Кристин Брузамли: Нико никада не сме да остане сам

Уредништво портала IFN имало је част да разговара с Кристин-Терез Брузамли, хришћанком и мисионарком која се бори против савремене еугенике и еутаназије, родом из Калифорније, она путује светом, одлази тамо где је најпотребнија и храбро даје све од себе да спасе људске животе.

Кристин Брузамли је мисионарка из Силицијумске долине код Сан Франциска, која је одрасла у време великог технолошког напретка. Дипломирала је психологију и књижевност на Институту Св. Игњатије на Универзитету у Сан Франциску, као и ренесансу на Оксфорду. Одрасла као евангелисткиња, Кристин је студирала теологију на Колеџу Риџент у Ванкуверу, а Римо-католичкој цркви је приступила 2008. године, након чега је три године живела у Руанди. Гостољубивост њеног дома и поштовање с којим се опходи према другима утицали су на људе различитих националности и порекла. Руанђани су је назвали „Умухоза”-  Утешитељица. Студирала је међународне односе у Станфорду и у Руанди, а потом добила титулу мастера међународног преговарања и политике у Женеви. Затим је на Универзитету Светог Крста у Риму студирала црквену комуникацију и управљање, након чега је учествовала у историјској борби за Алфија Еванса у Ливерпулу. Кристин је основала мрежу солидарности названу Solidarity House Network, која пружа подршку онима чији су живот и самоопредељење угрожени.

IFN: Добродошли у Србију! Није уобичајено у ово смутно доба, када се ретко путује, да наиђемо на Вас у Београду. Којим добром?

Кристин-Терез Брузамли: Последњих осам година углавном сам живела у Европи, као мисионар и као студент на постдипломским студијама. Провела сам доста времена на Балкану, прво у Херцеговини, у Међугорју, а затим у Босни и Србији, где сам радила истраживања за мастер рад, и тако сам се заљубила у читав овај регион. Пошто су путовања Американцима тренутно веома отежана, најбоља могућност која ми се понудила за повратак у Европу била је преко Србије, и заиста ми је много драго што сам опет овде! Одавде идем за Женеву, где ћу бити ангажована у вези са Саветом УН за људска права, након што сам годину дана живела у Вашингтону, где сам се бавила питањима еутаназије и ускраћивања медицинске неге у болницама.

IFN: И до нас је допрла прича о случају малог Алфија Еванса. Ипак, недовољно људи, нарочито у Србији, зна о чему је ту заправо реч. Можете ли да нам укратко испричате откуд Ви у тој причи и шта се догодило са Алфијем?

Кристин-Терез Брузамли: Пре 15 година, свет је са запрепашћењем дочекао вест о Американки Тери Скјаво, којој су, противно жељама породице, а према судској одлуци, ускраћени храна и вода, након чега је умрла од глади. Но, као и већина, ни ја нисам обраћала много пажње на овакве приче и нисам схватала да се то свуда дешава. Била сам ужаснута када сам касније сазнала за Чарлија Гарда, бебу из Енглеске која је боловала од неке болести за коју никада нисам чула, и чији родитељи су се борили да им се дозволи да одведу дете у Сједињене Државе на лечење, што су им бранили и болница, и њихова држава. Сама помисао да држава ставља децу ван контроле родитеља, иако родитељи нису ништа лоше урадили, и притом налаже да се детету „омогући” да умре, просто је нечувена. Испрва сам помислила да је само Енглеска тако окрутна. Пажљиво сам пратила Чарлијев случај – у то време сам студирала у Риму, а један мој пријатељ био је део групе Италијана који су успешно лобирали код италијанске владе за подршку Чарлију. Питала сам га могу ли да пратим шта раде, и они су ме додали у своју групу на WhatsApp-у, где сам убрзано побољшала знање италијанског, јер се на групи дневно размењивало око 200 порука… Чарли је убијен 28. јуна 2017. Мање од месец дана након Чарлијеве смрти, Чарлијевој мрежи подршке јавио се отац Алфија Еванса, који је био десет година млађи од Чарлијевих родитеља, и затражио помоћ: „Молим вас да нам бар неко помогне, заглавили смо у болници још дуже него Чарли. Алфи (у то време је имао 14 месеци) има нападе и у коми је, али му још нису успоставили дијагнозу. Хоће да га скину с респиратора противно нашим жељама, и да га пусте да умре…”

Помислила сам, па ово је нечувено, још један исти случај! Сазнала сам за адвоката који је полу-Британац, полу-Италијан, и који је понудио правну помоћ свима у сличној ситуацији (тај исти адвокат је касније успео да спасе Тафиду Рахиб, 4. октобра 2019). Сви грађани ЕУ имају право на неограничено кретање унутар ЕУ, а тај закон се овде кршио. Овај адвокат је знао како то да изнесе на суду. Одлично познаје британско судство и раније преседане, и заиста је прави, срчани Италијан, изузетног ума. Било је и других који су играли важну улогу, али његова је била пресудна.

