Логор Нежидер: Од око 15 хиљада затворених српских мученика преживјела само једна трећина

Око 15.000 Срба је било затворено у Нежидерском логору, а слободу након рата је угледала само једна трећина, док су остали убијени или помрли од глади, хладноће…

Логор Нежидер је био аустроугарски концентрациони логор који је постојао у време Првог светског рата. Налази се 50 км југоисточно од Беча. Овај логор је основан, супротно Међународној Женевској конвенцији 1899, 1906-1907. Ту су довођени припадници славенске скупине народа, највише Срба, и војника и цивила.

У периоду 1914-1918 док је Велики рат трајао аустроугарска Влада је утамничила најмање 200.000 Срба (три четвртине су били цивили). До овог податка је дошао Мирољуб Вучковић, који је ове податке презентовао у Паризу 1919. године на Версајској мировној конференцији.

Око 15.000 Срба је било затворено у Нежидерском логору, а слободу након рата је угледала само једна трећина, док су остали убијени или помрли од глади, хладноће…

Занимљивост у вези овог концентрационог логора је што је Бечка влада ту доводила српску интелектуалну елиту и високе официре (научник Милутин Миланковић из Даља, песник Сима Пандуровић, црногорски сердар Јанко Вукотић и др.)

Дуго времена Нежидер је био логор за распоређивање логораша по осталим концентрационим логорима по Хазбуршкој монархији (Велики Међер, Арад, Јиндриховице и др.).

Нежидерски логор је постојао све до краја Првог светског рата.

НАСТАНАК ЛОГОРА

Логор Нежидер се налазио у источном делу данашње Аустрије, у покрајини Бургенланд, у равници између Нежидерског језера и Лејтонских брда, на ободу некадашњег града Нежидера (данас је то Нојзидл на Језеру) око 15 км од границе са Републиком Мађарском и 50 км југоисточно од града Беча.

Био је смештен у старој касарни Хусарског пука са пратећим зградама. Први логораши у овај концентрациони логор су стигли возом из Краљевине Србије у септембру 1914. године, након крвавих борби у Сремској офанзиви, када је српска војска претрпела велики неуспех.

ПОДЕЛА И ОРГАНИЗАЦИЈА

Логор Нежидер је био подељен на три блока.

ПРВИ БЛОК је био састављен из две веће зграде. У једној је била смештена команда логора, у другој су биле канцеларије, магацини, затвор, кантина, ресторан и башта за официре. Са спољне стране друге зграде степенице су водиле у војничке собе.

ДРУГИ БЛОК је на оба крила имао по 10 коњушница у које је укупно могло стати 100 коња. Тавански простор је служио за смештај и одлагање различитих предмета, справа, машина неопходних за функционисање логора.

ТРЕЋИ БЛОК је имао мањи број коњушница, радионице, ветеринарску амбуланту, купатило и пуковску болницу.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Цeо логор je био бeспрeкорно обeзбeђeн, огрaђeн бодљикaвом жицом. Истоврeмeно, спољa и изнутрa био je освeтљeн изузeтно jaким лaмпaмa коje су билe постaвљeнe нa високe стубовe.

На самом почетку постојања логора, свега три месеца услови за живот су били пристојни, али се то врло брзо изменило. Заробљеници су масовно умирали од болести глади, заразних болести и неодговарајуће лекарске помоћи.

Сви интернирци су имали радну обавезу која се разликовала од њиховог интелектуалног, материјалног статуса, стручности и узраста. Рад је био строго испланиран и организован и на њега се ишло без обзира на временске услове. Званично радно време, које се није увек поштовало, је било од 07-14 часова.

Првих неколико месеци постојања логора храна је била задовољавајућа и по квалитету и по квантитету. Убрзо је постала лошија у сваком смислу тако да је почетком 1915. у логору завладала глад, а за њом и болести.

Влада Краљевине Србије и Влада Краљевине Црне Горе су од 1917. слале пакете са храном у све логоре, па и у Нежидер, тако да су спасени неки животи. Брига о здрављу логораша није била адекватна. Логораши су болницу звали „Чекаоница смрти”. Постојала је могућност поштанске кореспонденције. Писма и пошиљке су путовали по више месеци од једног до другог одредишта.

