“ у ви­со­кој умет­но­сти, му­зич­ко и ли­ков­но на­сле­ђе иде­о­кратске фрак­ци­је ТНКК по­ка­зу­је да се у свет­ском то­ку исто­рије гло­бал­ног ка­пи­та­ли­зма из­гле­да па­ра­лел­но од­ви­ја­ју два про­це­са раз­во­ја – на јед­ној стра­ни је раз­вој (ма­те­ри­јал­не) ци­ви­ли­за­ци­је, а на дру­гој раз­ви­так (ду­хов­ног) вар­вар­ства, де­гра­да­ци­је и при­ми­ти­ви­зма. То је упра­во до­бра сли­ка целе ТНКК, али и це­лог мо­дер­ног ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма ко­ји по­чи­ва на на­си­љу, ла­жи, по­хле­пи, за­глу­пљи­ва­њу и развраћа­њу.

НАПОМЕНЕ

2. http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=CVjXt_v1roM
3 Шум­пе­тер Ј. (1960) Ка­пи­та­ли­зам, со­ци­ја­ли­зам и де­мо­кра­ти­ја, (пре­вела Ве­ра Илић), Бе­о­град: Кул­ту­ра, стр. 365.
4 http://www.co­ca-co­la­hel­le­nic.rs­/Pr­o­duc­tsand­brands/Spar­kling­be­ve­ra­ges/Spri­te/
5 http://www.gar­ni­er.hr/_hr/_hr/ho­me.aspx
6 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=OOP-FQLf0Cs
7 http://www.you­tu­be.co­m/watch?NR=1&fe­a­tu­re=endscreen&v=zRnCCDDHO5U
8 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=gWYLCCDAc-I
9 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
10 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
11 Carlyle, T. (1850) Lat­ter-Day Pam­phlets. Lon­don: Chap­man and Hall,
http://www.bo­oks.go­o­gle.rs­/bo­oks?id­=K- nEI3Eu­cEQC&print­sec=front­cover&hl=sr&so­ur­ce=gb­s_ge­_sum­mary_r&cad=0#v=one­pa­ge&q&f=fal­se,
VI­II, pp. 28-31.
12 Hux­ley, A. (1946 аnd 1932) Bra­ve New World. New York, Lon­don: Har­per & Bros, p. XX
13 Jo­nes, E. M. (2009) Bal­let Par­king: Per­for­ming The Nut­crac­ker as a Co­unter-Re­vo­lu­ti­o­nary Act. So­uth Bend: Fi­de­lity Press
14 Mum­ford, L. (1988 and 1961) Grad u hi­sto­ri­ji [The City in Hi­story], Za­greb: Na­pri­jed, р. 231
15 Кара-Мур­за, С. Г. (2011 и 2000) Ма­ни­пу­ла­ци­ја све­шћу, (с ру­ског пре­вела Са­ва Ро­сић), Бе­о­град: Ве­сна-ин­фо и Пре­во­ди­лач­ка ра­ди­о­ни­ца Ро­сић, стр. 268-269.
16 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 232.
17 Evan­ge­li­um Vi­tae (1995): Јо­ван Па­вле II, ен­ци­кли­ка Evan­ge­li­um Vi­tae,
http://www.va­ti­can.va­/ho­ly_fat­her/john_paul_ii/encycli­cals/do­cu­ments/hf­jp­-ii­
en­c_25031995_evan­ge­li­um-vi­tae_en­.html, p. 12.
18 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 236
***
27 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Fi­le:Mar­cel_Duc­hamp_Fo­un­tain_at­_Ta­te_Modern_by_Da­vid_Shank­bo­ne.jpg
28 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/My_Be­d
29 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Ar­tist’s_shit
30 http://www.vi­su­a­larts.ne­t.au­/gal­lery/carlyfischer
31 http://www.dailymo­tion.co­m/vi­deo/x7ygp­c_vi­to-ac­con­ci-se­ed­bed-1972_cre­ation#.UYYJWUplLHU
32 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=3zSA9Rm2PZA
33 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Piss_Christ
34 http://www.ar­ti­tu­de.eu­/it­/pil­lo­le/12-lu­cio-fon­ta­na-(1899-1968)
35 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/ma­ri­na abra­mo­vic; http://www.you­tu­be.co­m/
watch?v=h9-HVwEbdCo
36 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/lips of tho­mas
37 https://www.go­o­gle.rs­/se­arch?q=günter+brus&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=
univ&sa=X&ei=SBmGUYHJOcftsgaP0YDQBg&ved=0CE­UQ­sAQ&biw=1540&bi­h=819
38 h t t p s : / / w w w . g o ­o ­g l e . r s ­/ s e ­a r c h ? q = R u ­d o l f + S c h w a r ­z k o ­
gler&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=univ&sa=X&ei=RP-FUffhBYSHtQ
aE8oCYDA&ved=0CDYQsAQ&biw=1540&bih=819
39 http://www.zak­hor-on­li­ne.co­m/?at­tac­hment_id­=4160
40 http://www.gi­na­pa­ne.fi­les.wor­dpress.com­/2011/04/no­u­vel­le.jp­g41http://www.ju­le­swid­mayer­.wor­dpress.com­/2009/11/19/in­tro-to­-chris-bur­den/

42 http://ik­blog­du­sik­ben.fi­les.wor­dpress.com­/2010/05/her­man-nitsch-blo­edkunst-94131.jpg43 http://www.physi­o­lo­gus.de­/bil­der/maschi­ne.gif(To­mi Un­ge­rer)
44 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=Wab­sr8Eo­uts, http://www.dan­ce-tech.net/vi­deo/marcel­li-an­tu­nez-ro­ca-epi­zoo
45 Ка­ган, Р. (2003. и 2002) Моћ и не­моћ у: Ка цар­ству до­бра или апо­калип­си, из­бор Ива­но­вић, Ж. , стр. 113-141. Бе­о­град: Фи­лип Ви­шњић, стр. 130

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