Историја односа Русије и Црне Горе (2)

Пише: Славиша Батко Милачић

Како су текли и развијали се односи између Русије и Црне Горе од 1781. године, односно за време Његоша, књаза Данила и краља Николе Петровића, па све до данас?

Први део текста
можете прочитати ОВДЕ.

Када је 1781. године умро митрополит Сава, умјесто њега на чело Цетињске митрополије дошао је Арсеније Пламенац. Митрополит Пламенац био је једнако политички неупућен и незаинтересован као и његов претходник, а његов углед био је још гори него Савин. То је омогућило архимандриту Петру Петровићу Његошу да већ 1782. године постане водећа политичка личност у Црној Гори. Митрополит Арсеније умро је маја 1784. године, а архимандрит Петар Петровић је октобра исте године посвећен за митрополита у Сремским Карловцима.

Након хиротонисања упутио се у Русију не би ли обновио традиционалне везе и представио се као једини господар у Црној Гори. Међутим, он није дочекан како је очекивао. Новембра 1785. године руска влада донијела је одлуку о његовом протјеривању. Док је митрополит Петар био у Русији, скадарски Махмуд-паша Бушатлија напао је Црну Гору са циљем да је учини дијелом његовог пашалука, а пашалук независном (албанском) државом.

Око 18.000 Бушатлијиних војника је средином јуна 1785. године напало Црну Гору и за свега неколико дана Црна Гора је била покорена. Након овог напада услиједило је затишје, јер је Бушатлија био оптерећен сукобом са Портом, од које се био одметнуо. Међутим, после 1793. године, Бушатлија регулише односе са централном влашћу и поново прави планове за заузимање Црне Горе. Убрзо у јулу 1796. године он напада Црну Гору код Мартинића. Ту је Бушатлија доживио тежак пораз, а сам паша је рањен.

Међутим, Махмуд-паша Бушатлија који је супериорно побјеђивао и султанову војску није се мирио са поразом од Црне Горе. Већ августа исте године спремао је нови поход. До поновног напада дошло је септембра 1796. године. Према тврдњама руског ђакона Алексија, савременика догађаја, Бушатлијина војска имала је наводно 23.000 људи а црногорска, коју је предводио митрополит Петар I, имала је нешто мање од четири хиљаде. До битке је дошло 22. септембра 1796. године на Крусима (село недалеко од Подгорице). У овој бици, Бушатлијина војска доживјела је катастрофалан пораз, а сам паша је изгубио живот. Међутим, треба нагласити да је ова побједа имала већи политички него војни значај. После ове битке ниједан турски великодостојник, па ни султан, није више тражио било какве дажбине, нити је захтијевао било какве изјаве о признању сизеренства.

ДОБА ПЕТРА I
После ових побједа, Петар I је одлучио да се обрати руској влади, сматрајући да је дошао погодан тренутак за тражење званичног руског покровитељства. Због тога је одлучено да се у Русију пошаље Никола Ћирковић, руски држављанин рођен у Подгорици. Ћирковић је успио да почетком фебруара 1797. године буде примљен код цара Павла. Међутим, цар није испунио жељу Црне Горе, из простог разлога што би то био преседан у међународним односима. На Цетињу су били упорни, па су крајем маја 1798. године одлучили да у Русију пошаљу новог изасланика – архимандрита Стефана Вучетића. Према инструкцијама које му је дао митрополит Петар, архимандрит Вучетић је требало да извијести руског цара о приликама у Црној Гори, да затражи од цара да пошаље једног официра, и да издејствује исплату заостале новчане помоћи и понови молбу за „јавно покровитељство Русије над Црном Гором“.

