Лешинар у кучини или Врховни Одлагач пред Страшним судом историје

Данас, 15. септембра 2020, после спознаје како се у Белој кући заиста потписују истински међудржавни споразуми, и како се поступа према истинским представницима тих земаља и народа, можемо да упоредимо тај догађај – Трампову церемонију потписивања Декларације „Абрахамских споразумâ нормализације односа” између Израела, Уједињених Арапских Емирата и Бахреина (за једним столом, у истој равни, и у низу, без централне, надмоћне позиције у седењу, у башти Беле куће, и пред бројним новинарима и дворјанима), чији ИСТОВЕТАН текст и на арапском, и на ивриту, и на енглеском, је потписао и председник САД уз председника владе Израела и министре иностраних дела две монархије са Саудијског полуострва – са кампањском рекламом за Трампову личну употребу у којој су споредни (и веома лоши) глумци биле особе које су имале задатак да дочарају важност догађаја како гласачима у САД тако и поданицима неоколонијалних сатрапија САД на Балкану, познатим и као Србија и Косово*.

Само 11 дана раније, на истом месту, али под веома другачијим условима, била је и особа која је требало, по Уставу Републике Србије[1]  да буде decus et præsidium[2] суверене државе Србије и једног од најстаријих и самоослобађајућих народа света. Иако се та особа, већ одмах после потписивања неког папира пред председником САД, у јавном парку крај Беле куће, пред „новинарима” из Србије (јер никог другог то није уопште занимало) претварала да је, уместо поноса и заштитника Србије заправо vulpesastuta[3], свима је, па и њему (највише њему! – јер да није тако, не би био отелотворење речи Лејди Магбéт да „Госпођа превише убеђује, рекла бих ја!”), било јасно да нити је пред Трампом заиста био као преговарач и потписник међународног уговора, нити је постигао икакав договор, већ да је срозан и лично и као представник Републике Србије на ниво марионете са Косова*, и да је само себе пред „најмоћнијим човеком света” јавно обавезао на 16 званичних потеза којима ће себе завадити са целим светом, испунио их или не.

Можда је председник Србије себе доживео као генерала републиканског Рима, Квинтуса Фабијуса, званог Кунктатор[4], али је српски Одлагач, после 8 година те тактике, а без икакве стратегије, одједном сатеран у Овални кабинет, где је чак, по сопственим речима био спреман и да клечи пред Доналдом, и где му се на главу сручило не само све оно што је одлагао да уради већ и неколико нових срамота и самоубилачких потеза које више није нити могао нити смео да одложи.

Њему ће, као што се то десило у доба Кунктатора (mutatis mutandi), будући председник суверене и слободне Србије моћи да каже, ако се овај садашњи буде усудио да тврди да заслуге за спас Србије припадају њему: „Наравно, да ниси дозволио да буде поробљена, ја не бих могао да је спасем!”

Целим светом још увек кружи снимак тог лешинара српског националног корпуса и остатака српске државе како се, уплетен у кучине својих сплетки, копрца пред Трампом као, како то наш народ сликовито уме да опише, млада на гледању, свесна да Страшни суд неће избећи ни уз сво намигивање и трептање трећеразредне провинцијске глумице.

Ипак, оно што је сам себи приредио не треба да узбуђује српски народ (наравно, осим оних који имају веома јаку емотивну или финансијско-политичку зависност према председнику СНС-а) јер нити је његов потпис обавезао државу Србију, или српски народ, на икакве чинове, домаће или међународне, нити је приватно лице А.В. потписало икакав међународни уговор, а камоли договор са Приштином.

Да би се то правилно схватило потребно је ипак макар основно познавање не само међународних односа и права већ и српског правног поретка, као и америчке политичке праксе:

1.             Председник Србије, колико год био легитиман и легалан представник Србије у иностранству, нема право да закључује икакве међудржавне уговоре – који и тако не би имали никакву обавезност без ратификације у Скупштини Србије, а чак и да се ова гомила саучесника која сада тамо заседа усуди да то ратификује, ни то не би имало важност јер је немогуће ретроактивно озаконити безакоње;

2.            Међународни уговор је обавезујући акт између барем две суверене државе – а Косово* не само да није суверена држава већ је само покрајина у саставу Републике Србије, што потврђују и САД као стална чланица Савета безбедности Уједињених нација која је изгласала обавезујућу Резолуцију 1244;

3.            Највиши званичници САД су изјавили да Србија није потписала никакав уговор са САД – а оно (барем оно што је доступно јавности) што је потписао Вучић није никакав споразум са Косовом* већ само једнострана изјава америчке администрације да је присилила њене потписнике да признају fiat[5] највишег представника америчке извршне власти, под коју они морају да ставе своје потписе.