И тако сам ступила у везу с Алфијевим оцем. Наредних девет месеци борили смо се за то да Алфија пусте из болнице. Ја сам била координатор на терену, у болници са Алфијем и његовом породицом, састајала сам се с лекарима и медицинским особљем. Организовала сам посете лекара из Немачке, Пољске и САД-а, разговарала с преко 50 адвоката широм Енглеске и научила много о британском законодавном систему, руководила сам правну борбу, координирала  радом с новинарима – била сам присутна на сваком састанку у Италији и Енглеској са лекарима и руководиоцима ватиканске дечје болнице Мали Исус(Bambino Gesù), била сам с Алфијевим оцем и у Ватиканукада је упознао папу. Неколико нас било је задужено за пласирање бујице информација на групи „Алфијева војска” на Фејсбуку, и свакодневно смо бдили над Алфијем у тој проклетој болници. Имали смо драматичну ситуацију једног дана, када смо открили рупу у закону на основу које смо желели да организујемо санитетски транспорт за Алфија, а ја сам тиме руководила. Пред болницом се окупило две-три хиљаде људи који су тражили да болница пусти Алфија. Болница је слагала полицију, рекавши да ће доктор у санитету да повредити Алфија и нису хтели да га пусте. Било је ужасно тих девет месеци, чинило ми се да живим у тунелу. Никада нисам доживела нешто тако стравично – видети толико деце и родитеља према којима се болница ужасно опходи. Судски поступак у Алфијевом случају је, као и толико других широм света, био потпуно корумпиран. Било је страшно гледати како судије и болнички адвокати лажу, па чак и Алфијеви енглески адвокати – тако поражавајуће, заиста је то тешко појмити. Истина никад није доспела у јавност. Адвокат болнице јавно се поноси тиме што је омогућио да Алфи умре. Све је било веома драматично, испред болнице је било, веровали или не, 666 полицајаца који су чували једну једину бебу у болници. А онда је Алфи све изненадио када није умро оног ужасног тренутка када су га скинули с респиратора. Преживео је, успео је сам да дише, упркос свим медицинским прогнозама. И најзад, кад су видели да он никако да умре, пет дана касније дали су му смртоносну инјекцију с четири лека и еутаназирали га усред ноћи.

IFN: Застрашујуће! Доживели сте и неколико упечатљивих духовних аспеката, зар не?

Кристин-Терез Брузамли: Верујем да ће православнима у Србији бити значајно то што је болница покушала да убије Алфија гушењем (скидањем с респиратора) 23. априла, на празник Светог Ђорђа, који је иначе заштитник Енглеске. Било је заиста поражавајуће видети да је Влада Енглеске одабрала аждају уместо свог светитеља. Можда је управо Свети Ђорђе чувао Алфија у животу још мало, да би својим истрајавањем сведочио о суровости овог света и пружио Енглеској још једну прилику да га спасе. Али уместо тога, Алфи је преминуо 28. априла 2018, на празник заштитнице живота, Свете Ђане Берете Моле. На дан Светог Ђорђа, италијанска влада доделила је Алфију италијанско држављанство. И на крају се испоставило да је Алфи преминуо на дан када се обележава италијанска докторка која је свој живот дала за своје дете (умрла је након што је родила четврто дете, прим. прев.). Рекла бих да је на тај начин Бог дао последњу реч и показао да прави лекари не убијају, а истовремено је одао почаст покушајима Италије да спаси Алфија, што нас је изузетно дирнуло. Желим да се захвалим и демонстрантима из Пољске, и испред болнице и на интернету, који су нам изузетно много значили. Међугорје је такође имало важну улогу – скоро сви који су ми помогли имали су неку везу с тим светим местом Богородице. У томе сам пронашла снагу и подршку да истрајем у овоме.

Још један невероватан догађај десио се 23. априла, а познат је као „Прича о две Кејт” – принцеза Кејт је у Лондону рађала принца Луија, окружена онима који су о њој бринули, пружали јој подршку и славили рођење детета, док је друга Кејт у Ливерпулу била трудна, исцрпљена, спавала на поду јер јој у болници нису дали чак ни столицу крај Алфијевог кревета, уплашена, а касније и окружена полицијом док вришти због свог детета коме на силу ваде респиратор из грла. И људи то зову „достојанствена смрт?” Краљевска породица ниједног тренутка није ни поменула Алфија.

IFN: Желимо да још мало разговарамо о овоме јер је заиста важно да људи сазнају за то. Због чега је прича о Алфију сада важна и за друге земље?

