M. Jевтић: Дијалектика верског и политичког у политици НАТО пакта у корист Албанаца (II)

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2006, број 1-4 (53-56), стр. 119-147

Религиозни Јевреји, у остваривању идеје свога повратка у обећану земљу, морају да обнове храм, да би испунили своју веру. Зато су вођени сви ратови око источног Јерусалима, где се Ал Акса налази. Од јунског рата 1967. године Ал Акса је у поседу Израела, и муслимани не могу да је користе онако како би по прописама своје вере морали. Њима је, дакле, са исламске тачке гледишта, онемогућена слобода испољаваља вере, јер уместо фикха тамо се примењује израелско државно право. Са друге стране, са јеврејске тачке гледишта, није могуће остварити јеврејство у свој његовој пуноћи ако се не обнови Соломонов храм. А да би се обновио Соломонов храм мора се срушити Ал Акса, што би за муслимане био смак света. Зато Израел, мада контролише брдо храма, не сме да предузме ништа у вези са рушењем Ал Аксе. У страху од Јахвеовог гнева, зато што ништа не предузимају у вези са обновом храма, сваке године религиозни Јевреји крену са пијуцима ка Ал Акси. Тамо их дочекају религиозни муслимани, они се мало туку, и после интервенције полиције свако се врати на почетни положај. И тако сви умирују савест да су учинили све што су могли и све иде по старом, али напетост расте.То је религиозна суштина блискоисточног конфликта. И ту сада долазимо до улоге САД-а. Сви, а нарочито муслимани и Арапи, знају да Израел, упркос све своје храбрости, вештине, снаге и мудрости, никада не би могао да опстане да иза њега не стоје САД. Зато муслимани с правом оптужују САД за све своје проблеме, и резонујући са исламске тачке гледишта, сматрају САД непријатељем ислама, и то истичу без икаког зазора. Када се томе дода и религиозна реторика коју је поводом рата у Ираку изговарао и изговара председник САД Буш,[25] онда им тешко било ко може оспорити ту аргуметацију.

Оно што је са тачке гледишта српских интереса на КиМ важно, јесте чињеница да су се САД тако понашале у блискоисточној кризи и много пре Буша, тако да је Бушова религиозна реторика само потврдила оно шго су муслимани од стварања државе Израел мислили о палестинској политици САД-а. Свесни тога, Американци су начинили читаву стратегију са циљем ублажавања муслиманских анимозитета према политици Вашингтона, те су у томе смислу почели да спроводе политику која се састојала у следећем: свуда где су немуслимани-нејевреји у сукобу са исламом, САД стоји на страни муслимана са поруком: „Погледајте, ви кажете да смо ми против муслимана, а ми свуда где можемо помажемо муслиманима када су у праву“. Зато су САД на страни Албанаца, муслимана из БиХ, Чечена, Азербејџанаца, муслимана у Сикјангу. А тамо где су немуслимани-амерички савезници у сукобу са муслиманима, какав је случај на Филипинима, САД се труде колико год могу да своју улогу минимизирају.[26]

Поготову је важно истаћи да су САД свесне свих изазова које подршка муслиманима било где може да значи. Због тога ту помоћ и подршку настоје да комбинују са коришћу за себе. Она се састоји у томе да се, колико је год то могуће, помогне оним муслиманима који су се донекле приближили западном културном и политичком моделу, тако да могу бити искоришћени као пиони за продор САД-а и њиховог политичког модела у исламски свет. Са те тачке гледишта, пример албанских муслимана и муслимана Босне је најважнији. Више је него очигледно да су те две групације муслимана највише позападњачене и прилагођене моделу понуђеном од САД-а. У том смислу су албански муслимани још бољи пример од босанских. Јер за разлику од босанских муслимана, значи, већином поисламљених Срба, код којих је на власт дошла фундаменталистичка партија СДА, Албанци су имали друкчији пут. У Албанији су све време после Другог светског рата на власти били формални стаљинисти, који су инсистирали на секуларизму и остварили завидан степен секуларизације. У Македонији и на КиМ су, по угледу на Албанију, политичку акцију водиле партије које су се такође формално позивале на стаљинизам и самим тим на секуларизам. И после демократских промена скоро све политичке партије косметских Албанаца и велики број партија Албанаца у Македонији биле су формално секуларно профилисане. Све то је доводило до оправданих закључака америчких аналитичара да, ако Албанци не могу да се позападњаче, онда то не могу никоји други муслимани. Зато је све уложено у Албанце као модел. „Погледајте, порука је муслиманима широм свега, Албанци су муслимани, али им то ништа не смета да имају секуларни политички модел, какав постоји у Европи. Дакле, прихватите га и ви. Јер можете исто као и Албанци остати муслимани, а бити политички као, на пример Финска.“ Са друге стране, помоћ Албанцима је била објашњавана муслиманима широм света на следећи начин: „Видите да ми нисмо против ислама. Напротив, на КиМ су у сукобу хришћани Срби и муслимани Албанци. Да смо ми крсташки оријентисани ми би смо били на страни Срба, али не, ми подржавамо муслимане против својих једноверника, што је доказ да нам мотиви нису верски, а ми смо верски неутрални и поштујемо обе вере. Уосталом, све су вере добре, само у свакој од њих има појединаца као Осама бин Ладен или Ратко Младић које са подједнаком упорношћу гонимо“.