4.            Да би неки међународни уговор био важећи, и имао смисла, он мора бити истоветан, а то није случај Вашингтонских „споразумâ,” а морао би да садржи и датум ступања на снагу после ратификације од стране одговарајућег законодавног органа државе потписнице;

5.             Чак и да је А.В. имао тајно дата овлашћења за преговоре и потписивање међународног споразума у Вашингтону, ни то не би било законито и легитимно јер се не могу вршити такви скупштински послови у тајности и без објављивања у Службеном гласнику;

6.            На већ горепоменутом случају потписивања уговора између Израела, Бахреина и УАЕ-а, смо видели да је председник САД потписао, за све 4 стране истоветну, Заједничку декларацију о Споразумима – док у београдско-приштинском случају није дошло чак ни до те најмање мере куртоазије од стране онога ко је своје поданике призвао из колонија на двор империје да за urbi et orbi[6] одиграју своје понизне улоге статиста у царском позоришту „Хлеба и Игара”;

7.             Чак и из онога што је доступно јавности се јасно види да ту нема никакве нормализације економских односа између Косова* и Србије (јер, осим ако се не легализује трговина дрогом, женама сексуалним робињама и без пристанка повађеним људским органима, Косово* нема чиме ни да тргује са Србијом) већ да је то од стране колонијалног газде, Великог Наранџастог Тате, наметање обавезе тим локалним поглавицама да обезбеде да се на територијама племена којима владају спроведу економско-финансијски и геополитичко-стратешки интереси САД;

8.            Чак и да прихватимо да би се нека од природних богатстава Косова и Метохије нашла у трговини по Србији, морамо да будемо свесни да она по Резолуцији 1244 СБУН припадају Србији и да би био апсурд да Србија купује сопствено власништво од некога ко јој га је разбојнички отео, а да о Председниковом кршењу Устава и не говоримо јер „је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије […] и да из таквог положаја ПКиМ следе уставне обавезе СВИХ државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на КиМ у свим унутрашњим И СПОЉНОПОЛИТИЧКИМ ОДНОСИМА“.

Дакле, то што је Александар Вучић потписао пред Трампом највише личи коначном испуњењу сна бившег посланика, бившег Дверјанина и бившег вође освајања Скуптине Србије да бар неки српски политичар пристане да потпише ту његову „Изјаву” о томе шта ће да ради током свог вршења званичне дужности у Србији. На жалост Ногову, тај сан се преобратио у ноћну мору, не само његову већ и Вучића, јер не само да изјава није потписана пред Ногом већ је председник државе постао једини потписник нечега чему су се смејали сви политиканти Србије. Уз то, нико, и да је потписао изјаву Ногу, не би то узимао за озбиљно, чак и да је оверена код нотара, јер не би постојао никакав правни механизам или инструмент да се казни онај ко се не би понашао у складу са њом, док је један миг Трампа довољан да се покрене читава сила САД, од дипломатског притиска па до дронова (а знамо да Трам жали што није Асада уклонио дроном кад је то желео да уради!), и да се неиспуњење обећаног казни по тренутној вољи онога коме је тих 16 обећања дато.

А чак и да Трамп не остане на положају председника САД,  и изгуби моћ командовања дроновима, велика је опасност за потписника обећања врхунском непријатељу нове америчке гарнитуре да ће га стићи нека казна због покоравања ономе којег они сматрају отелотворењем онтолошког зла на нашој планети.

Оно што је забављало велики број Срба је столица на којој је Александар Вучић седео пред Доналдом Трампом у Овалном кабинету Беле куће. Неки су се завитлавали тим положајем неваљалог ђачића који је на карању код директора школе, а неки су жалили због понижења Србије одабиром столице и њеним позиционирањем, упоређујући то са фотографијама Тита и Ђинђића који су у присуству њихововремених председника САД седели крај њих као да су равноправни и поштовани. Иако има мало чаробњаштва у томе, како би се тим тадашњим слугама САД дало на значају у њиховом племену, ипак се морамо подсетити да је Тито ипак био само најдотеранији хохштаплер и масовни убица Срба а Ђинђић само опсенар и шибицар који је први најмасовније и бескрупулозно распродао све сем душа Срба – а Александар ће, по овом „споразуму” и то да крене да доврши!