Кристин-Терез Брузамли: Један од највећих шокова које сам доживела јесте сазнање да то што се десило Алфију није необично, нити је ограничено само на Велику Британију: то да породица нема право да одлучује о лечењу свог детета, да не може да промени болницу, затим држање пацијента у несвести помоћу лекова, лагање родитеља о стању пацијента, и на крају насилно убиство пацијента. Кроз ово искуство, сазнала сам да су и други лекари и болнице спремни да исто тако лажу, да штите једни друге, да не поштују породице, саботирају судске поступке, и не дају рањивим особама шансу за живот. Сви смо навикли да верујемо лекарима, те стога већина родитеља нема представу о томе да их у таквим ситуацијама болница и лекари лажу без икаквог стида. Алфи није био у коми због непознатог разлога већ зато што су га лековима ставили у кому, мада се он често будио. Сазнала сам и да постоји читава мрежа родитеља чија деца болују од „недијагностикованих” болести, као Алфи, и према којима се болнице опходе на заиста сраман начин, те је јасно да те болнице нису збуњене „непознатим болестима” већ да хладнокрвно координирају своје поступке. Сазнала сам за недозвољена истраживања, за штету насталу услед вакцина којој се не придаје пажња како би се избегле тужбе – а притом на хиљаде деце широм света добија исте, препознатљиве нападе и почиње да заостаје у развоју након вакцине. Сазнали смо да болнице изнова користе једне те исте изјаве сведока, рециклирају исте аргументе на суду, да се лекарима плаћа да њихово име стоји на тим изјавама, и да се за све случајеве увек ангажују исти адвокати. То је веома ефикасан систем смрти и неискрености, чији су примарни, мада не и једини,циљ сиромашни и мање образовани људи.Сазнала сам да се то дешава у скоро свим земљама на свету. Дешава се широм САД-а, у већини европских земаља, у Аустралији, Канади, на Новом Зеланду. Чула сам чак и за случајеве из Јужноафричке Републике. Знам да се дешава и у Кини – упознала сам Италијана који је успео да одведе своје дете из Кине у Италију и тако му спаси живот.  Трамп је покушао да помогне Чарлију и стало му је до овог питања, али убиства се настављају и у Америци.

Прошле године сам држала за руку дечака у Америци који је био паралисан и гушио се без респиратора – осећала сам како му се пулс у ручици убрзава, а свуда око нас били су службеници из обезбеђења. Председник Пољске заложио се за Алфија, али је неколико недеља касније у његовој земљи убијен дечак по имену Симон.

Нису само деца на мети већ и озбиљно болесне особе, као и оне старије – сви који „коштају” превише новца или представљају опасност због сумње на несавесно лечење или је у питању прикривање недозвољеног истраживања, или су мета они који су потенцијални извор органа за трансплантацију који су веома скупи. Једна медицинска сестра-узбуњивач из Њујорка објаснила је да се за време пандемије вируса корона дешава управо оно на шта сам сумњала: болнице дају јаке седативе пацијентима на интензивној нези, који су на респираторима, и након једва месец дана та особа, како ова медицинска сестра каже, „доживи мождану смрт” (brain dead, прим. прев.). Израз „мождана смрт” заправо је обична правна измишљотина, према речима етичара са америчких Националних института за здравље (National Institutes of Health), а не права биолошка смрт. Ту фразу измислила је 1968. године комисија на Харварду како би се оправдале трансплантације срца, јер се органи морају узети од живих људи, након чега они умиру. Кад се каже да је неко доживео „мождану смрт”, ствара се предуслов да се сродници определе за донацију органа. Запрепастила сам се колико брзо долази до оштећења након што пацијенту индукују кому и ставе га на респиратор – и притом је све то унапред смишљено. То још једном показује да је Алфијева луцидност након 15 месеци злостављања била огромно чудо и сведочанство живота који је јачи од смрти. Ово злостављање је озбиљан проблем, а ми тога морамо да будемо свесни, као и потребе да заштитимо своје породице. Очеви ми често кажу да би без премишљања децу бранили оружјем, али то није решење, и то неће деловати у оваквим ситуацијама.

IFN: Шта треба да знају породице како би се заштитиле?

Кристин-Терез Брузамли: Стратегије које нудимо нису савршене, али у сваком случају постоји нешто што свако може да уради. Најважније је да када одете у болницу, нико никада не сме да остане сам. Све време, 24 сата дневно, треба да имате барем једног или два члана породице који су упућени у све. Сачувајте јединство породице: не дозволите болници да манипулише вама и да једног родитеља окрене против другог. С кризом насталом због вируса корона јавио се и тај проблем да чланови породице не могу да уђу у болницу. Чим сам то чула, знала сам да је то знак да ће покушати да еутаназирају многе, или да их просто занемаре и пусте да умру, уместо да пробају да их спасу – а све то без сведока. И тако је и било – ковид је покриће за најмасовнију еутаназију на свету од времена нациста – и то и даље траје.

