Борба за српско културно наслеђе на КиМ је у току

Да би се представиле размере и методе уништења српских манастира, цркава, средњовековних утврђења и друге културно-историјске баштине на Косову и Метохији, затим дао њихов детаљан попис и опис уметничког и материјалног богатства које су поседовали био би потребан литерарни формат знатно издашнијег и обимнијег карактера, попут научне студије.

Ми ћемо зато кроз овај ауторски текст покушати да дамо макар основни увид у нецивилизацијска злодела над нашим светињама и упозорити на евентуалну судбину оних које су преживеле бестијално оргијање припадника тзв. Ослободилачке војске Косова, а које би се данас могле наћи у рукама управо тих пресвучених ратних агресора и терориста.

На нама је да Европи, свету и бројним међународним организацијама за заштиту културних и верских споменика укажемо на нељудско, варварско иживљавање над вековним наслеђем читаве хришћанске Европе, као и на тренутне покушаје фалсификовања историје, својатања културног наслеђа и отимања српских средњовековних, немањићких манастира, последњег пламена који и даље обасјава наш народ на Косову и Метохији и поносно сведочи о некадашњој снази, моћи и укорењености Срба на тим просторима.

Овом приликом нећемо држати исцрпан час историје о пореклу Срба на Косову и Метохији – о томе ће, уосталом, сведочити стотине цркава и манастира које је порушила териростичка ОВК, а од којих ћемо ми испричати судбину само неких. Међутим, важно је напоменути да још крајем 13. и почетком 14. века тај простор игра важну и веома снажну улогу у оквиру Српског краљевства, како културно-верску тако и привредно-економску. Наиме, насеље око рудника Трепча који данашње самопрокламоване власти у Приштини безобзирно својатају, као уосталом и друге државне објекете широм Косова и Метохије, настало је за време владавине српског краља Стефана Уроша Милутина.

У историјскм списима, рударење у овом крају се први пут спомиње 1303. године, када је формирана и заједница католичких, немачких рудара Саса који су дошли у Србију и били ангажовани од стране наших владара управо као стручњаци за експлоатацију руда. Они су на тим просторима живели и радили у миру и суживоту са локалним Србима, о чему сведоче и остаци две велелепне католичке цркве у насељу Ново Брдо, где се такође вадила руда.

Интересантно је истаћи још и то да се у званичним списима о попису становништва из периода османске владавине бележи како је на простору Трепче живело претежно хришћанско становништво. Из пописа 1530. године видимо да овај регион чини 14 махала од којих је чак 11 било хришћанских, махом православних. Други пример раног развоја српске привреде, економије и инфраструктуре јесте малопре поменуто Ново Брдо, које се налази на 20 километара од Приштине, и које је у 14. веку представљало најзначајнији рудник у читавом краљевству. Уједно је био и један од најуспешнијих на Балкану, а таквим га је начинила управо српска средњовековна држава.

Остаци тврђаве Ново Брдо

Интересантно је да је Ново Брдо, велико рударско насеље, свој врхунац доживело нешто касније, у доба Српске деспотовине, у 15. веку, знатно после Косовске битке, што уосталом сведочи о неретко занемареној чињеници да је српска држава опстала и наставила да се развија и након 1389. Перфидно или непромишљено, из пакости или незнања, пренебрегава се чињеница да је исход Косовске битке, како год се он тумачио, потпуно одложио планове Турака за даљи продор и приморао их да се повуку не само са Косова већ и из Македоније. Косово и Метохија остају, дакле, у саставу деспотовине још наредних 70 година – све до 1459. године и пада Смедерева.

Супротно тврдњама данашње косовско-албанске интелектуалне елите о некаквом древном постојању Албанаца на простору Косова и Метохије, говоре не само српски већ и инострани државни списи. Наиме, све до краја 16. века, Срби су успевали да се одрже на том простору и углавном су чинили већину становништва, међутим временом долази до крупних демографских промена условљених пре свега присилном исламизацијом, данком у крви, бројним зулумима и наметима према локалном српском становништву. Срби ће тако у неколико великих сеоба поћи на север и запад, док ће османске власти Албанце, нарочито оне са севера данашње Албаније (због тога већина данашњих Албанаца на простору јужне српске покрајине говори управо тим акцентом) населити на плодна подручја Косова и Метохије, те ће они узурпирати српска имања и куће, прихвативши у великој мери ислам као своју нову веру.