Крајем јула 1798. године, архимандрит Вучетић је стигао у Петроград. Тамо је упознао руске званичнике са молбом. Влада Русије није хтјела да разматра захтјев о званичном покровитељству над Црном Гором, али је остале захтјеве, посебно оне материјалне природе, одмах ријешила. Одлуком руске владе, најприје је донијет акт о исплати новчане помоћи Цетињском манастиру за шест година унапријед, као и одлука о донацији 2.000 рубаља за куповину црквених ствари. За „народне потребе“ одређено је да се исплаћује 1.000 дуката годишње. Руска влада донијела је и одлуку да се царском граматом утврди да ће Русија увијек штитити Црну Гору од притисака Аустрије и Турске. Такође, руски дипломатски представници у Дубровнику, Цариграду, Бечу и Напуљу добили су посебне инструкције о пружању помоћи Црној Гори.

Док је митрополит Петар I настојао да обезбиједи руску политичку и материјалну подршку, у сусједству Црне Горе долази до значајних промјена. Млетачка република, која је у средњем вијеку постала сусјед Црној Гори, престала је да постоји. Средином 1797. године, Наполеонове трупе срушиле су Републику. Према уговору у Лебену, Аустрији је припала Истра, Далмација и Бока которска. У вријеме кад је Црна Гора добила новог сусједа, мијења се руска политика према Црној Гори. Руски цар Александар, који је након убиства цара Павла дошао на престо, није показивао превелику наклоност према Црној Гори. Сазнавши за руску незаинтересованост, митрополит Петар I је почео да тражи савезника у Наполеоновој Француској. Почетком 1802. године, Петар I је понудио Французима војничку помоћ у рату са Турцима, а касније је ту помоћ саопштио и у писму Наполеону.

О овим митрополитовим активностима сазнао је руски конзул у Дубровнику, који је о томе одмах обавијестио Петроград. Митрополит је означен као носилац франкофилске струје у Црној Гори. Овакве активности митрополита биле су опасне за руске националне интересе на Балкану, па је донета одлука да се митрополит уклони са власти. Најприје је Свети синод Руске православне цркве затражио од митрополита Петра да напусти положај, оптужујући га да је запоставио цркву у Црној Гори и да је злоупотријебио руску помоћ за Црну Гору. Такође, руски Свети синод је оцијенио да се митрополит, ступајући у везе са непријатељима своје земље, огријешио према својој отаџбини, и да због тога није више достојан да буде митрополит. Црној Гори је тада препоручено да изабере новог митрополита, а овим поводом се огласио и руски цар. Међутим, становништво у Црној Гори било је снажно уз митрополита. Управо јака подршка народа утицала је на неуспјех мисије грофа Марка Ивелића, који је 1804. године дошао у Котор.

Планирани преврат у Црној Гори, који је требало да почне изазивањем побуне а заврши свргавањем митрополита, није успио. Ивелић је безуспјешно покушавао да ухапси митрополита и упути га у заточеништво у Сибир. Митрополит није хтио доћи на Ивелићев позив у Котор, гдје је чекао руски ратни брод на који је требало насилно укрцати митрополита Петра I и одвести га у Сибир. Због свега наведеног, у Петрограду је одлучено да се у Црној Гори пошаље нови изасланик, чији је задатак био да ријеши неспоразум са Црном Гором. За царског изасланика одређен је Александар Мазуревски, а након његовог именовања донета је одлука о оснивању руског конзулата у Котору 1804. године. За првог руског конзула именован је Александар Мазуревски. Наредне године, на Цетиње је стигао још један руски изасланик Стефан Санковски, који је донио помоћ од 3.000 дуката и царску грамату којом се потврђује давнашња наклоност према Црној Гори. Почетком 1806. године Црна Гора је заједно са Русијом запосјела Боку которску, а затим су се са руским трупама упутили према Конавлима и Дубровнику.

Здружено црногорско-руско ратовање против Француза окончано је 1807. године, будући да су миром у Тилзиту, склопљеном између Наполеона и руског цара Александра, ове области припале Француској. Француска власт је трајала до 1814. године када у Боку долазе Аустријанци. Митрополиту је 1817. године одређена лична пензија од 300 дуката, такође Русија је услишила владичину молбу да се Цетињском манастиру да новац за протеклих 10 и следећих шест година. Владика  Петар I Петровић Његош преминуо је октобра 1830. године. Владика је заклео Црногорце и Брђане на „вјерност побожној и христољубивој Русији“. Свом наследнику Петру II оставио је завјет: „Богу се моли и Русије се држи“, што је овај и испунио.

