Невидљива обитељ – Повест о изгнаним дивјејевским монахињама

НЕВИДЉИВА ОБИТЕЉ

Када је 1918. Дивјејевски манастир требало да се региструје као привредно друштво, део монахиња га је напустио. Остале су наставиле да врше своја послушањa, без обзира на притиске власти. 1927.год. Дивјејевски манастир је коначно затворен и неколико монахиња на челу са игуманијом Александром (Траковском), нашле су се у Мурому. Тако је настало „Муромско Дивјејево“. Монахиње су спасле од одузимања дивјејевске светиње: икону „Умилење“ и личне ствари преподобног Серафима Саровског. Оне су постале центар и стуб тајног монашког живота. Ма шта да су у свету радиле дивјејевске монахиње: као рачуновође, медицинске сестре, водичи, преводиоци, ма каква искушења да су морале да претрпе (хапшења, затворе, логоре), „оне су своју тугу сакриле негде дубоко-дубоко и живеле као и раније.

Као и раније, манастирски устав и правило су строго испуњавале, певале су и ишчитавале целу дневну службу. Молиле су се за и живе и за мртве, савршавале келејно правило и упркос свему, веровале да ће се вратити у Дивјејево“. И, по сведочанствима сведока, никада се „нису жалиле на гоњења нити су спомињале своје мучитеље са мржњом“.

Ова књига је истовремено и приповест, како је њен жанр дредио аутор – о.Павел Хондзински, испунивши текст кратким али емотивно обојеним личним примедбама. Она је и историјско-документарно испитивање, у коме је први део посвећен судбини Дивјевјевског манастира, а у другом су сабрани документи: писма дивјејевских монахиња, протоколи истражних дела, стенограми ислеђивања, којима су подвргавали искушенице и свештенике.

У књизи је изражен и скорбни и светли пут не само дивјејевских изгнаница, већ и многих јерараха, монаха и простих мирјана, повезаних са дивјејевском обитељи, који су сачували веру у страшним околностима. То су и патријарх Тихон, владике Серафим (Звездински), Зиновије (Дроздов), Серафим (Чичагов), чија је кћер била једна од дивјејевских монахиња и скончала је почетком 60-тих у муромском изгнанству, патријарх Пимен, који је 40-тих година служио у Мурому, савршавао тајне постриге и увек подржавао дивјејевске монахиње…

Много је задивљујућих, скоро чудесних прича у овој књизи, легенди, прадања и документарних сведочанстава… Последње дивјејевске монахиње су отишле Господу почетком 90-тих година. Запамтили су их као кротке, трпељиве, љубеће и предане људима, као оне које помажу свима који страдају. Као оне, које су сачувале тај „дух мира“, о коме је говорио покровитељ њихове обитељи, преподобни Серафим.

…

Данас већ много знамо о прогонима којима је Црква била изложена непосредно након револуције, о разрушеним храмовима, оскрнављеним моштима. Описана је историја многих манастира које је затворила нова власт, чије је затварање за њихове становнике значило пропаст не само духовног, већ и свакодневног живота. Шта се десило са њима? Какво уточиште су они пронашли за себе, лишени права да иду путем, чијим одабиром су оставили све – и породице и домове – да би пошли за Христом? О томемало знамо. Утолико би читаоцу требало да буде занимљивија документарна прича о судбини групе монахиња славног манастира Дивјејево, прогнаних из њиховог манастира на празник Рођења Богородице 1927.

Прогнане монахиње заједно са игуманијом пресељавају се у град Муром са наизглед неостваривом надом да ће монашки живот наставити на новом месту. Како су то урадиле, говори ова књига, у коју су такође ушли и документи и писма-сведочанства самих монахиња.

Зашто је изабран град Муром?

