Филип Родић: ХРВАТСКИ ВРХУНАЦ

Чудни гласови ових дана допиру из Хрватске. Највиши хрватски државни званичници од Србије захтевају да се према својој хрватској мањини односи на начин на који се Хрватска односи према Србима. Садомазохизам, или црни хумор?

СПЛИТСКИ дневник „Слободна Далмација“ писао је 2014, жалећи се на претерану бирократизацију Европске уније, како Брисел покушава Хрватској да наметне монтипајтоновска решења. Нису, међутим, Хрватској потребан Брисел и до апсурда доведена евроунијатска бирократија, нити им је потребно оснивање некаквог „Министарства за смешно ходање“ да би деловали монтипајтоновски.

ДА МНОГИ у Хрватској Монтија Пајтона схватају веома озбиљно доказује случај са филмом „Монти Пајтон и Свети грал“ где се група витезова предвођених краљем Артуром у једном тренутку суочава са ужасном звери која чува Каербаноншку пећину и до тада је сурово убила већ више од педесет храбрих витезова. Ужасна звер је у ствари зец, који упркос свом мирољубивом изгледу без проблема убија неколико витезова Округлог стола. Како другачије, него дословним схватањем Монтија Пајтона, објаснити страх самопроглашених хрватских витезова предвођених Синишом Римцем, а под магичним утицајем Томислава Мерчепа од загребачке породице Зец? Шта је ове припаднике специјалне јединице МУП-а Хрватске могло тог 7. децембра 1991. године да наведе на ужасан злочин него ирационални страх по којем је чак и дванаестогодишња Александра смртоносна звер?

УТИЦАЈ Монтија Пајтона на хрватско друштво данас, на срећу, више није овако ужасан, али би врло лако то могао поново да постане ако се не обрати пажња. Упозоравајући је у том смислу апсурдно глупи напад младог мржњом према Србима задојеног усташе на хрватског полицајца пре неколико дана на загребачком Марковом тргу. Хрватском данас влада мало бенигнији Монти Пајтон оличен у апсурдно глупим изјавама највиших хрватских државних званичника. Потпуно монтипајтоновска је, на пример, изјава председника Хрватске Зорана Милановића пренета у приопћењу с Пантовчака поводом посете представника хрватске националне мањине из Србије. Милановић је својим сународницима из Србије рекао да „очекује да ће се стандарди које Хрватска примењује у заштити и промицању права националних мањина у једнакој мјери примјењивати и за хрватску националну мањину у Србији“.

ПРЕТПОСТАВЉАМ да су Милановићеви гости из Србије – председница Хрватског националног већа Јасна Војнић, њен потпредседник за Суботицу Ладислав Сукновић и председник Демократског савеза Хрвата у Војводини Томислав Жигманов колективно прогутали кнедлу када су чули какво им зло Милановић жели. Овако нешто тешко да им је могло бити смешно, а не смеју себи да дозволе да га озбиљно схвате, јер ако није виц, односно неумесна црнохуморна шала, онда је озбиљна претња. Милановић им у ствари жели горе и од најгорег српског шовинисте, јер мало је вероватно да би и такав ишао и ломио табле на латиничном писму у, рецимо, Сукновићевој Суботици. Да ли би Јасна Војнић волела да се у јавном простору Србије као великодушни гест представља опрост њеној деци јер потичу из „агресорског народа“? А стални инциденти, пребијања и малтретирања на националној основи? Можете ли да замислите човека баченог у Дунав како се правда да није Хрват?

Не могу да смислим на коју бисмо то „прославу“ терали Жигманова да иде, јер ништа налик прослављању „Олује“ не постоји нигде у свету, па ни у овој национализмом и фашизмом прожетој Србији. Кад смо код тога, треба ли да протерамо осамдесетак посто Хрвата који живе у Србији? Маните ме прича о Хртковцима и протеривањима Хрвата деведесетих, јер их је већи број Србију и Војводину напустио у периоду од 1981. до 1991. него у наредној, ратној деценији.

ПОГРЕШИЛИ сте ако сте мислили да је Милановић једини комичар овог кова у Хрватској. Ту је и шеф дипломатије Гордан Грлић Радман (већ му је и име некако смешно) да нам из Вуковара, са обележавања годишњице погибије мерчеповца Блага Задра, поручи како предаја родне куће Јосипа Јелачића хрватској заједници у Војводини јесте „искорак“ у односима Вучићеве администрације према Хрватима, али да то не би требало да буде „врхунац“ поновивши мантру о једнаком третману за Хрвате у Србији ономе који Срби имају у Хрватској.

КАКО би то требало да изгледа? Да се послужимо конкретним примером бана Јелачића и његове куће? Прво требало би да су се Срби скупили 1941. и побили готово све Хрвате из Петроварадина, а родну кућу бана Јелачића и оближњу католичку цркву спалили и похарали, а онда да су овог „највећег јунака међу Хрватима“ прогласили за Србина, јер је рођен на простору који данас припада Републици Србији. То нас учи пример Николе Тесле којем су у родном Смиљану усташе на Светог Илију 1941. године убиле више од пет стотина сународника, а цркву у којој је крштен и у којој му је отац служио спалиле, да би га сада називали „чувеним хрватским научником“.

ДОБРО. Искрено, можда бисмо се и ми отимали о бана Јелачића и проглашавали га за „чувеног српског јунака“ или „најважнијег човека у историји Србије“ да немамо читав низ својих много већих јунака и много важнијих људи. Овако, можемо Хрватима да препустимо човека који би по својим делима у српској историји заслужио тек једну цртицу, фусноту, па макар нас због тога оптуживали и да их не третирамо на исти начин као и они нас. Успут и родну кућу да му средимо, док оне наших личности пропадају. Дисова, на пример.

Извор:
СЛОВЕН