ПРОБЛЕМИ ЖИВОТА НА СЕЛУ (други део)

Шта нам је чинити?

• Ништа није случајно и имамо јако способну власт која одлични ради свој посао али то што ради није у интересу народа у Србији. Све што раде раде у своју личну корист и у корист страних ментора који подржавају и одржавају на власти.
• Дакле, немогуће их је нешто убедити да промене у својој политици, јер то не раде из незнања већ са намером.
• Парадокс је да сеоско становнишво има изражену државотворну свест, да власт поистовећује са државом  и да у великој мери одржава на власти оне који раде против његовог интереса.
• Решење је просто и крије се у горе изнетим чињеницама. Треба радити све супротно од онога што је довело до овакве ситуације.
• Село је напуштено из економских мотива. Треба дати нови економски мотив и људи ће га пратити.
• Село можда и неће нестати, али српско село свакако хоће ако се ништа не промени и ако се не стане на пут планираној миграцији становништва.
• Није село = пољопривреда. Али је пољопривреда основна делатност сеоских становника и у пољопривреди не заостајемо за светом. Имамо своје стручњаке, факултете, институте, семенски и садни материјал и плодно земљиште као основни ресурс. Под условом да не дозволимо узгој и промет ГМО, уз усмеравање ка здравствено безбедној, болошки вредној и органској производњи, уз царинску заштиту од нелојалне конкуренције и подстицајна средства, за кратко време пољопривреда може препородити, не село, већ целу Србију.
• Законом о локалној самоуправи дати статус селу какав заслужује. Пре свега му вратити име „село”, имовину, управу над својим атаром, сагласност локалне заједнице на све промене у њиховом атару које утичу на њихов живот и природу, заједничко управљање и део прихода од државних јавних предузећа која располажу и газдују природним ресурсима у атару села. Сеоска заједница мора да се пита, располаже и управља својим средствима. 
• Стварањем економских услова, враћањем достојанства сељаку и стварањем амбијента популарног и здравог начина живота у природи доводи до природне потребе, а услове већ имамо, да се шири породица и рађају деца.
• Људима који су до данас остали и преживљавају на селу поред свих негативних околности, доделити орден за храброст и издржљивост а старим особама без икаквог примања минималну националну пензију због одржавања социјалног мира у држави у најтежим тренуцима.
• Онима који имају дуговања за пензијско и инвалиско осигурање, које им је својевремено држава наметнула, понудити избор: измирење дугова или брисање дуга на лични захтев. Ко изабере брисање дуга, нема радни стаж за тај период. Не сме се доћи у ситуацију да се људима одузима имовина и земља због неизмиреног наметнутог дуга од стране државе.
• Доношење новог закона о задругама и подзаконских аката који би били функционлни и у интересу обичног човека.  Подстицај и помоћ државе, јер је то људска потреба и очекивање сељака. Време је да држава узврати на поверење које сељаци имају у њу а не да их неспремне препушта тржишту као  „светој крави” у коју не сме да се дира.
• Услов свих услова је да на власти буде неко ко је спреман да све ово, и још много тога што није ушло у овај текст, спроведе у дело.

Иако нисам планирао да се у животу бавим политиком, схватио сам да ћу остати без своје земље, без своје куће, без своје деце, без својих снова, ако се настави овај „безалтернативни” пут у пропаст. Овде више нема шта да се изгуби. Осуђени смо на смрт или изгнанство из своје државе. Можемо само да успемо да све преокренемо и успоставимо живот по мери обичног човека. Неуспех је само ако не покушамо.

Како радили тако нам и Бог помогао!

Извор: ИФН