ЊЕГОШЕВА ЦРНА ГОРА
Када је октобра 1830. године умро митрополит Петар I Петровић Његош, главарски Збор одмах је за владара признао његовог изабраника Радивоја (Рада) који је имао 17 година. Нови митрополит је тада имао монашки чин, а фебруара наредне године рукоположен је за архимандрита. Приликом увођења у монаштво, Радивоје је добио име Петар (Петар II). Упркос томе, савременици ће га често звати „владика Раде“, а понекад и „владика Његош“ или само „Његош“.

Његош је испоштовао стричеву заклетву и врло брзо ступио у контакт са руским конзулом у Дубровнику Јеремијом Гагићем, иначе поријеклом Србином из Груже. Гагић је новом црногорском владару давао корисне политичке и дипломатске савјете, с обзиром на то да је нови црногорски владар тада имао непуних 17 година. Још један руски дипломата је пружао помоћ Његошу да се снађе у компликованим међународним односима у којима се налазила Црна Гора због испреплетаних утицаја и интереса Турске, Аустрије и Русије на овом простору, а то је био руски посланик у Цариграду Аполонарије Бутењев. Он је са истом доследношћу и упорношћу бранио на Порти, како интересе Србије за време власти кнеза Милоша Обреновића, тако и интересе Његошеве Црне Горе.

Његош је, такође, веома радо прихватао савјете од Ивана Вукотића који је још у вријеме владавине Петра I отишао у Русију у својству његовог личног представника у овој земљи. Боравећи дуже времена у Петрограду, Вукотић је уочио многе корисне ствари у функционисању руске државне управе, увјерен да то треба примијенити и у Црној Гори. По повратку на Цетиње, Вукотић је ступио у контакт са Његошем и предложио му да оснује Сенат, као једну важну полугу државног устројства Црне Горе.

Његош је то прихватио и тако је настала прва званична институција у Црној Гори која је одиграла кључну улогу у стварању црногорске државности. Вукотић је такође заслужан што је установљена и институција племенских капетана, као значајних органа власти. Да би испољио своју духовну блискост са Руском православном црквом, Његош је почетком 1833. године отпутовао у Петроград да би тамо био хиротонисан за митрополита. Црквеној свечаности хиротонисања присуствовао је и руски цар Николај I, чиме је руски двор указао част и повјерење како владици тако и Црној Гори. Присуство руског суверена на овој црквеној свечаности много је значило за цетињског владику, јер му је улило „додатно самопоуздање“. Сам Његош је о овом догађају рекао: „Таквих веселих дана више у свом животу виђети нећу“.

Други пут Његош је кренуо у Русију у мају 1837. године, али овога пута је доживио непријатности које су потицале из Црне Горе. Наиме, бивши председник црногорског Сената Иван Вукотић, који је у Русији уживао велики углед јер је имао статус руског племића, оптужио је Његоша на петроградском двору за наводне неправилности у руковођењу земљом. Због тога је владика задржан у граду Пскову да би се провјерили наводи Вукотићеве оптужбе. Сва срећа што се у све ово умијешао Константин Родофиникин, начелник Источног департмана руског Министарства спољних послова који је добро познавао ситуацију на Балкану јер је за вријеме Првог српског устанка био представник Русије код Карађорђа. Родофиникин је аргументовано одбранио Његоша од неоправданих оптужби и владика је примљен на двору. Руски цар Николај I је пажљиво саслушао Његошеве захтеве, који су се односили на могућност досељавања Црногораца у Русију због глади која је владала у земљи, као и о руској помоћи приликом утврђивања граница и добијања нових територија.

