БОШКО ЛЕМИЋ

У одбрани од агресије НАТО 1999. године стотине припадника Приштинског копрпуса Војске СР Југославије заслужује да понесу епитет „херој“. Многи од њих дали су живот бранећи Косово и Метохију – српску свету земљу. Не смемо дозволити да остану заборављени. Потпуковник ВЈ Бошко Лемић је један од њих. Последњег дана маја 1999. године, у одсудним моментима борби за одбрану државне границе од агресорских напада из Републике Албаније, одбијајући да под тепихом бомби авиона Б-52 напусти свој истурени командни положај у Шех Махали код карауле Горожуп, за одбрану отаџбине дао је свој живот. Рекао је тада својим саборцима:

„Немам ја где да се повлачим, ово је Србија!”

„Битка за Кошаре била је страшна“, рекао је за генерал ВЈ Небојша Павковић, командант Треће армије.

– „Уз велике жртве, од 9. априла до 14. јуна 1999. зауставили смо пробој албанских терориста ка Дреници. Али, битка на Паштрику, која је трајала од 26. маја до 14. јуна 1999. године (последњег дана рата), у нашим борбеним документима забележена је као најтежа.

Поред припадника терористичке ОВК и регуларне Војске Албаније, борци 549. моторизоване бригаде (Призренске), под командом пуковника Божидара Делића,  борили су се и против Стратешке авијације САД која је само од 26. до 31. маја 1999. на њихове положаје изручила око 200 најразорнијих бомби које су делове планине претвориле у ‘месечево тло“. Каже генерал Павковић.

У овој операцији Призренска бригада изгубила је 25 војника, а 126 их је рањено, док су непријатељске снаге имале од 800 до 1.000 мртвих.

Непријатељски покушај пробоја преко Паштрика ка Призрену, Ораховцу и Сувој Реци није успео. Генерал Весли Кларк, тадашњи командант НАТО снага планирао је да око 20.000 војника регуларне армије Албаније, НАТО и ОВК из правца Кукса и Крума у Албанији преко Паштрика убаци у Метохију и тако сломи одбрану Приштинског корпуса.

Мимо устаљене линије НАТО командовања, Кларк је ангажовао и Америчку стратешку авијацију, бомбардере Б-52 и Б-1 који су тукли наше јединице из стратосфере.

Генерал Павковић, говорећи о херојима, посебно издваја Божидара Делића, тадашњег команданта Призренске бригаде. Уз бок су му, вели, били и Стојан Коњиковац, тада помоћник начелник штаба за оперативне послове, човек који је командовао на паштричким врлетима. Ту су и потпуковник Јакшић, потпуковник Лемић, мајор Ђокић…

Пакао на Паштрику

Последњег дана маја 1999. године, у 18.00 часова бомбардовани су   положаји  јединица на Паштрику. Поред смртоносних пројектила и бомби, авијација избацује пропагандне летке. У извештају генералу Лазаревићу, команданту Приштинског корпуса,  пуковник Коњиковац, начелник Штаба Призренске бригаде, поручује да је на једном од њих “Упозорење снагама Војске Југосавије – Напустите Косово.“ Чита шта у летку пише: „Малочас вас је бомбардовао авион Б-52 који употребљава МК-82, 225 кг бомбе. Сваки Б-52 може да носи више од 50 оваквих бомби! Ови авиони ће се враћати по вас све док не истерају вашу јединицу са Косова и Метохије и спрече вас у вршењу зверства. Ако хоћете да преживите и да опет видите своју фамилију, оставите своју јединицу и бојно средство, и одмах напустите Косово и Метохију. НАТО.“

Ову претњу припадницима Војске Југославије НАТО авијација потврђује интензитетом дејстава. У 18.22, 18.45, 19.00 и 19.05 часова 20 бомби  од 225 кг  бачене су по јединицама на објекту Врапче и ширем рејону села Планеја. Команда 549. моторизоване бригаде  ангажује све расположиве снаге на санирању последица у јединицама. Поново влада забринутост и неизвесност.

Авијација наставља  подршку  терористичким  снагама  на Паштрику. У 20.00 часова гађано је село Планеја, а у 20.50 часова са 12 пројектила гребен Паштрика. У 22.30 часова осам светлећих  авио-бомби избачене су изнад Паштрика, а у 23.22 часа 28 светлећих авио-бомби избачене су на простору изнад села Љубижда Хас, Ораховца и Суве Реке. Са 10 разорних пројектила  у 23.30 часова  бомбардовани су положаји артиљерије у рејону села Планеја, а у 23.40 часова са осам пројектила јединице Првог моторизоваог батаљона 549. моторизоване бригаде у рејону села  Жур.