Ови подаци нису никаква тајна. Објективни аналитичари из света их стално истичу. Тако Француз Александар дел Вал каже: „Муслимани Балкана знају да могу рачунати на Клинтона, пише професор Дениз Арто, специјалиста за САД и за међународна питања у ЦНРС (Национални центар за научна истраживања у Паризу, прим М.Ј.) У ствари, директна помоћ Американаца босанским муслиманима и Албанцима Косова је константна од 1991. године и захваљујући њој две нове муслиманске државе су рођене у Европи, од пада Османске империје, Босна и Косово, које марширају према независности.[27]

Посебно важан израз ове политике дао је један од утицајних сенатора, Џозеф Бајден. Бајден је иначе водећи демократа у веома утицајном Спољнополитимком одбору. Он је изјавио: „…да је Приштина један од ретких градова са већинском муслиманском популацијом у којој САД уживају велико поштоваље, и да би успешно решавање косовског питања показало муслиманима широм света како су САД помогле народу Косова у успостављању снажне мултиетничке демократије“.[28]

Бајден је тако најјаснијим могућим речима потврдио оно што смо претходно рекли. Да је САД на страни косметских Албанаца зато што су муслимани и што би подршка САД муслиманској косметској популацији требало да поправи слику о САД-у у исламском свету. Али исто је изразио наду да ће косметски муслимани успети да изграде мултиетничку демократију.

То је само потврда исте политике која се водила према Босни, у којој су САД потпуно стале и стоје на страни босанских муслимана, a против интереса босанских Хрвата, који су натерани да прихвате да буду мање важан партнер у федерацији са муслиманима, уз могућност да се сасвим истопе и препусте читаву своју територију муслиманима.[29] Посебно је важно и српској публици скоро непознато да је појединим потезима и римокатоличка црква, и то хрватска римокатоличка црква, стајала на страну муслимана, а против интереса својих верника босанских римокатолика“.[30]

Разлог за такву политику САД-а и НАТО-а уопште, поред наведених, ваља тражити и у информацији коју је Вострит џорналу дао Џемс Шлезинџер, некада амерички секретар за националну одбрану: „У односу на виталне интересе Сједињених Држава, Саудијска Арабија је за нас у истој категорији у којој се налазе Велика Британија или Немачка“.[31] А Саудијска Арбија је, као иницијатор и главни финасијер међународне организације ОИК (Организације исламске конференције), која окупља све исламске земље, унраво преко ње отворено стала на страну албанских сецесионистичких ставова. ОИК је међудржавна организација као НАТО пакт, и све њене чланице су чланице ОУН-а. Она је дакле у ОУН-у од почетка кризе у бившој Југославији чинила све да се идеје албанских сецесиониста прихвате као идеје ОУН-а. Циљеви ОИК-а су дефинисани на састанку Међународног савета за џамије у Меки у Саудијској Арабији. Састанак је одржан 1-5. 2. 1992. Тада су донете следеће одлуке:

1. 1. Да БиХ буде призната као независна држава у границама које је дефинисао АВНОЈ.
   2. Да се помогне Албанцима Космета да формирају самосталну подитичку заједницу.
   3. Да се призна политичка аутономија Рашке области.
   4. Да се Македонија преуреди у смислу поделе суверенитета измећу муслимана и Македонија.[32]

