Милош Дојчиновић: Последице НАТО бомбардовања су несагледиве и о њима се све мање прича

Иако је према правилима међународног права строго забрањена употреба хемијског оружја у војне сврхе, НАТО је бесумично кршио та правила пуних седамдесет и осам дана.

Србија је током последњих деценија по броју смртности од канцерогених болести водећа у Европи. Узрок таквог депримирајућег стања у нашем друштву јесте и чињеница да је НАТО током своје војне интервенције користио бомбе са осиромашеним уранијумом на територији наше земље.

Колико је ова војна интервенција, цинично названа ,,Милосрдни анђео“, носила са собом хуманитарну катастрофу по здравље људи, говоре и параметри који указују да је стопа малигних обољења у развијенијим западним земљама опала у просеку за 0,6 одсто, а стопа смртности до 1,6 одсто, док се у Србији стопа обољења увећала за два одсто, док је стопа морталитета око 2,5 одсто.

НАТО је током тромесечног бомбардовања гађао цивилне циљеве и стамбене објекте, друштвена предузећа и мостове, дакле, сви градови и мање општине су биле ,,легитимна мета“ и сад након двадесет година од стравичних догађаја, још увек не знамо у којим је све то окрузима, конкретним местима, НАТО испуштао хемијско оружје.

Сматра се да су ваздушни простор и земљиште најзатрованији у јужним деловима Србије, као и на читавим пределима Косова и Метохије. Један од кључних примера ове проблематике јесте Пчињски округ, где су снаге војне алијансе бациле петнаест тона бомби осиромашеног уранијума, чији је период распадања и до 4,5 милијарди година.

Ударци и експлозије бојеве муниције су били толико јаки да је створена прашина микронских димензија која се потом проширила читавом Србијом и Балканом.

Према последњим извештајима института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, до 2012. године број оболелих пацијената од лимфома и леукемије на простору централне Србије и Војводине је порастао за осамдесет одсто.

Упоредо с овом бројком, драстично је смањен број излечених особа од малигних болести. Те 2001. године од сто оболелих особа успело је да се излечи њих 46. Примера ради, од исте болести број излечених на западу је око 70%, међутим, у Србији је до 2012. тај број спао на свега 41, што је доказ да је излечење све слабије.

У извештају италијанске парламентарне комисије наводи се „узрочна веза између тумора италијански војника и осиромашеног уранијума“. Извештај истиче да су од малигних болести обољевали пре свега италијански мировњаци стационирани на Косову и Босни и Херцеговини (која је такође била под НАТО ударима 1995.), као и у Ираку и Авганистану.

Председавајући комисије Ђан Пјеро Скану изјавио је да судске пресуде дословно потврђују узрочно-последичне везе између осиромашеног уранијума и патолошких болести које се јављају међу италијанским војницима.

Тако италијанске новинске агенције, попут Ансе, наводе да је уранијум који је присутан у бродовима, авионима и хеликоптерима одговоран за прекомерно зрачење „излагача“, а помиње се број од 1.101 умрлог припадника морнарице од „азбестних патологија“.

Како је извештавала Анса, лекар Енија Летијерие на једном од бројних рочишта тврдио је да је у његовој последњој мисији на Косову, где је био директор амбуланте КФОР, вода била јако канцерогена.

Овакве несагледиве последице на све учеснике ратних збивања 1999. године извлаче се из специфичне употребе и дејстава оваквих радиоактивних бомби.

Пројектили од изузетно тврде легуре која садржи осиромашени уранијум имају облик стрелице дугачке најчешће тридесет сантиметара. Приликом удара у оклоп тенка или било који други војни циљ, пројектил развија високу температуру до 1.200 степени, што му помаже да кроз препреку прође без отпора, а приликом проласка уранијум сагорева до краја. Одмах по сагоревању почиње нагло хлађење и стварање радиоактивне прашине, такозваног аеросола, који се потом удисањем уноси у људски организам у виду микрочестица.