Логораши су свакодневно, у било које доба дана или ноћи, без основа, кажњавани или тучени корбачем, кундаком, шамаром… Дозвољено им је да, у складу са условима, организују неки вид културног и забавног живота (позориште, мешовити хор, хор свештеника, оркестар). За децу од 7-15 година је у пролеће 1916, највероватније под притиском неких хуманитарних организација, отворена школа.

ОСОБЉЕ ЛОГОРА

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, пуковник у резерви, запамћен као строг, прек и онај кога су се заробљени људи највише плашили.

Логорски лекар је био др Армин Гримфелд.

Православни свештеник који је обављао обреде сахране био је Сава

ГРОБЉЕ КАЛВАРИЈА

Већ у октобру 1914. године код самог логора Нежидер оформљено је гробље Калварија, на коме су логораши сахрањивали своје убијене или глађу уморене сународнике. После рата је процена да је ту сахрањено око 6.000 Срба.

СВЕДОЧЕЊА

Једно од сведочанстава изрекао је Душан Обрадовић православни свештеник из села Чечава, код Босанске Костајнице
– “…Посетио сам заробљенички логор у Нежидеру. У тај логор беше дотерано мачванско робље. Већина цивила, жена, деце, девојчица, стараца и старица из сељачких и сиромашних слојева. А било је доста војника и интелигенције.

Међу њима и неколико свештеника. Ово беше логор најцрњи и најжалоснији на челу са командантом Швабом, који беше прави тиранин и крволок…”.

Један апотекар Божа Гмизовић из Београда, који је био утамничен, о Нежидрском казамату говори следеће:
– „Сећам се Милоша Павловића, учитеља музике, писца родољубивих стихова и идеалног човека. Био је у Чачку, а потом у Београду. Сећам га се из ранијих времена и стyжи ми се па сам га дуже загледао какав је био у лагеру. Очи су му крупне већ изашле из очних дупљи, па те бесвесно гледају, брада му израсла, коса разбарушена, један танак капутић на њему, ципеле од дрвета, сух као јасен, без крви, сав помодрео, цича зима стегла.

Он долази пред амбуланту, и на зими цикће и чека да дође доктор из старог лагера да га прегледа, да га упути у болницу, јер ако ту нађе спаса или који дан више. У бараку је дошао да издахне, умреће. Питам га нешто, а он већ и не уме да говори као што је говорио, преплиће и заплиће језиком, загледа ме, загледа па стане. Beћ му ни мозак не ради.

Два пута је био у болници па га др Гримфелд избацио. Успео је да оде и трећи пут, али и последњи. И он оде за другима. Тада је гробље рапидно расло: 40, 50, 60, па и по 80 за дан умре. Једва се постигне да их сахране. Тако ко је преживео, остаће и живеће. То беху критични дани за све нас и ко се тада испусти више сене подиже…”.

Поред тога, овде је такође био затворен Миладин К. Николић, песник и новинар. О свом боравку у логору оставио је дело Нежидерска епопеја или крвави листови живота Срба у Лагеру. Он овако описује свој долазак у логор Нежидер:
– “…Постадосмо нумере. Затворише нас и стегоше зверски. Одузеше нам новац и унеше у вечити депозит, да се са њим служе, а ми да за своје чекамо и можда сувише касно примимо. Сељанима скидаше сукнена одела и дадоше им логорску коприву (одела од коприве, И. Ђ.) и ципеле од дрвета. Дадоше нам четвртину хлеба од 200 грама, пa смањише на 80 за 24 сата, буђавог хлеба, порцију и кашику, чај од неке траве и каве за доручак, јело без меса за ручак, а за вечеру танку чорбу од које ми се смучи.

На наша одела ударише четвртасти печат нежидерског логора и створише од нас логораше….! Гуши нас логорски ваздух. Немамо простора. Слобода је мртва, земља прегажена, идеали порушени, наши су у рову а ми у паклу. Наши страдају, а ми умиремо. Зашло је сунце. Заспао живот. Наступило је мртвило, бол и ноћ…”.

ПРИЧА О ЛЕГЕНДАРНОМ ТОМИ

Дечак, логораш Тома Миленковић, рођен 1907. у селу Велики Поповац, крај Пожаревца. Кренуо је новембра 1915. године са оцем и мајком у повлачење са србском војском ка југу. Његов отац се повлачио са својом јединицом, а мајку је изгyбио у повлачењу преко Албанских врлети. У албанско пристаниште Сан Ђовани ди Медуа (Медова) стигао је сам. Није успео да се укрца у савезничке бродове и евакуише. Аустроугарска војска га је ухватила и послала у логор Нежидер.

