ОДНОС БРИТАНИЈЕ И ЕВРОПЕ: „ВОЛИМ ТЕ, НИ ЈА ТЕБЕ“

Фељтон: Из нове књиге Синише Љепојевића „Брегзит револуција“ (2)

• Европска пракса и култура су теоријске, а британске искуствене. Британци своја правила и начин живота темеље на искуству, а Европа на теоријским замислима како би нешто требало да буде, а не на стварном животу. Ту је темељна разлика и ту нема поправке.
• Никада у модерној историји Велика Британија није имала уистину блиске везе са Европом, никада то није била јака веза. Британци тачније Енглези, Шкоти и Велшани су стварно темељно другачији од Европљана. Kултура је другачија, суштински, као и историјско искуство.

Пише: Синиша Љепојевић

У  амбијенту политичког Брегзит хаоса у јавности је потпуно потиснута слика стварних односа Британије и Европске уније (ЕУ) . Односи Велике Британије и Европске уније би се најбоље могли описати рефреном из једне песме француског песника Сержа Гензбура Волим те, ни ја тебе.

Никада у модерној историји Велика Британија није имала уистину блиске везе са Европом, никада то није била јака веза. Једино је Шкотска и када је била независна држава имала блиске везе са Француском које је задржала и после уласка у унију са Енглеском. Британци тачније  Енглези, Шкоти и Велшани су стварно темељно другачији од Европљана. Kултура је другачија, суштински, као и историјско искуство. Европска пракса и култура су теоријске, а британске искуствене.  Британци своја правила и начин живота темеље на искуству, а Европа на теоријским замислима како би нешто требало да буде а не на стварном животу. Ту је темељна разлика и ту нема поправке.

Извесно приближавање Британије Европи се десило тек Првим и Другим светским ратом, али и у то време Британија је себе сматрала другачијом, што не припада Kонтиненту. Тек после Другог светског рата почиње веће интересовање за Европу и уплитање Лондона у европске послове.

Британија тек из трећег покушаја улази у ЕУ

Времена су се мењала па је Британија на крају, ипак, постала чланица европске интеграције. Али, то време је испуњено великим ломовима и на неки начин политичким жртвама. Прва велика политичка жртва Европе у Британији је била премијерка Маргарет Тачер. Она се противила даљој политичкој интеграцији Европе и новембра 1990. године, када се увелико припремало формирање Европске Уније, морала је да поднесе оставку. Тадашња доминантна политичка елита у Лондону је била сва про-европска.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Књига се може купити или наручити по цени од 495 динара по примерку у књижари издавача „Беосинга“, Савска 9, „Каиса“ (Тел.+ 381 63 84 73 760), као и у седишту издавача Гаврила Принципа 44, (Тел: 011 309 9877).  А у књижарама „Вулкана“, Делфи“и „Лагуне“ је у продаји од ове недеље септембра.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

За амбицију Британије да ипак постане део европске интеграције пресудно су утицала два догађаја. Први је био британско-француска војна интервенција у Египту, на Суецком каналу 1956. године  када је Британија поражена и када се распало њено савезнизништво са Француском. Француска се окренула Немачкој, а Британија је, после Суеца, када је кључну издају доживела од Америке, схватила да ипак без Американаца дефинитно не може ништа.

Други догађај је  долазак  на власт америчког председника Џона Kенедија. Нови амерички председник није био превише упознат са европском политиком па је за свог кључног човека за Европу именовао Џорџа Бола, који је био велики заговорник  европске политичке федерације. Почетком априла 1961. британски премијер Харолд Макмилан се у Вашингтону срео са председником Kенедијем. На састанку у Белој кући је Макмилан директно поставио питање да ли да се Британија придружи тадашњој Европској економској заједници (ЕЕЗ).  Америка је тада тражила од Британије да уђе у ЕЕЗ јер је то и амерички интерес. Тада је, практично на амерички захтев, кренула велика про-европска кампања у Британији иако је у тој земљи већ била дубоко усађена сумња према начину европске интеграције и, у основи, отпор идеји стварања неке супер-државе Европе.

Сусрет Џона Кенедија и Шарла де Гола 1961. године

Британија је убрзо први пут  поднела захтев за чланство у ЕЕЗ и то је формално прихваћено 26. септембра 1961. године. Француски председник генерал Шарл де Гол је у јануару 1963. блокирао пријем Британије и цели поступак је обустављен. Британија је онда по други пут поднела захтев 1967. године, али је и тада њен пријем блокирао генерал де Гол.

Тек када је Де Гол 1969. напустио место председника Француске отвориле су се перспективе за Британију која је по трећи пут поднела захтев 1970. године. И тек тај трећи покушај је био успешан. Постала је чланица ЕЕЗ 1973. године.   Али ни када је Британија постала део ЕЕЗ расположење у јавности није било на страни европске интеграције па  се, са касније временске дистанце, тај процес види као велика манипулација политичке елите.

:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:

Представљање књиге 28. септембра У Институту за европске студије

Промоција књиге Синише Љепојевића „Брегзит револуција“ одржаће се, у организацији Института, у Свечаној сали Института за европске студије (ИЕС) Трг Николе Пашића 11, четврти спрат, сала 136, 28. септембра, понедељак, у 12 сати.

О књизи ће говорити: др Слободан Рељић, Александар Павић, уредник књиге Јово Вукелић и аутор Синиша Љепојевић.

Улаз је слободан.

:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:

Kолико је отпор Британаца био према европској интеграцији и Европи готово у истој мери је била и невољност Европе према Британији. Британија је некако увек била „каменчић у ципели“ и непрестано је постављала своје услове и тражила изузеће из одређених одлука. То јој је често полазило за руком јер се иза сцене трговало када Британија није хтела да прихвати предлоге Немачке и Француске па је онда за пристанак увек нешто добијала.