Погибија потпуковника Бошка Лемића

Пред поноћ јавио се пуковник Делић и известио генерала Лазаревића „да су заустављени сви напади помахниталих терориста и да је порука војника, добровољаца и старешина са Паштрика да нема одступања ни корака назад, по цену њихових живота“. Извештава и да још нема коначних података о губицима. Затим застаје и после двадесетак секунди дрхтавим гласом каже: „Знам сигурно да ми је погинуо начелник ПВО,  потпуковник Лемић“, а затим прекида везу.

Остају затечени трагичном вешћу сви на Комадном месту Пршитинског корпуса. Сви који су је чули прекидају рад и гледају испред себе. Генерал Лазаревић покушава да се поново чује са Делићем. Није доступан. Не може да се чује ни са потпуковником Коњиковцем, који је са потпуковником Лемићем био на Истуреном командном месту „549“ у селу Планеја Шех Махала.

„Тада, неочекивано, на Командно место стиже Милован Дрецун, новинар Радиотелевизије Србије. Скоро да га нисам препознао“, пише генерал Павковић у свом Ратном дневнику. „Уморан, неиспаван, прашњав и црн у лицу делује као ‘авет’. Није расположен као до тада. Седа код мене за сто. Ћути неко време, а затим каже: ‘Људи,  на Паштрику је пакао. До сада сам веровао да не може бити већег пакла од Кошара. Сад сам сигуран. Паштрик је пакао, а наш народ, Србија и Војска Југослоавије имају нове Обилиће и хероје. Треба видети како Срби гину за своју земљу и доживети њихов хероизам“.

На питање „ Како је погинуо потпуковник Бошко Лемић?“, Дрецун  каже:

– „Он је херој и погинуо је пркосећи  НАТО авијацији. Када су бомбардери Б-52  око 14.00 часова  бацили тоне бомби на Планеју и Шех-Махалу, погођена је кућа у којој је било Истурено командно место ‘549’. Према изјави Коњиковца, у кући су, поред њега,  били потпуковници Ђокић, Лемић и око 30 војника из обезбеђења, везиста и курира.

Кућа је срушена и сви, осим Лемића,  су се склонили у подрум. Он је напустио склониште, изашао пред кућу да командује јединицама ПВО, јер у подруму није имао везу са јединицама. У то време око петнаестак авиона непрекидно су бомбардовали и ракетирали положаје јединица. Од дејства бомби, око 18.00 часова, погођен је подрум и у њему су остали заробљени Коњиковац, Ђокић и још око 15–20 војника. Настала је борба за излазак из зарушеног подрума. Борба за голи живот. Од тада се губи контакт са Лемићем. Његово тело пронађено је са телима још седам бораца  недалеко од Командног места. Знао је да на отвореном простору не може да преживи бомбардовање, али је остао,  и по цену живота, наставио да командује јединицама“, испричао је Дрецун оно што зна о погибији хероја Лемића.

Тог дана, поред потпуковника Бошка Лемића. Погинули су из 549. моторизоване бригаде: војни обвезник Богдановић Раде у рејону села Планеја, војник Божовић Божидар у селу Послиште, војни обвезник Вечевић Дејан у рејону села Планеја, војни обвезник Денчић Миле у селу Планеја, војни полицајац Јанићевић Дејан у селу Планеја, војник Киш Владимир у селу Послиште, војни обвезник Николић Небојша у селу Планеја, војни обвезник Павловић Бојан од дејства авијације у селу Послиште, војни обвезник Ранђеловић Небојша од дејства авијације у селу Планеја, војни обвезник Станковић Саша  у селу Послиште и војни обвезник Цветановић Иван  у селу Планеја.

Потпуковник Бошко Лемић рођен је 1. фебруара 1952. године у западнославонском селу Бјела, општина Дарувар. Завршио је Војну академију Копнене војске, смер артиљеријско-ракетних јединица противваздушне одбране. Учествовао је у борбама у Републици Српској Крајини. За време борбених дејстава на Косову и Метохији био је начелник артиљеријско-ракетних јединица 549. моторизоване бригаде.

Извор:
ЧОЈСТВО