У логору су Тому yписали y други разред основне школе. У школи се писало латиницом и учило из уџбеника написаних латиницом по програму за Хрватску. Учитељ немачки подофицир извео је Тому на таблу и наредио му да напише ‘Живела наша отаџбина Аустрија’. Учитељ је пропитивао друге ђаке док је Тома писао на табли. Одједном учионицом се проломио аплауз ђака. Изненађен учитељ је погледао на таблу и прочитао… Тома је ћирилицом написао:

’Живела наша отаџбина Србија’

Запрепашћен учитељ је Тому опсовао, ударио и отерао на место, час прекинуо и изашао из учионице. Тома је сутрадан кажњен да без хране, по хладном времену, у дотрајалој одећи и обући, сече трску у мочварном приобаљу Нежидерског језера. Неко време је секао трску и неприметно се изгyбио.

При повратку у логор на капији је утврђено да Томе нема у строју. Неколико стражара и логораша враћено је да га траже. Нашли су га обешеног о дрво недалеко од места где је секао трску. На рамену му је висила торбица из родног села из које је вирило парче хартије на коме је Томиним ђачким рукописом ћирилицом писало: ЖИВЕЛА ОТАЏБИНА СРБИЈА…”

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор Нежидер је распуштен пред сам крај Првог светског рата, тачније 30. октобра 1918. године, када су аустро-угарске власти у страху од савезничке војске (србске и француске) која је силовито јуришала после пробоја Солунског фронта према Алпима. То је урађено тако што се тог дана логорска стража само повукла из логора, а дан касније сирена за устајање није ни засвирала. Неколицина интелигентних и способних су схватили о чему се ради, те предузели кораке за евакуацију логораша.

Основан је Одбор за евакуацију који је даноноћно радио на томе да се сви пребаце за Србију. У томе су им помагали и мештани Нежидера и железница, тада већ распале Хабзбуршке монархије. Свакодневно је возна композиција 4 вагона, односно 300 логораша одлазила пут Србије путем: Беч – Будимпешта – Суботица – Нови Сад. Тамо су их дочекивали мештани Новог Сада и смештали по кућама, а после Дунавом пребацивали у Срем.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После Првог светског рата, Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, почела је акције обележавања српских стратишта на местима где су Срби страдавали: Северна Африка, средоземна острва, Солун, Централна и Источна Европа и др. Тачније донет је 1921. године Закон о уређењу гробаља и гробова србских ратника.

Југославенске комунистичке власти су после 1945. године углавном окретале главу и ћутале о србским стратиштима ван граница СФРЈ… изузетак је овај логор Нежидер где је дошао капетан речне пловидбе Милован Христић из Београда и успоставио контакт са локалниом властима, који су прихватили да се положи спомен плоча, што је учињено тек 1955. године.

Пре тога је Влада аустријске покрајине Бургенланд 1953. године ексхумирала посмртне остатке са Кавалрије и пренела их у заједнучку спомен-костурницу.

Први пут да је направљен достојан парастос и помен убијеним логорашима из Нежидера, било је 11. јула 1968. године, на 60. годишњицу завршетка Великог рата. Том приликом је дошла група од 80 ходочасника из Београда и представници локалне власти, као и свештеници СПЦ у Аустрији. Други пут да је неко из Југославије дошао овде било је септембра 1987. када је делегација 60 чланова Друштва за неговање ослободилачких ратова 1912-1918 посетила овај аустроугарски казамат. Тада су упознали мештанку Ану Волф, која је деценијама посећивала ово стратиште и сама колико-толико одржавала.

Касније, средином 1990-их година српска заједница у Аустрији, у сарадњи са епархијом аустријско-швајцарском СПЦ почиње значајније обележавање овог великог стратишта, тако што су сваког 1. новембра држали парастос погинулима и молебан. Од 2001. године, на ово место поново долазе и представници локалне аустријске власти.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

У Србији, када је кренуло обележавање стогодишњице Великог рата почело је снимање бројних документарних филмова и објава књига. Једна од таквих књига је: “Нежидер аустроугарски логор за Србе 1914-1918”, коју су 2017. године објавили сарадници Историјског Архива Београда уз подршку Секретаријата за културу Града Београда.

Документарни филм о Нежидерском логору није снимљен ниједан до сада.

Извор:
СРПСКА ИСТОРИЈА