Као награда за предају КиМ, Србију чека економски суноврат

Владајућа коалиција напредњака и социјалиста свом снагом ради на примени противуставног Бриселског споразума и у том циљу 6. и 7. јуна поново је вођен дијалог Београда и Тачијеве власти који ће бити настављен и данас. Разговори су почели на нивоу „експерата“ за правосуђе и полициjу, а настављени су у седишту Eвропске службе за спољне послове (EEAС) у Бриселу. Њихов циљ је да се постигне договор о томе на коjи ће начин српске безбедносне и правосудне структуре бити потчињене шиптарском „правном систему“, као што jе предвиђено Споразумом коjи jе 19.  априла потписан у Бриселу. Предмет спора jе инсистирање приштинске стране да се српске безбедносне структуре и судови одмах расформираjу, а да потом особље коjе jе у њима радило прође кроз конкурсе и тестове коjе ће расписати Приштина.[1] У исто време, како би лакше реализовали договоре са Тачијем, водећи српски „црвјезици“ Ивица Дачић и Александар Вучић убеђују Србе да су мали, слаби и губави.

Недавно је познати британски лист Дејли телеграф објавио задатке које су добили Вучић и Дачић напомињући да у Србији „остаје много тога да се уради, између осталог и да се српска јавност убеди да је бол од одрицања права на Косово надјачана бољитком који доноси чланство у ЕУ, а које се мери у милијардама помоћи и приступу европском тржишту“.[2] Британски аутор није пропустио прилику да похвали Дачића који се одриче КиМ иако је и сам рођен у јужној српској покрајини.[3] Међутим, иако влада напредњака и социјалиста поклања КиМ, она за узврат није успела да обезбеди економску подршку Запада и Србији прети банкрот и економски суноврат на њеном путу у ЕУ који „нема алтернативу“. Економски стручњаци су на ту чињеницу већ упозорили. „Србија је на путу за банкрот, уколико се одмах не предузму мере за смањење минуса у буџету, изјавио је крајем прошлог месеца председник Фискалног савета Павле Петровић и додао да се „Јавне финансије не налазе у добром стању, дефицит почиње поново да се повећава, самим тим и јавни дуг се повећава, и то је пут који је неодржив“. Према његовим речима, уколико Србија настави овим путем ускоро неће моћи да се задужује у иностранству да покрива мањак у буџету који ће трајати још неколико година, или би могла да се задужује по јако високим каматама, што је пример Грчке, упозорио је он.[4]

Представници ММФ-а по чијој рецептури Србија спроводи реформе већ 14 година, поручују да Београд мора да замрзне плате и пензије јер је то кључни предуслов да се смање буџетски издаци и избегне банкрот.[5] ММФ међутим прећуткује чињеницу да је Србија у тешкој економској кризи јер је њена власт дуже од деценије испуњавала све захтеве за економске реформе који су стизали из Вашингтона и Брисела. И поред тога што је „пут у ЕУ који нема алтернативу“ довео Србију до ивице банкрота Александар Вучић и Ивица Дачић су устали у одбрану те самоубилачке политике.

Подржавајући препоручене мере ММФ-а Александар Вучић је иступио у јавности са директном претњом запосленима у државној управи да им следе откази. „Да ли мислите да Србија може да издржи 41.500 запослених у локалној и 28.400 у републичкој администрацији. То је без државних служби, без јавних установа, здравства, просвете. То ниједна привреда не може да финансира“ упозорио је Вучић.[6] При том треба имати у виду да већ два месеца додатно касне исплате зарада дела запослених у државној служби и да су просечне плате и пензије у Србији једва довољне за преживљавање.

И Ивица Дачић је мишљења да Србија мора да настави да удара главом у зид. „Србија је постала изопштена нација, са којом нико не жели контакт, као да је губавац. Морамо пронаћи нову политику за нову еру, како бисмо поново постали део Европе“ изјавио је Дачић.[7] Премијер Србије притом заборавља на стару пословицу да „риба смрди од главе“ тј. да лоша власт вуче лоше потезе који делују потом на цео народ. Имајући то у виду, болест о којој говори Дачић, могла је да створи и рашири само неспособна власт. Такође, спољнополитичка стратегија коју велича српски премијер није нова, већ је у питању политички концепт ДОС-а с којим је он и преузео власт у Србији пре 14 година, потпомогнут НАТО бомбама, и започео економске реформе у складу са жељама САД и ЕУ. Вучић и Дачић својим поступцима само оживљавају ту пропалу политику која је све време гурала српски народ у сиромаштво и беду. Управо она нашу државу враћа уназад и спречава њен економски опоравак, чинећи је слабом, малом и разједињеном, што и јесте циљ вашингтонске и бриселске стратегије на Балкану. Све ово подсећа на економску ЕУтаназију Србије коју су Вашингтон и Брисел намерно стрпали у болнички кревет својим мерама и реформама, док реченице Вучића и Дачића, као оне лидера ДОС-а и ДС-а пре њих, требају да делују као седатив за народ који грца у све већој беди.

Због тога што су оживели најцрњу политику ДОС-а напредњаци и социјалисти су добили похвале са Запада које је пренео Вучић изјавивши да му је у седишту ЕУ речено како је „ова влада више урадила у претходних 10 месеци него претходна у десет година“.[8] И јесте више урадила, одрекла се КиМ, али није зауставила економско пропадање Србије, већ га је убрзала до могућег банкрота. То је више него што је било која влада у српској историји успела да уради за десет месеци.

Још једна карактеристика „нове“ проевропске стратегије напредњака и социјалиста, је свесно одрицање од заштите основних националних интереса. „Још колико дуго треба да чекамо и колико дубоко још треба да потонемо.Како једна земља која је осиромашена, понижена и поражена, може да брани своје националне интересе. Ми можемо бити јаки само ако смо међународно поштовани“, рекао је Ивица Дачић.[9] Чињеница да светска историја само као негативне личности памти оне који су се одрицали националних интереса, а велича и поштује оне који су их бранили, занемарена је од стране премијера. Ипак, ове Дачићеве речи су јединствен пример у свету, јер се никад ни једна држава није унапред одрекла одбране својих националних интереса. Занемаривање националних интереса води нацију и њену државу у пропаст. Ово је директна претња опстанку Србије као државе.

Одрицање напредњака и социјалиста од КиМ и њихова спремност да оставе 50.000 преживелих Срба на милост и немилост Тачијевим терористима и НАТО пакту, није поправила економску ситуацију у Србији, напротив она се сваким даном, све више погоршава. Логичан наставак те политике је било, отклон званичног Београда од заштите других националних интереса, што указује на озбиљну болест српске политике, али болест чије је жариште у власти, а не у народу.

Борис Алексић / Фонд Стратешке Културе