Цар је имао разумијевања за Његошеве оправдане захтјеве, што показује одлука руског двора да се помоћ Петрограда Црној Гори повећа са 1.000 на 9.000 златних дуката годишње. Цар Николаj је имао разумијевања и за остале Његошеве захтеве, па је издао наређење да се у Црну Гору упути потпуковник Озеровски који ће помоћи цетињским властима приликом територијалног разграничења са Аустријом. Током свог боравка на Цетињу, Озеровски је стекао повољно мишљење о Црној Гори и о њеном народу. Како тврди Иван Ивачић (аустријски начелник у Котору) „Озерековски је био необично наклоњен Црној Гори и Његошу. На сва уста је хвалио Његошеву окретност, његову енергију и његове способности“. Тако је владика стекао у Петрограду искрене пријатеље и заговорнике добрих односа царског двора и Цетиња. Цар свих Руса био је задовољан мисијом Озеровског и зато га је унаприједио у чин пуковника, подаривши му уз то златну табакеру са брилијантима.

Историчар Јован Милићевић каже: „Односи ни са једном државом нису били тако значајни за Његошеву Црну Гору као са Русијом. Може се слободно рећи да Црна Гора ни у једном другом раздобљу своје историје није била толико везана за Русију као у Његошево вријеме, и да ти односи нису никад били тако значајни за развој Црне Горе и на спољном и на унутрашњем плану. Његош је био једини цетињски митрополит-владар кога је завладичио представник Руске цркве. Русија се никада није толико ангажовала у црногорским пословима за владавине било којег другог владара Црне Горе. Никад дотле се толики број црногорских ђака није школовао у Русији, из које је Његош добијао и књиге на дар. Руски цар је не једном слао на поклон житарице Црној Гори, што је било нарочито важно за вријеме гладних година. Али најважнија чињеница у склопу црногорско-руских односа била је руска новчана помоћ (поклони и зајмови, оно прво много више), јер је Црна Гора захваљујући њој могла да плаћа чиновнике својих тек уведених установа државне управе, а то је био веома важан разлог за њихово одржање. Тога је био свестан и сам владика“, каже Јован Милићевић. У тренутку најплодотворнијих руско-црногорских односа и веза, 1851. године прерано је умро владика Петар II Петровић Његош, и оставио велику празнину у тим односима.

Петар II је 1850. године, док се тешко болестан лијечио у Боки которској, написао тестамент. Своју последњу вољу владика је саопштио у пет тачака, од којих се четири односе на расподјелу новца, а једна на најважније политичко питање – одређивање наследника. „За наследника мојега остављам Данила, Станкова сина, а мојега синовца“, каже владика, и додаје: „Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору, истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина настављају доклен се Данило учини способним народом управљати“.

Оригинал тестамента је митрополит Петар II, „за вишу сигурност и тачност“, послаo у руски конзулат у Дубровнику. Испоставиће се да је то била мудра одлука јер његовом брату Перу, тада најмоћнијем и најбогатијем човјеку у Црној Гори, ни на крај памети није било да врховну власт препусти неугледном синовцу. Међутим, против одлуке митрополитивог брата први се побунио руски конзул у Дубровнику, сматрајући да се тиме нарушава тестамент, а одмах после руског конзула се побунио и Данило Станков, који се тада налазио у Бечу. Руска влада је такође јасно нагласила да се владичин тестамент мора безусловно поштовати. Убрзо потом, главарска скупштина је јануара 1852. године потврдила Данилов избор за господара Црне Горе. Данило је тада имао 26 година.

НОВИ ОБЛИК ВЛАДАВИНЕ
Недуго након што је његов избор за господара потврђен у скупштини, Данило је почео да се припрема за пут у Русију. У Русији је требало да буде посвећен за владику, а прије тога да добије духовнички чин. Засигурно тих дана, Данило је одлучио да прекине теократску традицију у Црној Гори, и да у Петрограду, умјесто митрополитског чина, добије књажевско звање. Он једноставно није желио да буде поглавар државе и цркве, већ само свјетовни владар. Раздвајање свјетовне и духовне власти у Црној Гори одговарало је и Даниловој природи, јер он по свом темпераменту и није био прикладан за митрополита. Зато, када је фебруара 1852. године кренуо у Русију, Данило је већ донио одлуку да затражи од руског цара да призна нови облик владавине у Црној Гори.