Највећа и најмасовнија од тих сеоба догодила се 1690. када је, према историјским проценама, између 100 и 150.000 Срба, предвођених патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, заувек напустило Косово и Метохију. Само у околини Приштине је тада опустело 350 српских села. Такође, када је реч о северној Албанији, није згорег поменути и Дечанску хрисовуљу из 1330. (иначе, апсолутну тапију и доказ да су Високи Дечани српски, православни, немањићки манастир) из које се може закључити да Албанаца тада практично није било ни на северу Албаније већ су и тај простор населили у каснијим деценијама. Тако, рецимо, из хрисовуље сазнајемо да на манастирској земљи с обе стране Проклетија постоји 89 села, од којих је 86 српских и само три албанска, док се од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских, у рукама албанских породица налазе 44. Ово су историјски факти јачи од сваке могуће и замисливе пропаганде.

Више од 1.000 верских објеката, цркава, капела, манастира, бројних утврђења и других споменика културе којима је ова територија од 10.000 км2 била преплављена стотинама година сведоче о духовно-верском значају и културном идентитету јужне српске покрајине. Међутим, ти објекти су бесомучно девастирани током последњих 300 година, с посебним освртом на историјске прилике у којима су разни завојевачи (Турска, Аустроугарска, Бугарска, нацистичка Немачка, фашистичка Италија) препуштали судбину Срба на милост и немилост албанским вођама и племенима која су користили као своје марионете и топовско месо.

Врхунац антицивилизацијског скрнављења светих богомоља није се међутим догодио за време давне османске владавине, већ на самом почетку 21. века, под будним оком и патронатом међународне заједнице и десетина невладиних и других тзв. хуманитарних организација које су, нажалост, у великој мери биле индиферентне спрам онога што се догађало, толеришући бројне злочине припадника албанског народа.

Остаци спаљеног Душановог конака у оквиру комплекса манастира Свети Архангели крај Призрена након мартовског погрома 2004.

Зачетак трагичног страдања српског народа и његовог наслеђа на простору Косова и Метохије могли бисмо пронаћи средином 15. века, када је у страховитом налету османске војске готово у потпуности порушен и опустошен велелепни манастир Светих Архангела у Призрену, подигнут 1352. као задужбина славног српског и европског владара Стефана Уроша ИВ Немањића, у Христу Богу благоверног цара свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима. Судбина његове задужбине, као и самих моштију највећег владаоца у српској историји, постаће злокобна парадигма за оно што ће снаћи читав наш народ.

Неприкосновени господар Балкана и један од најмоћнијих људи свога доба, почивао је у посебној, богато украшеној гробници, смештеној на југозападном делу наоса цркве Светих Архангела. За њу се у једном летописном запису с почетка 15. века каже да „манастирској цркви нема равне под Сунцем и небеским сводом“. Својим архитектонским и уметничким решењем, богатим и раскошним мозаицима, иконостасима и украсима представљала је врхунски домет тадашње српске државе и умећа, осликавајући на прави начин импозантност царства, његову моћ и богатство. Ова је монументална грађевина међутим по доласку турских снага оскрнављена, девастирана, препуштена забораву, зубу времена и пљачки арнаутских племена.

Вековима се за њу није знало, све док 1927. српски православни теолог и историчар Радослав Грујић, није предузео изузетно захтеван и опасан подухват археолошких ископавања на том локалитету, авантуру достојну непоколебљивих јунака светских бестселера, од које би Холивуд до сада снимио барем три филма. Управо је тада овај храбри родољуб вођен Душановом хрисовуљом, ризикујући да буде нападнут од локалних албанских банди, у рушевинама манастира пронашао гроб са испретураним земним остацима српског цара, опљачкан, зарастао у траву и коров. Очигледна је трагична симболика две судбине – некада моћног, силног и славног владара с једне стране и његовог народа, некада поносног, полетног и пркосног, на другој страни.

Још једна епизода из живота српског Индијане Џоунса о којем ћемо више говорити другом приликом, подједнако је вредна дивљења и овација. Наиме, с обзиром на то да није наишао на достојан одговор и очекивано интересовање новоформиране југословенске државе његовим сензационалним, историјским открићем, Грујић је мошти сложио у један дрвени сандук и понео их са собом у Београд, где их је чувао у сопственом стану. На овом примеру видимо две изузетно важне појаве које јако добро осликавају две сукобљене филозофије, идеје и перцепције света које ће обликовати даљи ток историје Срба кроз бурни 20. век.