Друго, нека вам породични лекар буде неко коме верујете и ко може да дође у болницу, како би пратио ваше стање.

Треће, чак и пре него што вам затреба, пронађите адвоката који је поуздан, паметан и одговоран како би заступао ваша права, да не завршите с неким непознатим који можда има и сукоб интереса, и кога неко може поткупити.

Четврто, пре него што се ишта деси, свако треба да има „авансну директиву”, смернице за поступање припремљене унапред, за сваког члана породице, у којој стоји да та особа жели да живи и да се учини све што је могуће како би остала у животу, те да им се не узимају органи за донацију, нити да им се из било ког разлога ускрати лечење, осим ако оба родитеља или два одређена заступника именована у директиви не потпишу да су сагласни с тим, у случају да је особа у коми, онеспособљена, или млађа од 18 година. Потом ту директиву треба потписати у присуству најмање два сведока. Такође је треба оверити код адвоката или нотара. Додатне информације и примери директива могу се наћи на сајту http://www.lifeguardianfoundation.org, који је дело херојског неонатолога и мог пријатеља, доктора Пола Бирна.

Пето, сваки захтев болници подносите у писаном облику, с наведеним роком за извршење. Потпишите сваки захтев, наведите датум, донесите два примерка, један за себе, један за болницу, тражите од медицинске сестре да потпише и стави датум, а затим да изјаву приложи уз болнички картон. Фотографишите примерак који је сестра потписала као доказ. Напишите уљудно и јасно које ћете кораке предузети ако не испуне обавезу у року, а затим урадите то што сте и рекли. Ово је изузетно делотворно, показује да сте озбиљни и пребацује одговорност на болницу. Медицинска документација је бојно поље и најважнији папирни траг. Чувајте копије и фотографије свега.

Шесто, ако и даље наилазите на проблеме, позовите медије и политичаре, и покажите им документацију.

Ови кораци се не поштују увек, али могу бити довољни да се спречи трагедија. Ако са осмехом машете тим папиром пред лицем медицинског радника од самог почетка, и ако на први знак проблема зовете адвоката, највероватније неће ни желети да се с вама боре, јер ће схватити да знате шта радите. Копије директиве дајте члановима породице, адвокату, свом лекару, и носите их са собом, да бисте у хитном случају одмах могли да их покажете. Нико неће моћи да каже да ви то нисте написали. Постарајте се да директиву приложе уз здравствени картон чим особа буде примљена у болницу. Ставите директиву крај болничког кревета и гледајте да је не склоне, јер ће покушати да кажу да су је изгубили, или да је нису видели, а заправо ће слагати. Ваш задатак је да она увек буде ту и да буде видљива.

IFN: Како сте се одлучили да се упустите у ове храбре, може се рећи у авантуристичке и ризичне подухвате доброчинства?

Кристин-Терез Брузамли: Нисам планирала да се хватам у коштац с британском владом око једне бебе, такве ствари се просто десе, и у том тренутку нема никог другог да то уради. Покушала сам да нађем некога да оде у Енглеску уместо мене, али нико није могао. Знали смо да ће Алфи умрети ако ја не одем. Ја сам пристојна особа и волим људе, верујем у самоодлучност – зар сам могла да не урадим оно што је у том тренутку било у мојој моћи? Тако да је ту у суштини само требало урадити праву ствар. Скоро да нисам морала ни да се помолим, јер се подразумевало да ћу нешто тако урадити – наравно да желим да спасем дете, наравно да не желим да његови родитељи пате! Једноставно знаш да то треба да урадиш. Но, много пута у животу заиста јесам морала да се помолим и да покушам да схватим шта то Бог хоће од мене, шта је Његова воља. Имам и свештенике међу блиским пријатељима и они ми помажу када наиђу мало теже одлуке. Последње што се увек каже јесте веруј Богу, он ће се постарати за тебе.

IFN: Добро нам је ослањати се на Бога.

Кристин-Терез Брузамли: Да, живот ми је веома богат, не бих га мењала. Могу да кажем да су сва ова путовања широм света била слеђење Божије воље, мада нисам очекивала да ћу баш оволико да путујем – осам земаља за 20 година, што је захтевало велику жртву у виду времена које нисам могла да проведем с породицом и пријатељима. Зато сам захвална што се сада такорећи враћам кући у Женеву, где ме чекају двадесетогодишња пријатељства, и мисија коју треба да обавим у том граду. Знам да сам урадила све што је Бог тражио од мене, а и даље се трудим да идем куда год ме Он пошаље. Замислите колико би свет био бољи када би се сваки хришћанин ослањао на Бога и поштовао Његову свету вољу! Можда од вас не би тражио да се селите, али Му је потребно да будете верни за нешто важно што је лично вама дато да урадите.

Извор:
ИФН