Ту је одлуку ОИК преузела као своју и кренула у њену реализацију. ОИК је била иницијатор свих резолуција у ОУН-а о осуди Срба и Србије.[33] Она је својом акцијом нагнала Запад да уведе санкције, да врши бомбардовање босанских Срба и на крају да изврши агресију на СРЈ 1999. године и окупацију КиМ.[34] Притисци и значај ОИК-а осетио се на „Лондонској конференцији о Југославији“ у августу 1992 године. Тај скуп су организовале западне земље, под притиском ванредне Конференције министара иностраних послова ОИК-а у Истанбулу. Лондонска коиференција је формирала „Надзорни комитет“ за праћење спровођења донетих одлука а за њеног пуноправног члана изабрана је и ОИК.[35] Била је то велика победа идеја теократије над идејом секуларизма. Оно што не дозвољавају себи – директно мешање религије у политику – земље НАТО пакта су дозволиле муслиманима.

Па чак и после успостављања власти УНМИКА, ОИК је наставила са својом политиком са намером да преко ње привремену окупацију претвори у независност КиМ.

XXVI Конференција министара иностраних послова земаља чланица ОИК-а одржана је у Буркини Фасо од 28. 6-1. 07. 1999. године. Дакле конференција је почела на симболични Видовдан после престанка агресије и отпочињања војне окупације КиМ. На тој конференцији питање КиМ било је једно од главних. И то питање је третирано као примарно и искључиво исламско питање. Говорећи на отварању конференције, председник земље домаћина, Блез Компаоре, је казао да је једно од иајважнијих питања које бриие муслимански свет: „трагедија муслимана Косова“.[36] Кампаореов говор је прихваћен као званични документ Конфереиције. Али то није било све. Присутним колегама се обратио, у својству председника претходног заседања, министар иностраних послова нафтом пребогатог Катара, Ахмад бен Абдалах ал-Махмуд. Он је поново истакао „трагичну ситуацију муслимана Косова“.[37]

Да би се схватио значај конференције ваља рећи да су јој у смислу посматрача присуствовали представници ОУН-а, ОАЈ-а, Арапске лиге, Несврстаних, и многи други. A у име ОУН-а говорио је заменик генералног секретара, Ибрахим Фал, чије име показује да је муслиман.[38]

И даље, како се окупација КиМ продужавала и притисци на преостале Србе стално вршили, а све то праћено уништавањем хришћанског лица Покрајине, тако се врши исламизација и то уз помоћ НАТО пакта тј. УНМИК-а. Поменути Француз Александар дел Вал каже: „У ствари, годину дана после отпочињања операција Уједињених снага, исламизација или реисламизација косовског друштва… је у току, како кроз присуство спољне помоћи од радикалних исламских структура, тако и кроз најслужбеније западне путеве. Тако је у Годбују контингент Уједин.ених Арапских Емирата, који је под командом француског КФОР-а изградио у току зиме 2000, џамију за Албано-Косоваре, а на остатку Косова су институције ЕУ и Мисије ОУН-а на Косову (УНМИК) прузеле обавезу да у наредних пет година поправе или изграде више од стотину џамија у региону. и то у моменту када су стотине православних верских објеката разорене од страие албанских националиста“.[39]

За тo време ОИК не прекида са својим притисцима на САД да подржи независно Косово“.[40] И не само то, него иде и даље у планирању распада и саме Србије и Црне Горе. Као доказ за то наводимо да је у једној од резолуција Конференције министара иностраних послова земаља чланица ОИК-а наведено да: „Следеће земље су узеле учешће као гости: Република Хрватска, Република Словенија, Република Македонија…и Санџак.[41] Тако је ОИК активно кренула у реализацију одлуке број три донете на састанку „Међународног савета за џамије“, одржаног у Меки 1992. године. Јер како видимо, Санџаку, како га они зову, додељују статус државе мимо свих норми међународног права. Како је то ишло упоредо са заоштравањем кризе око Ирака и припремањем америчке агресије на ту земљу, то су Американци све више и више давали уступака на КиМ не би ли ослабили пажњу муслимана и ублажили њихов гнев због подршке Израелу и масовне антимуслиманске хистерије после 11. септембра и напада на САД.

