Литература букс оф ботокс

Miso-Vujovic-1

„Штампати је лако, али коме? Малом кругу освешћених истомишљеника, којим та разборита и, пре свега, искрена реч прија и даје наду да постоје путокази који нас усмеравају ка вредностима супротним од актуелног тренда. Верујем да у Србији има много паметног и честитог света, невидљивог од разгоропађених хибрида пристиглих са периферије живота.“

Пише: Мишо Вујовић

“Ове мале текстове по обиму, а велике по души мораш да објавиш у џепним издањима да буду свуда и на сваком месту”. Ову поруку ми већ неколико пута шаље мој уважени пријатељ, угледни историчар Јован Пејин.

Наравно да сваком делатнику, од пекара, рибара, мајстора или занатлије (а суштински је све занат, ко зна свој посао), до ковача слова и мисли или уметника чија имагинација, креативност и стваралаштво чине свет племенитијим и пријатнијим местом, импонују похвале људи чији сензибилитет према трајним вредностима превазилази масовни порив ка кичу и јефтиној забави.

Штампати је лако, али коме? Малом кругу освешћених истомишљеника, којим та разборита и, пре свега, искрена реч прија и даје наду да постоје путокази који нас усмеравају ка вредностима супротним од актуелног тренда. Верујем да у Србији има много паметног и честитог света, невидљивог од разгоропађених хибрида пристиглих са периферије живота.

Ту је, свакако, и она друга, анационална, бесполна Србија деце и унучади црвених ослободилаца – бораца против свега што има здрав духовни и национални префикс.

Та друга Србија, псеудодемократа, за коју не постоје српске жртве, српска култура, српска традиција, религија као вертикала, већ порив да се све то утопи у анационалну грађанску баруштину без боје, мириса и укуса, тај затворени круг дугиних боја, ухлебљен на разним јаслама, од Сорошових и ЕУ фондова до буџета државе које се гаде али се не одричу управљачких амбиција и чији је концепт антисрпско и антидржавно деловање, учествује добрим делом у подели колача за културу. Још већи проблем од те моћне мањине је обезнањена и дезоријентисана већинска маса, избомбардована најприземнијом субкултуром и маратонским ријалитијима.

Таквом амбијенту прилагођено је и издаваштво и читав тај галиматијас разних кич дисциплина намеће лепезу питања без одговора.

Како се данас супротставити општеприхваћеном масовном борделу петпарачких сага и исповести индивидуа чији развратни животи пуне странице најтиражнијих новина пожутелих од бласвемије, скарадности, противприродног блуда, неморала и бестиђа!?

Како се супротставити сензционалистичком срозавању историјских личности, српских владара, духовника и просветитеља?

Ко више размишља о великанима писане речи, о класицима чији је допринос човечанству грандиозан, а данас сведен на касапљење и сажимање, како би га лакше савладали неки млади људи, дични својим општим необразовањем, преокупирани брзим стицањем капитала или опсесијом како пречицом доћи до новца, доброг аута и старлете са већ стеченом репутацијом?!

Најтиражније књиге одавно су постале рециклиране и сензационалистички интониране саге о историјским личностима, које се не баве њиховим делом и заоставштином остављеном роду и цивилизазацији, већ скандалима, пикантеријама, развратом и другим гадостима, осмишљеним да потамне њихово дело, личност и саму националну историју, интензивно срозавану и фалсификовану не само немачко- нордијском школом, већ нашим суицидним поривом самопорицања. Рушење традиције кроз форму разбијања “табуа” и еманципације само је делић растакања народа и његовог свођења на поривну и дезоријентисану масу. Почнимо од музике и нових музичких трендова који маме младе људе на обезнањивање алкохолом и другим опијатима и супстанцама које разарају личност и младог човека изобличују у зависну индивидуу без достојанства и интегритета.

Фабриковање актуелних медиокритета, кроз интензивну медијску кампању која укалупљену масу форматира на слепе конзументе кича, правећи добар део популације колективним зависницима од наметнутих псеудовредности.

У таквом амбијенту, литераризоване исповести проститутки софистиковано названих старлете, вашарских певачица и јефтиних компилатора историјских садржаја постају хитови, што потврђује и минули обесмишљени Сајам књига у Београду, где је као списатељица доминирала старлета, одлучивао жири режимских мрдалица са пуковником безбедности на челу, издавачи претплаћени на награде, на чијим платним списковима су као аутори и уредници и неки чланови жирија. То, свакако, не сме да обесхрабри али калаузи и решетке у култури само су почетак одумирања народа сведеног на бесмисао да се не пишу и не издају нови дневници посртања.

Извор:
ИН4С