Пре свега, Дивјееево је био близу – само 120 врста, а пут до Дивјејева и Сарова ишао је кроз Муром. Било је и личних веза. Тадашњи муромски Владика Макарије Звездов дипломирао је 1923. године на Петроградском богословском институту, кога је након затварања Петроградске духовне академије основао професор Иван Павлович Шчербов. У институту је Иван Павлович био проректор и професор догматике. 1922. године је ухапшен, али је у недостатку доказа о кривици пуштен исте године, убрзо после чега се оженио Вером Васиљевном Грабовском. Живели су заједно мање од три године: наСтрасну седмицу 1925. године, Иван Петрович се изненада разболео и, не дочекавши Ускрс, умро. Вера Васиљевна, задржавши презиме свог супруга, отишла је у Дивјејево. Затим је, преселивши се у Муром пре других, купила овде кућу и, уз дозволу НКВД-а, узела је на старање болесну игуманију Александру и одвела је кући.

Настојница Серафимо-Дивјејевског манастира игуманија Александра

Кућа купљена за игуманију Александру налазила се у манастирском насељу, преко пута манастира Благовештења, који је тада већ био затворен. У игуманијиној келији близу празног зида десно од улаза висио је портрет преподобног Серафима у белој хаљини са секиром, а испод њега стајао је кожни сандук са стварима преподобног и великим каменом, на коме се свети Серафим молио хиљаду дана и ноћи. Кад би се сандук отворио, благодатни мирис испунио би целу собу. Али главна светиња манастира није се чувала овде, већ у мрачној соби испред келија, где је, између осталих икона, иза завесе висила дивејевска икона „Умилење “. Показивали су је као копију.

По старој дивјејевској навици, успели су, колико су могли, да се скуће: набавили су краву и кокошке, и што је најважније, наставили су строго да обављају службу по уставу. Јутарње и вечерње молитве читале су све заједно, изузев оних које су морале да иду на посао или на послушања, док су у келији игуманије Александре као и пре читале и певале у целини свакодневне вечерње, јутрење и друге службе дана и вршиле монашко правило.

—

Власница куће – манастира позивана је на саслушање, фотографија из досијеа није сачувана, али лако је замислити да на њој, као и на другим сликама, Вера Васиљевна има иронични осмех у десном углу уста.

Она је припадала познатој и богатој породици, чији су потомци активно учествовали у руским превирањима. Један је био Лењинов лични секретар, други, који се борио у белим јединицама, умро је у страној земљи; још једног, команданта црвеног одреда, Зелени су стрељали на Кавказу, а двојицу нећака Вере Васиљевне, су, напротив, стрељали због учешћа у побуни у Кронштату. Сама Вера Васиљевна уочи грађанског рата, након што је завршила Женски медицински институт у Санкт Петербургу, напустила је дом и отишла на фронт, затим је учествовала у револуцији и, између осталог, учествовала у нападу на Кронштат. Није познато када је и како сазнала за погубљење нећака који су се борили против ње, али нешто се у њој преокренуло: у лудилу побуне њој се указао Бог. Затим је уследио кратак брак са професором Шчербатовом, удовство, Дивјејево, где се постригла у ризу и била је задужена за манастирску болницу…

—

Игуманија Александра је отишла Господу у фебруару 1942, а остале сестре су је следиле:

1943. године, 25. јуна, упокојила се монахиња Јекатерина (Арцибушева), рођена грофица Подоричане-Петрович, удовица Петра Михајловича Арцибушева, којој је манастир, у знак захвалности за његове донације, поклонио кућу Михаила Мантурова 1912. године. Преживевши смрт свог супруга, стрељање сина, прогон и сиромаштво, Јекатерина Јурјевна радила је у Мурому као књиговођа у истом „Красном Кустару“ и упокојила се као монахиња на дан који јој је у сну предвидео преподобни Серафим. Сахрањена је на гробљу Напољни.

Невидљива обитељ

1958. године, 29. децембра, упокојила се монахиња Феофанија (Арцибушева), сестра монахиње Варваре, златна кројачица и сликарка. Знала је неколико језика, радила је као преводилац у фабрици у Мурому коју су Немци саградили; водила је монашку преписку, умрла је у игуманској кући. Сахрањена је на гробљу Напољни.

1960. године, 26. марта, упокојила се монахиња Надежда (Силајева), воскарка манастира Дивејево. Умрла је у игуманској кући. Сахрањена је на гробљу Напољни.