Несумњиво по унапријед договореном сценарију, на Цетињу се у то вријеме састао Сенат, и донио одлуку о проглашењу Црне Горе за наследну књажевину, а Данила за наследног књаза. Одлука је донесена 7. марта 1852. године. Сенатори су одлуку упутили руском цару, тражећи да је подржи и одобри. Ова  одлука Сената Црне Горе, која је садржала и молбу руском цару, стигла је у Петроград прије Данила, тако да је цар Николај I, када је примио Данила 15. јуна у званичну аудијенцију, већ имао готову одлуку о признању Црне Горе за књажевину. Цар Николај I је отприлике рекао Данилу да Русија поштује право Црне Горе да самостално бира облик владавине, па тиме признаје и проглашење Црне Горе за књажевину, а Данила за књаза.

У вријеме турског напада на Црну Гору 1853. године као одлучујуће се показало мијешање руске, а такође и аустријске дипломатије. Тада је руски посланик у Истанбулу А. П. Озеров захтијевао обустављање војне интервенције, јер је Црна Гора „слободна земља“ чије становништво „никада Турцима није плаћало дажбине“, а Порта „никада није тамо имала право суверенитета“. Са нешто другачијих позиција наступао је Беч који је наглашавао да се Порта никад није одрицала права на Црну Гору, али само није била у стању да се њиме користи, што је, отворено говорећи, више одговарало истини. Генерални исход руско-аустријских напора за заштиту Црне Горе, А. М. Горчаков, који је 1856. постао министар спољних послова Русије, оцијенио је на следећи начин: „Када је 1853. године турска армија од 40 хиљада војника пријетила да стави тачку на њену самобитност, аустријска влада, по вољи и на инсистирање императорског двора, заједно са њим, узела је активно учешће у очувању независности Црне Горе“.

Кримски рат се завршио Париским миром који је суштински сузио могућности Русије на Балкану. У току париских преговора, Црна Гора је покушавала да од великих сила издејствује независност. Линију руске дипломатије по том питању књазу Данилу представио је руски конзул у Дубровнику П. Н. Стремоухов који је посјетио Цетиње у новембру 1856. Он је саопштио да се руска влада, у датом тренутку, налази у тешкој ситуацији која представља последицу пораза у Кримском рату, и не може службено да призна независност Црне Горе. Али, она не треба да признаје суверенитет султана, јер кад би се тако нешто десило, руска влада то „не би одобрила нити признала“. Притом је учесницима преговора у Паризу руска влада изјавила да је она фактички признавала и признаваће Црну Гору као независну државу „без обзира на то како на то гледају и шта ће одлучити остале велике силе“.

Ипак, западна дипломатија, водећи своју игру која је рачунала прије свега на смањење руског утицаја на Балкану, а у том смислу и на удаљавање Црне Горе од Русије, гурала је Црну Гору под власт Порте, нудећи јој у замјену своје колективне гаранције за случај угњетавања од стране Турака. Управо то је било фиксирано послије пораза Русије у Кримском рату. Посебно се у том правцу потрудила Француска, која је позвала кнеза Данила да у фебруару 1857. дође на преговоре у Париз. Руски двор, иако је био незадовољан наговијештеним зближавањем књаза са Французима, изјаснио се против сваког притиска на Црну Гору.

У писму руске владе адресираном учесницима преговора, наводи се да Русија „жали што ту шачицу горштака приморавају да призна суверенитет султана и тако жртвује своју независност, иако правда захтијева да јој се помогне да стане у ред других држава“. Таква позиција Русије одушевила је књаза, али није промијенила ситуацију. Књаз Данило је, ипак, попустио пред обећањима Француза да ће подржати тежње Црне Горе за независношћу, па је у Паризу потписао споразум са француском владом, према коме Црна Гора прима на себе обавезу да призна своју потчињеност султану, у замјену за француску заштиту и новчану помоћ. Руска влада је то негативно прихватила. Конзул П. Н. Стремоухов који је допутовао у Цетиње са новом новчаном помоћи и заобилазећи кнежевске структуре, почео је да помоћ дијели директно становништву. Оптужен за подривање књажевог ауторитета и он је напустио Црну Гору.