О првој, која се осликава већ у самој незаинтересованости државних власти да се укључе у ископавања, рестаурацију и достојно конзервирање земних остатака једног од највећих европских владара, већ то препушта вољи, способности и могућностима неколико ентузијаста овом приликом нећемо говорити. Међутим, о оној другој идеји, другом путу, путу православља, светосавља, патриотизма, љубави према народу и отаџбини, неизмерног поштовања према великанима сопствене историје и њиховом наслеђу које чини темељ наше модерне државности – о томе ћемо дефинитивно рећи још коју реч.

Гробно место цара Душана унутар остатака манастира Свети Архангели крај Призрена

Радослав Грујић, не само што је пронашао, сакупио и пренео Душанове кости у Београд, чувајући их у свом стану, већ је за време нацистичког бомбардовања престонице поставио сандук насред радне собе и легао преко њега, како би својим телом заштитио остатке највећег српског цара, и ако тако Бог каже, нестао заједно са њима. Силан је био тај господин Грујић, силан попут владара коме се ми данас можемо поклонити у центру Београда.

Током последњих 120 година, дакле од почетка 20. века, на Косову и Метохији је разрушено и опљачкано више од 150 српских, православних храмова, од којих већина датира из средњег века. У безобзирним, злочиначким нападима ОВК-а, разрушени су и опљачкани, између осталих: манастир Свете Тројице у Мушутишту, црква Богородице Одигитрије, манастир Свети Марко Коришки, манастир Девич, манастир Светог Уроша у Неродимљу, црква Светог Стефана, црква Светог Јована Претече у Самодрежи у којој се према народном предању причестила војска кнеза Лазара пред Косовски бој и поред које се верује да је сахрањен Милош Обилић. Девастирани су (а неки и сравњени са земљом) такође и црква Светог Николе у Ђураковцу, манастир Зочиште, црква Светог Николе у Призрену, црква Свете Петке код Мушутишта, црква Богородице Љевишке и храм Христа Спаса у Призрену, црква Светог Ђорђа у Речану и још десетине других светих објеката.

Из ових православних богомоља које је изградила српска рука покрадено је неизмерно културно-историјско благо, иконе, старе црквене књиге и средњовековни списи, бројне вредне сакралне реликвије и богослужбени предмети, злато из манастирских ризница и друга богатства која се данас налазе расута по читавом свету, по аукцијским кућама, антикварницама и приватним колекцијама – расута попут народа који се вековима у њима молио Богу и чувао сећање на своје претке. Ишло се, дакле, на потпуно затирање српског имена, порекла, традиције и идентитета на Косову и Метохији.

Није било довољно само физички протерати 200.000 Срба и другог неалбанског становништва већ је требало сравнити са земљом, избрисати сваки подсетник на њихово тамошње вековно бивствовање. Срамни мартовски погром 2004. требало је по свој прилици да буде пети и последњи чин те епске трагедије зване „етнички чисто Косово“. Читав цивилизовани свет имао је тада прилике да, посредством бројних телевизијских екипа, уживо посматра варварско иживљавање над интегралним културним наслеђем читаве планете заштићеним УНЕСКО-вим повељама. То су они исти варвари који данас, након 16 година, том истом УНЕСКУ подносе захтеве за учлањење.

Какав врхунац лицемерја и бестијалности од стране људи који су претходно бескрупулозно и бесрамно погазили све статуте и одредбе ове уважене светске организације! Ми данас можемо само нагађати са сетом у очима и болном горчином у души, какво се све културно-историјско благо од непроцењиве вредности за српски народ налазило у силним порушеним и опљачканим манастирима, црквама, капелама.

Чланови Центра и студенти Универзитета у Београду са поруком #NoKosovoUNESCO испред манастира Грачаница током хуманитарне посете КиМ, 04. март 2018.

Игром судбине, из цркве Светог Марка Коришког пренет је и сачуван најстарији, тзв. Призренски препис Душановог законика који датира из 15. века и сматра се најлепшим и најближим оригиналу. Ми га данас можемо видети и њиме се похвалити у Народном музеју у Београду, док је од поменуте цркве у којој је вековима чуван остала само гомила разбацаног камења. О томе ко бејаше њен џелат вероватно је излишно говорити након свега изреченог. Срећа је једино у томе што преци тих џелата који су исти православни храм користили као шталу за козе, како стоји у извештајима руског историчара и конзула у Сарајеву, Гиљфердинга, нису имали представу какав се драгуљ српске, хришћанске књижевности у њему крије.