Малигне болести се могу појавити и 15 и 20 година након излагање жртве зрачењу. Према подацима из 2014. у Србији се карцином појављује 2,5 пута више од светског просека, а на подручју КиМ, које је било изложено највећој количини зрачења, исте године је било за 50 одсто више оболелих него претходне 2013. године.

Доменико Леђеро, један од оснивача Војне опсерваторије, одељења италијанске одбране, прошле године у амфитеатру Нишког универзитета приложио је документа о употреби осиромашеног уранијума у НАТО војној интервенцији. Леђеро је тврдио и да је војна алијанса скривала опасност од ефеката овог бојног отрова, те да су амерички војници имали специјалну заштиту, за разлику од италијанских војника.

Тад је овај војни пилот у изјави за београдске медије рекао: „НАТО је још 1994. године знао да осиромашени уранијум изазива рак, али је и поред тога свесно њиме гађао Србију“.

Препрошле године, Координационо тело за утврђивање последица НАТО бомбардовања у свом извештају је навело да су „авиони посипали прах по општини Горњи Милановац“.

– Осиромашени уранијум је само врх леденог брега. Током бомбардовања су ослобођени пиралени из трафо-станица, који су можда најснажнији канцероген, бенземи, као и разни отрови због бомбардовања фабрика боја и лакова, рафинерија – тврдио је Дарко Лакетић, председник скупштине споменутог координационог тела.

Међутим, најстрашније је било бомбардовање Панчева, које је за 78 дана, чак 24 пута гађано. На мети су биле фабрике с опасним материјама: Рафинерија, Петрохемија и Азотара из које је у канал отпадних вода у Дунав испуштено 250 тона течног амонијака. Након ових збивања, УНЕП (организација за екологију Уједињених нација) прогласила је Панчево небезбедним градом за живот.

Еколошка катастрофа НАТО бомбардовања се огледа и у гађању Топлане „Нови Београд“. Према извештају објављеном на сајту Министарства одбране овај енергетски објекат је бомбардован са осам пројектила, 4. априла 1999. године, погођена је зграда Топлане и резервоари за гориво. Бомбардовањем је  уништено шест резервоара за гориво, док је седми оштећен. Том приликом се излило или је изгорело 1.650 тона мазута и 1.410 тона сировог бензина.

НАТО кампања није заобишла ни Црну Гору. Само неколико дана уочи потписивања Кумановског споразума, авион бомбардер А-10 америчког ваздухопловства, у два наврата с 300 пројектила осиромашеног уранијума гађао је полуострво Луштица.

Будући да је ово полуострво на улазу у Бококоторски залив, радиоактивна контаминираност овог простора је један од озбиљнијих проблема с којим  бивши режим Црне Горе је избегавао да се суочи. На рту Азра на улазу у Бококоторски залив евидентирано је 89,7 килограма осиромашеног уранијума. Иако је деконтаминација Луштице извршена свега неколико месеци након бомбардовања, стручњаци сматрају да опасност по здравље људи није у потпуности отклоњена, будући да је касније у тој области измерена 350 пута већа радиоактивност од дозвољене.

Иако је према правилима међународног права строго забрањена употреба хемијског оружја у војне сврхе, НАТО је бесумично кршио та правила пуних 78 дана.

Након 20 година од завршетка свих ратова, Хашки трибунал који се представљао као Међународни суд правде на просторима бивше Југославије, није кривично гонио нити једног јединог НАТО пилота, официра или службеника који је учествовао у бомбардовању. Упркос томе што су те војне снаге вршиле ратне злочине на просторима тадашње СРЈ, односно простора који је био под јурисдикцијом Хага, ниједан припадник војне алијансе није сносио кривичну одговорност.

Иронично, једини НАТО службеник који се суочио с правдом, додуше противзаконито и изван судске надлежности, јесте извесни Вилијам Бенет, бивши службеник ЦИА, који се сматрао одговорним за „грешку“ због које је бомбардована кинеска амбасада у Београду 7. маја 1999. године.

Вилијам Бенет је убијен 22. марта 2009. године у близини своје куће у Вирџинији. Сумњало се да је ликвидиран да би се заташкала истина о овом нападу.

Извор:
ИСКРА