Апостасијски пад чувеног грчког мисионара и проповедника оца Андреја Кананоса

Ових дана се у Грчкој православној цркви збио страхотан пад још једног њеног угледног клирика. Наиме, реч је о (сада већ бившем) свештенику Андреју Кананосу, чувеном мисионару – проповеднику који је био познат и признат не само у Грчкој, већ и у свом православном свету (неколико његових беседа објављено је и на „Борби за веру“).

Међутим, Андреј Кананос се недавно одрекао свештеничког чина и самовољно вратио у ред лаика, чиме је починио грех хуле на Духа Светога и пао под анатему. Детаљније о томе у тексту архимандрита Кирила (Костопулоса) који доносимо у наставку.

Уредништво – Борба за веру

+ + +

Архимандрит Кирил (Костопулос)

– проповедник патраске митрополије, доктор богословља –

СВЕШТЕНСТВО И КАНАНОС

Сви ми, православни хришћани, треба да знамо да је свештенство једна од Светих Тајни наше свете Православне Цркве, посредством које је рукоположени током канонског рукоположењатајанствено дарован свештеничком, духовном и пастирском влашћу за вршење својих свештеничких и пастирских дужности.

Свештенство је трајна и вечна служба, коју је сам Бог подарио за преношење освећујуће благодати на верне у Православној Цркви и како би им помогао на путу ка спасењу. Свештеници се постављају на служење Свесветим Духом, Који управља Православном Црквом, у циљу продужавања мисије коју је Господ наш, Богочовек Исус Христос, дао Светим Апостолима.

Онај ко се придружио свештеном клиру кроз канонско и дејствујуће рукоположење, ипреко епископа примио благодат свештенства од самог Свесветог Духа, сада је дужан – као што је добровољно и по својој слободној вољи обећао током рукоположења – да остане свештеник до своје смрти. Према томе, нема места за одбијање свештенства. Само у случају канонског преступа, који према Светим Канонима запречује епископску или свештеничку службу, свештенослужитељ било ког ранга – епископ, презвитер или ђакон – низводи се или у ред мирјана, или у ред монаха (види Тројано-Пулис, Закон , стр. 242).

На основу наведеног, самовољни одлазак из редова вишег или нижег свештенства и добровољно одрицање свештенства ради повратка у редове мирјана, представља најтежи канонски преступ: добровољно отпадништво од свештенства (apostasia a clericatu vel ab ordine —- одступништво од црквеног чина). Тај свештенослужитељ се назива отпадником, јер је такав починио саморашчињење (Панајотакос, Систем црквеног права, стр. 240). А све је то зато што је, како објашњава Валсамон, „осудио себе на низвргавање, пре осуде, скидајући са себе свешетену одећу и постајући лаик“ (Валсамон, Рали-Потли, том 2, стр. 233). Другим речима, сам је изабрао да буде свргнут пре него што га црквени суд осуди, скинувши своје свештеничке одежде и добровољно постајући лаик.

Овиха дана је Православна Грчка потрешена чињеницом добровољног одрицања од чина бившег свештенослужитеља, архимандрита Андреја Конаноса. Овај човек је добровољно напустио редове свештеног клира, одбацивши свештеничку одежду да би се вратио у редове мирјана, и тако постао одступник и саморашчинитељ. „Разум који се одликовао бистрином тако је брзо погинуо! Човек широког ума починио је многосложенигрех! Они који су имали користи од његових учења претрпели су штету због његовог греха. А они који су с горљивом ревношћу слушали његове беседе и проповеди, зачепили су своје уши како не би знали за његову погибао“ (видети Свети Василије Велики, писмо 44, Courtonne I  (1957), стр. 110).

Наша Света Црква одлучује да анатемише оне који се добровољно одрекну свог свештенства. Конкретно, седмо правило Четвртог васељенског сабора проглашава следеће: „Који су једном ступили у клир или су се посветили монаштву, наређујемо да не могу ступати ни у војну ни у световну службу. Који се усуде да погазе ово, и не врате се са покајањем к ономе шта су изабрали Бога ради, нека буду анатемисани” (Рали-Потли, Синтагма, т.2. стр. 232.; ср. такође Апост.прав.62 и 83).

То јест, клирик или чак монах, који промени своје свештено звање – које је он добровољно изабрао како би послужио Богу – на друго мирско достојанство и не покаје се због свог чина, предаје се анатеми. За непокајање у греховном поступку, потпуно палом, осим рашчињења, изриче се тако тешка казна као што је анатема (ср. коментари Валсамона, тамо, оп.стр. 233).

Неопходно је разумети да Црква користи тако озбиљну казну као што је анатема („анатема: одбачен од Бога и осуђен на пропаст“), јер је онај који се добровољно одрекао свог свештеничког чина, издао је  љубав Божију према њему и занемарио Благодат Светог Духа.

Такође је важно нагласити да  Свети Никифор Исповедник забрањује чак и да се поздравља или прима у свој дом и једе заједно са неким ко се, било из неверства, било из верских или социјалних разлога, добровољно одрекао свештеничког чина:„Онога који је одбацио свештеничког достојанство и не поправља се, чак и ако такав чува Православље, није прикладно да га уводите у свој дом нити да делите са њим трпезу, нити да га поздрављате“ (Рали-Потли, Синтагма, т.4. стр.431).

Из горе наведених разлога, господин Конанос потпада под казну анатеме, па је због тога потпуно одсечен од Православне Цркве. По речима Светог Јована Златоустог, „он је сада пуст и лишен пређашње лепоте и благољепија, изгубио је божанску и неизрециву украшеност и изгубио сваку сигурност и заштиту“ (SC 117, стр. 82).

Ако господин Конанос жели да се покаје за свој богохулни чин, Црква ће га сигурно прихватити, али остаће у реду мирјана, више неће имати прилику да врши свештеничку службу.

Господин Андреј Конанос то мора да схвати и да не наводи људе да газе Свете Каноне и црквено учење. И људи морају прихватити право стање ствари са становишта Цркве: све док Андреј Конанос пребива у нечестију и хули на Духа Светога, у коју је пао, одсечен је од Тела Цркве и проклет.

Помолимо се да се он искрено покаје за своје дело и не оде у пакао на вечне муке.

Браћо моја, свештеници и мирјани, „станем добрје, станем со страхом, вонмен“ пред великом Тајном Свештенства, која подстиче на страхопоштовање и дивљење.<<

Извор:
БОРБА ЗА ВЕРУ