БОЖУР НА УМОРУ

БОЖУР НА УМОРУ

Ој Лазаре главо мудра
часни кнеже од Србије,
пробуди се из сна дуга
бој косовски, још се бије.

Знам Косанчић и Топлица
даће срца, лепа лица,
чојство, храброст и јунаштво
даје Милош цар-убица!

Крв ратника и молитве
да опстане српска клица,
свом увиру мору сињем
носе Ибар и Ситница.

Векови су упамтили
злу коб памти Студеница,
историју да нам отму
неће дати Грачаница.

И кад сломе крст на врху
православне богомоље,
арнаутско бити неће
нит је било свето поље!

Не због тога што смо лепши,
бољи јачи или већи,
већ што клетви Лазаревој
Србин нема куд утећи.

Оћутиш ли ако божур
под крвничком чизмом клоне,
та ће црвен’ сагорети
и крст часни и иконе.

Неће стати, наставиће
да из цвета крвца лије,
та бујица суза, крви
преплавиће Теразије.

Зато браћо српска мила,
где год вам се душа вила,
сачувајмо невестицу
која нас је све родила!

Косово су наши преци,
цркве, гробља и имања,
изгнаник сто ока будна
напуштену кућу сања.

Бог помаже праведнику,
судњи дан већ стиже, лети
док не стигне где год да си
дједова се гроба сети.

Свету земљу загрлимо,
кнежева нас клетва прати,
ко светиње српске изда
Србином се неће звати.

Грлимо је топло страсно
ту колевку, родно дрво,
уз срце је стискај снажно
к’о жељено чедо прво.

Без Косова ми смо нико,
као свадба без весеља,
као дете напуштено,
као кућа без темеља.

Аутор: Слободан Јечменица

Извор: Српска Рамонда