У светлу настојања нелегалних приштинских власти да изграде нови имиџ пред европском и светском јавношћу, треба рећи и то да нико никада са те адресе једном речју није осудио горепоменута антицивилизацијска разарања, а камоли некога због истих судски гонио или осудио. Поставља се питање, уколико су цркве и манастири широм Косова и Метохије подједнако албански као што су српски, а по неким учесталим тврдњама приштинских медија и чисто албанско (древно) наслеђе, због чега су их онда припадници овог народа тако здушно, систематски, сладострасно и организовано вековима уништавали?

Како то да им те светиње, у којима су за време турске окупације Старе Србије држали стоку и сено, чије су ризнице и подруме похарали, кровове порушили, иконостасе прекречили, црепове, цигле и прозоре односили, данас одједном толико значе? Како објаснити да право на ове свете објекте средњовековне српске државе полаже неко ко је по доласку мировних трупа НАТО снага, 1999. године, исте користио као депоније, јавне тоалете, паливши олтаре, каменовавши иконе, детониравши зидине, дивљачки уништавајући кости српских предака, протерујући притом, а неретко и убијајући преостале монахе на прагу тих богомоља?

На ова питања нико разуман нема рационалан одговор, па чак ни они сами – ти џелати који су, схвативши каква је и колика била величина њихове жртве, данас на њу љубоморни. Није више довољно што су јој забранили садашњост, ускратили будућност, већ су се устремили да украду и њену прошлост. После свега што су учинили, после силне мржње коју су искалили, после бескрупулозног, безаконитог отимања земље које су спровели, они заправо нису задовољни. Али, због чега?

Зато што немају суштину, немају срж. Зато што се темељи куће не граде на мржњи и туђем страдању. Зато што историју, веру, нацију, традицију, владарске списе и повеље, законе и јеванђеља, књижевност, сликарство, науку не могу да купе, не могу да отму, не могу их ни из чега створити и преко ноћи измислити. Како другачије себи дати упориште на отетој земљи, а свом обитавању на Косову и Метохији ваљано оправдање? Како приволети међународну заједницу и јавност на своју страну данас, када је време инструисаних и монтираних новинарских сага о „лошим“ Србима прошло?

Српски средњовековни манастир Високи Дечани

На који начин испунити празну љуштуру и закорачити у породицу достојних, европских народа? Без српских светиња, без нашег културно-историјског наслеђа, никако; и џелат је тога врло добро свестан. Због тога у последње време сведочимо офанзиви квазинауке, квазиисторије, истог таквог новинарства и пропагандних, тобоже документарних филмова. Управо тако данас изгледа муниција у новом рату за православно наслеђе Косова и Метохије. Некада су у те сврхе коришћене бомбе, пушке и ножеви, а данас новински чланци, фабрикована историја и телевизијска пропаганда.

Међутим, упркос свему, Срби и данас посећују своја огњишта, славе своје празнике и крсне славе, обилазе порушена гробља предака и пале свеће на темељима разрушених цркава. Постоји нешто што им варвари нису могли отети – православну веру и челичну вољу. Управо зато данас можемо чути звона на цркви Богородице Љевишке како звоне после 16 година. Утихнула су тог страшног, кобног марта 2004. а од данас ће, захваљујући дивним Призренцима и оцу Ђорђу, поново одјекивати Душановим царским градом, некадашњом српском престоницом.

Треба напоменути да је за овај подухват такође заслужно и Министарство културе Републике Србије које се укључило у пројекат санације и обнове цркве. Велика материјална средства и труд уложени су и у реконструкцију манастира Бањска на северу Косова и Метохије, а радови се такође спроводе и на обнови цркве Светог Пантелејмона у Призрену, као и на неколико других места широм јужне српске покрајине.

Црква Богородице Љевишке у Призрену

Неко би се после свега могао запитати шта је то што мотивише и покреће српски народ који је доживео прогон, пљачку, разарања, страдања и застрашивања, мучења и киднаповања, шта даје снагу људима који су остали без својих најближих на сурове и свирепе начине, којима је ускраћена свака прилика за пристојан и човека достојанствен живот, да се враћају, да изнова граде, да се поново радују, осмехују и надају, да се удружују и несебично помажу? Одговор на то питање с једне стране веома је комплексан и задире у далеку прошлост. Али , такође, он је довољно јасан и бодар да стане у стих једне дивне, хришћанске песме светосавског духа, који гласи:

„Гладни смо само неба, хлеба небеског,
земља нема све што нам треба, сити смо пролазног!“

Извор: ЦМЈП