Оно што је постало више него јасно је да су заправо највећи губитници припадници шиптарске мањине у Србији, који су целом свету показали да су само слуге страног окупатора, да немају чак ни најмањи стварни елеменат суверенитета, и да увек радосно питају колико високо треба да скоче када им газда нареди да га тако забављају.

А оно што би било достојно трагедије да је протагониста лик достојан сажаљења због стицаја околности или од злокобних сила искоришћене невиности и наивности, а што се преобратило у фарсу једне политичке каријере и у проклетство једно заблуделе људске душе, је чињеница да је Александар Вучић самог себе огласио пред светом за велеиздајника, мекушца и потпуно малограђанску природу (додуше, то је већ открио у Паризу, хвалисањем да је вођен у приватне одаје француског председника) која, попут Милошевића, који је за чашу вискија продао Србе преко Дрине, за оловку и туристичку реплику кључева Беле куће изврши лично признање „земље” КосовА.

Видећемо да ли је Трамп овом својом типичном бахатошћу изгубио подршку Срба држављана САД, која му је очајнички потребна у новембру. Трамп је истински понизио Србију и повредио њене интересе, чак и до нивоа криминалности у међународним односима, док је Вучић понизио само себе, и починио дела за која треба да одговара и као државни функционер и као приватно лице. Додуше, Трамп је Косово* назвао „земљом” а не државом, али, знајући значење те речи у енглеском језику, то је синоним за сувереност. Уз то, приморао је Вучића да обећа да ће Србија да прекрши барем 7 резолуција Савета безбедности УН пресељењем амбасаде Србије у Јерусалим. А најскупљи део те бахатости је оно што ћемо као Срби платити због могућег ремећења односа са Кином и Русијом, и предавањем управљања нашим богатствима на КиМ у руке приватној америчкој корпорацији која засигурно неће профит делити ни са Србима ни са Шиптарима.

Једна анкета, спроведена после Вучићевог циркуског наступа у Овалној канцеларији, показује да 80% Срба у САД верује да Трамп уопште није помогао Србији током 4 године свог мандата. Скоро ¾ сматра да је потпуно заказао у испуњењу својих предизборних обећања, а која се могу разумети да се тичу Србије. 55% сматра да је у потпуности наставио са истом клинтоновском антисрпском политиком, а исто толико сматра да је наставио исту политику помагања муслиманских екстремиста на Балкану. Преко 60% верује да активно ради на стварању Велике Албаније, на предаји БиХ у руке само муслиманима, а преко 75% сматра да Трамп подржава било ког властодршца у Србији све док тај остварује интересе НАТО-а, САД и ЕУ у Србији. Преко 75% исто тако сматра да Трамп продужава са политиком САД на распарчавању Србије и на истребљењу Срба на свим територијама које су припале другим нацијама бивше Југославије. Преко 60% верује да Трамп наставља да подржава антисрбе и у Монтенегру и у Северној Македонији, као и у ономе што данас припада Хрватској. Преко 65% Срба сматра да Трамп активно ради на отимању имовине Србима и СПЦ на Косову и Метохији!

Преко 45% неће гласати за Трампа у новембру, а преко 20% још није потпуно одлучило да неће гласати. Преко 52% Срба у САД ће радије да одустане од гласања, како не би свој глас дали ни осведоченом србомрзцу Бајдену, а ни Трампу, а преко 22% се још одлучује на апстиненцију јер не може да поклони свој глас некоме ко ради све на уништењу њихове Отаџбине и њихових рођака који тамо и даље живе – дакле, само мање од 25% Срба у САД и даље тврдокорно стоји уз Трампа. Повелики број таквих није попунио анкету већ је послао своје објашњење да је Трамп „једина нада за слободу и победу над сатанистима” у данашњем свету. Дакле, постоји вероватно поприличан отклон од ових резултата анкете али то ипак не мења слику да је већина Срба у САД одступила од Трампа, као и да је то учинио велики постотак православних Американаца.

Можда је Трамп највећи губитник ових „Спразумâ.” Било је озбиљних анализа 2016. године које су показале да су му баш српски гласови донели електорске гласове Пенсилваније, Охаја, Индијане, Флориде, Аризоне, и још неких држава са великом и организованом српском заједницом.

У новембру ћемо знати колико је скупа увреда Србске Части у Америци.

Да ли је уопште има у Србији?

То откриће ће нас можда највише разочарати…

др Вишеслав Симић
проф. државне управе и геополитике
Универзитет Тек де Монетереј
Мекиско