Последњих дана јула 1860. године, књаз Данило је био на одмору у Боки которској, а последњег дана јула посјетио је Котор. Након неколико сати проведених у Котору, упутио се ка риви гдје га је чекала барка којом је требало да се врати у Прчањ. У тренутку када је улазио у барку, на њега је пуцао црногорски политички емигрант – Тодор Кадић. Рана је била смртоносна. Тодор Кадић, који је атентат извео уз подршку аустријске тајне службе, пуцао је у књаза 31. јула по старом календару, односно, 12. августа по новом, а књаз је сјутрадан подлегао ранама.

ДОБА КРАЉА НИКОЛЕ
Никола I је 1860. године наслиједио црногорски књажевски престо и био је прихваћен од стране руске владе као традиционални савезник на Балкану. Приврженост Русије Црној Гори и спремност Петрограда да се избори за црногорске националне интересе испољила се нарочито током српско-турског рата 1876-1878, у коме је учествовала и Црна Гора. Као што је познато, после руско-турског рата, у оквиру ког се одвијао и српско-турски (као и црногорско-турски рат), склопљен је Санстефански мир, који је диктирала побједничка сила – Русија.

По том мировном уговору, Црна Гора је постала независна држава, а њена територија је проширена на 15.700 километара квадратних. То је био велики добитак за малену Црну Гору, поготово што се ово проширење односило на дјелове плодне земље, као и на дио обале Јадранског мора. Црна Гора је у оквиру свога територијалног проширења добила следеће градове: Подгорицу, Никшић, Колашин, Спуж, Жабљак, Плав и Гусиње, као и право изласка на морску обалу код Бара (године 1880. Плав и Гусиње су враћени Турској, а Црној Гори је припао Улцињ са обалним појасом до ријеке Бојане).

Из страха да Русија после овог рата не постане још моћнија сила и не загосподари Босфором и Дарданелима, што би јој омогућило излазак на Средоземно море, Енглеска је почела дипломатски и војно да мешетари у циљу поништења и ревизије Санстефанског уговора. Пошто је Лондон успио да убиједи велики број западних земаља да је потребно да се сазове једна међународна конференција на којој би се оспорила и поништила територијална добит Русије у рату против Турске, сазван је Берлински конгрес. На њему је провејавала антируска атмосфера, коју су подгријевали енглески делегати. На Берлинском конгресу, Енглеска је играла отворених карата: Црну Гору је третирала као продужену руку Русије, док је Турску штитила, пошто се у Лондону сматрало да османлијска држава представља најбољу заштиту од Руске империје.

Берлински конгрес је, захваљујући, између осталог, и антируском ставу Енглеске смањио територије Црне Горе са 15.700 километара квадратних, колико је имала по Сан Стефанском уговору, на 9.475 километара квадратних, колико су јој дали делегати конгреса у Берлину. Ово је највидљивији примјер како су се Русија, а како неке западне земље односиле према Црној Гори.

Књаз Никола је да би показао своју везаност за Русију и руски двор, често путовао у Петроград, гдје је успоставио блиске везе са најугледнијим личностима руског политичког естаблишмента. У октобру 1894. године долази у руску пријестоницу на сахрану цара Александра III, а у јуну 1896. присуствује крунисању цара Николаја II. Врхунац блискости књаза Николе и руског двора је удаја његових кћерки за велике кнезове из царске породице Романов.

Црна Гора је после Берлинског конгреса убрзано добијала све атрибуте државности, а истовремено је изграђивала солидне темеље међународног интегритета. Почевши од 1879. године, Цетиње је успоставило дипломатске односе са 10 држава, међу којима су биле Русија, Србија, Аустроугарска, Турска, Француска, Италија, Енглеска, Грчка, Бугарска и Њемачка. Најинтензивније везе су биле са Русијом и Србијом, и то не само политичке, него и економске.

