Недољубљена деца

Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу.

Ма како то жалосно звучало, али и у целовитим породицама, материјално обезбеђеним, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто? Зато што данас, на жалост, родитељи често мисле да се љубав према деци састоји у томе да се заради што више новца, да се нахрани и напоји дете, да се нађе добра дадиља или престижни дечији вртић – тј. да се обезбеде његове основне потребе. На тај начин испада да се према деци односе као према инкубаторским пилићима, који се веома разликују од оних који расту под квочком у селу.

Главна особина инкубаторских пилића је да код њих нису формиране свакодневне навике неопходне за живот одрасле кокошке. Због тога, ако “васпитанике” пустимо на слободу, они неће умети да се заштите или побегну од грабљивица, неће умети да кљуцају траву, да траже храну, па неће успети ни да продуже свој род зато што је, премда и такве квочке носе јаја, код њих изгубљен инстинкт легања. Скоро исто то се догађа и код људи. Уколико човек проведе своје детињство у јаслицама и дечијем вртићу, и при том не добија правилно породично васпитање, онда ће у тешким животним ситуацијама – при избору мужа, или у било којој стресној и конфликтној ситуацији, при васпитању своје деце – он бити беспомоћан.

Како то? – запитаће се многи – зар није прихваћено мишљење да за социјализацију детета оно треба да похађа и предшколске установе? Али, у том случају, водећи се том логиком, најхармоничнија и социјално најуспешнија морају бити деца из дечијих домова. Јер, она се стално налазе у колективу. Међутим, није тако. Чим одрасла деца оду из дечијих домова у самосталан живот, показује се да она апсолутно нису спремна за живот – ни у свакодневном, животном, ни у психолошком смислу, нити на плану самореализације.

Та деца, по статистици, у 85-90% случајева постају житељи поправних домова или затвора. Прилагођавање такве деце на живот је веома тешко. Живећи у породици, дете расте усвајајући искуства старијих. Оно како-тако уме да решава животне проблеме. Али, најважније је да га породични живот учи како да превазилази проблеме, препреке које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима – да буде принципијелан.

Када се дете васпитава у породици, оно кроз пример види да мама или тата нешто прећуте, нешто окрену на шалу, а некад инсистирају на своме. И, оно почиње да схвата, да упија животну мудрост, начин живота сопствене породице, а не некакве апстрактне. Породица преноси деци искуство, сакупљено из покољења у покољење.

За уравнотежен развој, детету је веома потребан осећај заштићености. А, њега даје управо мама. Заштита – то је најважнија мајчинска функција. Шта год мама да ради, крајичком ока она све време посматра дете. Превремени прекид те заштите приморава дете да изгради сопствену заштиту – науштрб његовог психолошког развоја. Дете је веома уплашено када га пре времена одвајају од мајке. Због тога деца тако често плачу и разбољевају се, чак и у врло добрим дечијим вртићима, посебно прве године.

Будимо отворени, свет је веома тежак, понекад чак и суров. Човек који није прошао добру породичну социјализацију налази се један на један са овим светом и – он је у паници, зато што га нису научили да решава животне проблеме, да излази из конфликата, да гради топле односе са онима који га окружују и да, истовремено, постави на своје место манипулаторе који желе да му отму његову слободу и лични простор.

Све чешће, старија деца уопште не учествују у овом животу. Зато сада међу младима имамо толико самоубистава, толико наркоманије. Наркотици такође представљају одрицање од живота. Данас су многе маме, које се обраћају за савет психолозима, забринуте што њихова здрава, лепа, паметна деца седе код куће и не желе никуда да излазе. Њихов свет је компјутер, собица, кревет, фрижидер.

Људи који нису васпитани у породици не посматрају свој животни пут кроз призму покољења (генерација). Они живе изван прошлости и будућности. Они као да постоје само у садашњем тренутку, немајући љубави ни одговорности према породици и доносећи животно важне одлуке без обзира на будућност, а које имају велике последице и по њих и по њихове ближње.

Често се догађа да мама воли савршен ред. Код ње је све поређано по полицама, томе су је научили у детињству, а код њеног одраслог сина је све разбацано. Син није наследио мамин уредан однос према стварима. Зашто? Зато што је мама, на жалост, сама прекинула ту традицију, одвојивши своје дете од породице. А, затим, њено дете својом различитошћу може почети да је нервира. Наравно, дете види родитеље свако вече, разговара са њима. Али, то се дешава у мањој мери. Али, важније је то да мама, одлазећи на посао, бавећи се самореализацијом, понекад бива потпуно заокупљена другим бригама и проблемима. Мама и дете ће се, свакако, удаљити једно од другог.

Уколико у породици постоје финансијски проблеми или жена осећа потребу да се бави некаквом делатношћу осим вођења домаћинства и васпитања деце, нико не каже да треба то себи да забрани. Али, има смисла потрудити се да посао буде без одвајања од породице. Данас Интернет даје одличну могућност мамама да раде, практично се не растављајући од куће и од деце. Важно је не само колико времена мама проводи са својом децом, већ и како она са њима разговара. Врло је битно да грли, љуби своју децу. Један од главних разлога зашто деца данас тако рано започињу сексуални живот је – сувише рано или изненадно губљење телесног контакта са мајком. Трагајући за тим телесним контактом, они прелазе на сексуални контакт. Мајчинско миловање је потребно детету на било ком узрасту. Добро је уколико су односи мајке са дететом такви да и са 20 година оно може доћи, загрлити своју мајку и поделити тајне са њом. Све што мама није довољно дала детету, може покушати да надокнади уз помоћ молитве. Каже се да “мајчинска молитва и са дна мора извлачи”…

Људмила Јермакова
Извор: saborna-crkva.com