Али, генерално Британија није имала битнији утицај на одлуке Европске уније (ЕУ). ЕУ је, на пример, одбила чак 80 важних предлога Британије.

Реакције европских лидера на излазак Британије из ЕУ, Брегзит, су  препуне беса и панике су због последица донекле разумљиве  али ипак,  разоткривају колико у ствари та Европа и не воли Британију и Британце. Утисак је да је тим лидерима, мада они и нису неке величине, доста Британаца чак и превише. Француски председник Емануел Макрон је, на пример,  Брегзит оценио као „неодговорну лаж“ и као најгору кризу од Другог светског рата. Он тврди да су одлазак Британије „гурали бесни хушкачи и лажне вести“ и да излазак из ЕУ „не нуди ништа“. Макрон је то написао у писму које је на Твитеру објавио на 22 ЕУ језика. То је, како је насловио, писмо „грађанима Европе“, а не ЕУ. Избор речи не сведочи само о Брегзит бесу него и о некој врсти одбојности према Британији и Британцима. Јер, оцена да је одлука већине обичних грађана на референдуму „неодговорна лаж… бесних хушкача“ је можда и несвесно признање шта Макрон мисли о комшијама.

Ништа мање бесан или отворен није био и бивши председник Европске комисије (ЕK) Жан-Kлод Јункер. Он је лидера Брегзита Бориса Џонсона назвао „лажовом“.  Мада је признао да је Британија одувек европску интеграцију видела као економски пројекат а не као политичку унију. Главни преговарач ЕУ за Брегзит француски бирократ Мишел Берније тврди да су Британци изашли због „британске носталгије“ за временима када је Британија била „моћна“.

Велика криза ЕУ

Другим речима, отпор Британије према европским интеграцијама као и упорност Европљана против британског чланства имају дубоке корене и  дугу историју.

У јавности је стандардни стереотип  да је Европска унија  пре свега економски успех. Да ли је то, међутим, тако или је само вешто одржавани мит?

Између 1980. и 2007. године просечан раст у Француској је био 2,2 одсто,  у Немачкој 1,9,  у Холандији 2,6   и у Италији 1,8. За поређење, у то време Британија  је имала раст од 2,5 одсто а Америка  3 процента. А  просечан раст изворних шест чланица ЕЕЗ од 1980. до 2016. је  1,6 одсто.

Међу тим бројкама, међутим,  далеко је важнија  структура БДП-а. У структури  БДП-а ЕУ   пољопривреда учествује са 1,5 одсто, индустрија са 24,5 одсто а сектор услуга (сервицес) са 70,7 одсто. То су подаци за 2016. годину.

ЕУ је у целини током 2019. била у рецесији мада је званично објављено да је раст на нивоу целе интеграције те године био 0,1 одсто. Објашњења су да је тако мали просечан раст био због застоја Француске и Италије. То су подаци независних економских института широм Европе а званична статистичка кућа ЕУ, Евростат, је објавила да је раст био 0,9 одсто.

У анализи ревизорске куће Дилојт за  2019. годину су мало другачије процене. Индустрија у целој ЕУ је према тој анализи, скоро целе те године била у рецесији, пад је скоро 2 одсто, а неки показатељи сугеришу и да је то 1,8.  Једино што бележи некакав раст су грађевинарство и комуникационе компаније, интернет и телефони.  Све друго је у паду.

Очигледан је тако несразмер између високог животног стандарда и стварног привредног раста. Та пукотина је морала да буде некако финансирана и ту се долази до једног од кључних проблема – дугова. Kао и на глобалном нивоу дугови су алармантни проблем у ЕУ. Нема ни  јасне идеје како  то може да се реши.  Просек дугова у односу на БДП је у целој ЕУ 84,2 одсто, а у Еврозони 86,1 одсто.

Гледано у процентима у односу на БДП најзадуженија је Грчка са 178,2 одсто дуга. Затим је Италија са 137,3 одсто, па Португалија са 120,5, Белгија са 102,3, Француска са 100,5 и онда међу већим дужницима следе Шпанија са 97,9, Kипар 97,8 одсто и Хрватска са 80.1 одсто, Аустрија 74,9, Мађарска 71,1, Словенија 68,2, Република Ирска 68,1 и Немачка са 62,6 одсто.

Али, гледано у новчаној висини дуга најзадуженије су Италија која дугује 2.439,25 милијарди евра, затим Француска 2.415,07, Немачка са 2.086,68 милијарди евра и Шпанија са 1,207 милијарди евра. Грчка јесте  прва у односу на БДП а у новцу дугује 367.642 милијарде евра. Укупан дуг земаља ЕУ, према доступним подацима, је 21,589.43 милијарди евра.

Ни ситуација у Уједињеном Kраљевству није баш много боља. И Британија има проблем структуре привреде и прозводња, индустрија, у БДП-у учествује са само 8,5 одсто а све друго су финансијски инжењеринг, услуге и трговина. Британски БДП је у 2019. години износио око 2,700 милијарди евра што је око 6,2 одсто укупног БДП-а ЕУ. Али, и Британија је веома задужена земља. Њен дуг је у 2018. години износио 1,78 билиона фунти што је 86,58 одсто њеног БДП-а.  Из угла бројки Британија није баш у много бољем положају него и друге велике земље ЕУ.

Већина њених грађана, међутим,  многе проблеме идентификује са европском интеграцијом и, како се показало на референдуму и децембраским ванредним изборима 2019. године, верује да је за њихову земљу боље и здравије да напусти ЕУ.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