Пошто је буџет Црне Горе био веома ограничен, Цетиње није могло да успостави реципроцитет у погледу дипломатских представништава са наведеним земљама па у многим европским престоницама није било црногорског посланства. Петроград је изашао у сусрет Цетињу и преузео цјелокупну црногорску конзуларну службу у иностранству. Такође, финансијска помоћ Русије је била константна и незамјенљива и за вријеме владавине књаза/краља Николе. Пред рат 1875. године, руска влада издвојила је 30.000 рубаља које су биле потрошене за куповину жита у Одеси које је затим превезено у Црну Гору. Новчана средства ишла су не само на куповину намирница него и за оружје, с обзиром на то да је војни сукоб са Турском постајао неизбјежан.

Да би црногорске трупе одржале одговарајућу ратну спремност одлучено је било да се издвоји намјенски кредит. Руска државна банка је 1879. додијелила Црној Гори 900 хиљада рубаља са каматом од пет процената. Гашење зајма требало је да се оствари у року 20 година. Међутим, послије 10 година Црна Гора је могла да исплати само 300 хиљада рубаља. Остали дио новца био је отписан, што је касније чињено више пута. Русија је 1902. године повећала новчану помоћ Црној Гори која је, заједно са расходима за гашење црногорског дуга Државној банци у Петрограду, износила око 574 хиљаде рубаља, или половину буџета Црне Горе.

У току своје дуге владавине (од 1860. до 1918.), књаз/краљ Никола је одржавао блиске односе са три руска цара – Александром II, Александром III и Николом II. Најсрдачнији су били са царем Александром II, јер је руски суверен сматрао да књаз Никола може да буде на челу цијелог српског народа.

Међутим, сарајевским атентатом улази се у вртлог Првог свјетског рата. Књаз Никола био је самовољан човјек. Без обзира на то што је сходно ратном плану који је разрадио генералштаб Русије, Црна Гора била дужна да упути своје главне снаге за операције по сјеверозападном правцу, краљ Никола је игнорисао те одлуке. Он је расплинуо црногорске снаге, упутивши само један њихов дио у Херцеговину и новопазарски санџак. Други дио војске био је резервисан за заузимање Скадра. Када су, у јулу и августу 1914. године, аустријске трупе почеле офанзивна дејства у Херцеговини, малобројни црногорски одред почео је да се повлачи и почело је дезертерство. Поход црногорске војске на Скадар није наишао на подршку земаља Антанте. Покушавајући да изађе из кризне ситуације и сачува своју власт, краљ Никола се за подршку обратио Италији и почео сепаратне преговоре са Аустроугарском. Али, узалуд. У јануару 1916. године, црногорска војска је капитулирала.

НАТЕГНУТИ ОДНОСИ
По ослобођењу Црне Горе, Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори је 26. новембра 1918. године донијела одлуке: да се краљ Никола и династија Петровић Његош збаце са црногорског престола и да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевића, а потом тако уједињене ступе у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Када се Црна Гора 2006. године, на спорном референдуму (који су пратиле велике нерегуларности) одвојила од Србије и постала међународно призната држава, поново су успостављени дипломатски односи са Русијом.

Сарадња Русије и Црне Горе је је била веома интензивна и плодоносна. Међутим, пошто је влада Црне Горе убрзано почела да се креће ка НАТО-у (који Русија из оправданих разлога сматра организацијом која угрожава руску безбједност) долази до захлађења односа, који су додатно захладили 2014. године, увођењем црногорских санкција Русији. Тада се Црна Гора прикључила санкцијама које је према Русији увела Европска унија, али уз то црногорска власт је почела да води русофобну кампању.

Но, врхунац натегнутости на релацији Москва-Подгорица догодио се након хапшења оптужених за наводни покушај насилне смјене власти у Црној Гори, на изборима у октобру 2016. године, чији су организатори, према оптужници црногорског Специјалног тужилаштва, били двојица руских држављана – Едуард Шишмаков и Александар Попов, које је црногорска власт оптужила да су руски агенти. У данашњем времену су дипломатски односи између Русије и Црне Горе на изузетно ниском степену, али не кривицом Русије. Управо супротно.

Извор:
СТАНДАРД