1962. године, упокојила се Вероника (Коврига), рођена Чичагова, ћерка митрополита Серафима. Расофорна послушница и регент подворја у Петерхофу, неочекивано се удала и родила сина. Супруг јој је погинуо у Првом светском рату, син – у Другом, отац јој је опростио тек пред смрт. За случај архимандрита Мелхиседека добила је три године изгнанства. У сну је видела саборни храм у који је нису пустили, јер није била монахиња, замонашила се се пред смрт. Није познато где је сахрањена.

1975. године, 6. септембра, умрла је монахиња Ангелина (Одинцова), родом од сељака Ардатовског округа Симбирске губерније. Учила се писмености у манастирској школи, вршила синодско послушање и радила као медицинска сестра и болничарка у Мурому.

1979. године, 12. августа, упокојила се монахиња Евдокија (Булатова), девојчица која је разговарала са Царем у дане Сароваких свечаности 1903. Године. 1920. је дошла у манастир Дивјејево. У Мурому је била псалмопојац и хориста Благовештенског сабора.

1980. године, 21. септембра, умрла је монахиња Анатолија (Коњајева), дугогодишњи регент Дивејева и Мурома. Провела је 10 година у логорима и још 10 година у изгнанству на Аралском мору. Била је наставница схимонахиње Атиногоре и других монахиња. Сахрањена је на Вербовском гробљу.

Све оне су знале то, другачије Дивјејево, један сасвим нама непознат живот са својом строгошћу, лепотом и далеким смислом од пустих разочарења и свакодневне бриге. Управо тај живот, једном им је, попут неодољиве благодати, погодио срца и привукао их себи. А кад се све срушило, упркос свему, остале су му верне.

Строго говорећи, оне које су се после расељавања Дивјејева разишле по околним селима да живе, оплакујући опљачкани Јерусалим – на рекама Вавилона, тамо су седеле и плакале – очекујући испуњење пророчанстава о његовом оживљавању, оне су на ствари гледале много трезвеније: нико није могао надмудрити или савладати ту змијску власт, која је све везала страхом смрти. Па чак и ако су само две од њих преживеле до повратка, у лику те две су и све остале преживеле и биле оправдане, све оне без трага изгубљене у овом свету, стране и презрене у њему, страдале у логорима без последњег Причешћа, стрељане или умрле дуго болујући од непознатих болести, које нису имале ни родну кућу, ни људску утеху.

Покушај других да спасу овај тајни манастир био је очигледно безуман и осуђен на неуспех, а данас нема никаквих земаљских објашњења зашто је успео, посебно ако се сетимо да овај манастир у свету властима није дуго био тајна. Чак и ако на тренутак замислимо најгоре – да је нека од монахиња била тајни доушник органа, онда какву би невероватну вредност морале имати информације добијене од таквог доушника да би због њих вредело затворити очи пред дуготрајним постојањем монашке заједнице, повезане са омрженим од стране власти – старцем Серафимом, или остављати при претресима светиње игуманске куће!

Дивјејево током година совјетске власти.

У недостатку земаљских објашњења, остају небеска. Тако често немоћна и беспомоћна у народу, ова светиња је постала невидљива Канавка у Мурому, преко које стопало антихриста није крочило. Светиња је отишла – и све се распало, и нико није ушао у Обећану земљу. У познатим и заборављеним гробовима леже оне на муромским гробљима, чекајући час када ће анђео однети са земље оне, који су патили и веровали. Тада ће у Новом Јерусалиму, наслађујући се заједно са осталима за бесмртном трапезом, оне радосно разговарати о вечном, и Бог ће обрисати сваку сузу са њиховог лица, и више неће бити времена.

Да ли ћемо и ми постати попут њих?

Из књиге протојереја Павела Хондзинског „Невидљива обитељ“, објављене 2017. године у издању православног Свето Тихоновског хуманитарног универзитета.

Извор: https://foma.ru/nezrimaya-obitel.html, https://pravoslavie.ru/119601.html