Рат цркве и политике (2): Кад Удба бира патријарха

У новијој српској историји, после обнављања Патријаршије 1920. године, однос државних власти према вишој јерархији Српске православне цркве имао је своје мене и промене. Познато је да је краљ Александар Карађорђевић имао индиректног удела у избору првог патријарха Димитрија Павловића и директног у вези са потоњим Варнавом Росићем 1930. године.

Избор Варнавиног наследника Гаврила Дожића 1938. је дело Милана Стојадиновића а не кнеза Павла Карађорђевића, и може се посматрати као испуњење плана да династија буде из Србије а поглавар СПЦ из Црне Горе, објашњава за „Вести“ историчар др Вељко Ђурић Мишина.

– Јосип Броз није утицао на избор патријараха Викентија Проданова 1950. и Германа Ђорића 1958. године, то су одрадили припадници Државне безбедности СФРЈ – подсећа наш саговорник. – Нема довољно објављених извора у вези са избором патријарха 1990. године, који је необичан јер је за живота једног изабран други првосвештеник. Патријарх Герман је због болести ослобођен свих дужности.Говорећи о времену пре Другог светског рата, Ђурић наводи да је краљ Александар Први Карађорђевић „у својој југословенској интегралистичкој (која је, у суштини, била антисрпска, како је историја показала) политици имао добре сараднике у врху Српске православне

– Признате цркве су у Краљевини биле готово самосталне у својој унутрашњој организацији. Једини сукоб државе и СПЦ, који је могао да прерасте у велику кризу, настао је због склапања Конкордата Ватикана и Краљевине и кулминирао је почетком јула 1937. године. Била је то тзв. конкордатска криза. Није спорно да је Патријаршија СПЦ знала за цео поступак од почетка до усвајања Конкордата у Народној скупштини, спорно је што је британска политика, у жељи да убрза решавање хрватског питања и федерализује Краљевину, допринела да односи владе и Патријаршије дођу на ивицу самог грађанског рата. Конкордат је ипак повучен, створена је Бановина Хрватска, тензије су се смириле. Смрт патријарха Варнаве је била колатерална штета далеко ширих међународних процеса – прича Вељко Ђурић Мишина.

Немачка политика према Српској православној цркви је, наставља он, посебна прича.

– Могли су као окупатори и највећа власт у Другом светском рату да ураде шта су желели, али нису! Нудили су архијерејима у Патријаршији избор новог патријарха, јер је патријарх Гаврило био интерниран у заробљеништво (под оптужбом за сарадњу са Британцима), али то у СПЦ нису учинили. Вредно је истаћи да ниједан од архијереја у рату није јавно подржао ниједну страну у рату, мада су поједини имали симпатије према генералу Дражи Михаиловићу. Ниједан архијереј није јавно хвалио ни кудио Недићеву политику.

– Немци су на територији Независне Државе Хрватске почетком априла 1942. године покренули стварање Хрватске православне цркве, а усташе су то одрадиле. Комунисти су још у рату 1943. створили посебно тело за верске заједнице. Успостављањем власти после 1945. одвојили су Цркву од државе, али су је непрестано држали под контролом. Таква политика није имала успеха са Римокатоличком црквом колико са СПЦ.

Комунистичка власт је припремила стварање Македонске православне цркве, покушала да нешто слично уради у Црној Гори, створила Савез удружења православног свештенства у намери првенствено да контролише Патријаршију. Свети архијерејски сабор никада то удружење није признао за равноправног партнера. После смрти Јосипа Броза свештеничка удружења изгубила су своју политичку улогу.

– Јосип Броз је посетио Патријаршију враћајући посету патријарху Гаврилу 1946. године. И никада више није у њу крочио! Додуше, дочекивао је патријархе Викентија и Германа у Белом двору, на Брионима… Председници Савезне комисије за верска питања и нижи службеници долазили су у Патријаршију да организују свечане пријеме поводом Сабора. Никада се Јосип Броз није бавио комбинаториком са архијерејима јер су то радиле друге службе. Познато је да је у избору епископа Германа Ђорића за патријарха имао готово одлучујућу улогу Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова. Познато је да је 2010. године Борис Тадић покушао да одради задатак који је добио од пријатеља са Запада да будући патријарх буде млађих година, окренут евроатлантским интеграцијама…

– Комунистичка власт је ради разбијања српске политичке емиграције иницирала сукоб у Епархији америчко-канадској познатији као Амерички раскол. Додуше, у то су се на свој начин умешали и Американци. Посебну улогу у свему томе имао је епископ Дионисије Миливојевић, једна компликована личност – закључује Вељко Ђурић Мишина.

Пројекат секире

Вељко Ђурић Мишина указује да је последња интензивна маргинализација СПЦ почела пре две године. Од тада 90 одсто вести у медијима о СПЦ има негативну конотацију:
– Знам за пројекат разбијања СПЦ до 2020. године, односно до стогодишњице обнављања Патријаршије, што се уклапа у причу о свођењу Србије на преткумановске границе 2014. године.

Влада избачена из Цркве

Патријарх Варнава Росић, који је пружио одлучан отпор Конкордату, акту који је протежирао моћни премијер Милан Стојадиновић, 1937. године напрасно је умро под сумњивим околностима. Од тад се у народу говорка да је патријарх отрован туцаним стаклом. Стојадиновић, који је након крвавих београдских литија одустао од Конкордата, подсећају у српској Патријаршији, забранио је члановима Владе да присуствују патријарховој сахрани, а Синод је саопштио да је СПЦ у стању гоњења и екскомуницирао готово читаву владу из Цркве.

Р. Лончар – Вести