Због тога је питање КиМ постало прворазредно исламско питање. Што је посебно важно, постало је исламско против воље многих Албанаца. Албанци, наиме, у последњих скоро 200 година, акцијама својих малобројних интелектуалаца покушавају да реше албанско национално питање. У тој акцији предњачили су албански православци. Практично, скоро сви иницијатори албанског националног препорода припадају овој верској заједници, касније им се почињу придруживати римокатолици, а онда и понеки муслимани.[42] Али то никада није постала политика прихваћена од широких народних маса ни прве, ни друге, ни треће конфесије.[43]

Међутим, Албанија је постала стварност и троконфесионална земља се могла одржати само уз неки најмањи заједнички садржалац, математички речено, а то је био истоветан језик. Потпору овоме су давали они интелектуалци који су неговали националистички секуларни дискурс. И то је била службена идеологија и државе и политичких покрета.

__________________________________

[25] Та је реторика постала толико очигледна и оптерећујућа за политику америчких савезника према муслиманима, да је чак и немачки председник Јоханес Рау на то реаговао. „Немачки председник Јоханес Рау оценио је да је амерички председник Џорџ Буш жртва ‘грандиозног неспоразума’ уколико говори о божјој мисији која га је навела да покрене рат против Ирака“. Цитирано према, Садам херој, Буш мисионари, Блиц, Београд, 2.4.2003, стр.

[26] Ову политику је при крају своје каријере схватио и Зоран Ђинђић. У последњем интервју који је дао пред своју смрт на питање у вези са коначним статусом КиМ Ђинђић је рекао:“…постојао (је) и ризик да на таласу решавања ирачке кризе и унапред предвидљивог погоршања односа Запада са муслиманским и арапским земљама ми – и као земља у целини и са проблемом ‘коначног статуса’ Космета – постанемо монета за поткусуривање. Постоји, дакле, ризик да неки дођу у искушење да на примеру Космета показују како Запад није против муслимана у целини. него само против Садама Хусеина. Стога сам учинио све што сам могао да својим последњим иницијативама покренемо космстско питање паралелно са питањем Ирака. Моја намера је да свету кажемо да нисмо иичији жетон у резерви, којим би неко намиривао своје дугове“. Цитирано према: Ђуро Билбија и Радмила Огњановић, Србија није жетон за плаћање дугова, Вечерње Новости, 7. 3. 2003, стр. 2.

[27] Alexandre Del Valle, Gnerres con tie Europe: Bosnie-Kosovo-Tchetchenie, Edition des Syrtes, Paris, 2000, стр. 133. Колико cy то познате чињенице види ce из податка да је та књига преведена на више језика. Овде наводимо португалски превод: Alexandre Dell Valle, Guerras contra a Europa, Bosnia-kosovo-Chechenia, Hugin, 2001, Lisboa; Треба подсетити на чињеницу да је, у име БиХ , председник њеног председништва Алија Изетбеговић у августу 1991. године потписао уговор о побратимству са државом Арканзас из САД. У име Арканзаса потписао је гувернер Бил Клинтон, који је касније постао председник САД. У финасирању његове предизборне кампање учествовала је Саудијска Арабија. И не само у финасирању кампање него и данас, када је он само бивши председник, Ријад финасијски стално помаже Била Клинтона. Тако је нпр. 2006. године Библиотеку Била Клинтона, Архиву и Музеј потпомогла саудијска краљевска кућа и тројица бизнисмена из ове земље. Та помоћ износи више од милион долара. Поред тога Клинтонове фондације су помогли и донатор из других исламских земаља. Владе Дубаиа, Кувајта и Катара и помоћник премијера Либана дали су такође више од милион долара. Цитирано према НИН, Београд, 30. 3. 2006, стр. 4; New York Sun, 17. 4. 2006, www. nysun.com.

[28] Цитирано према интернет издању www.voimews.com (Voice of America) 8. 11. 2005. у тексту, Бернс: Преговори о статусу Косова биће тешки, САД не подржавају ни једно конкретно решење.

[29] О томе је без трунке зазора и у гледајући у очи Хрватима говорио амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт: „Према ономе што је јучерашњем ‘Глобусу’ рекао амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт америчка влада не види другу перспективу, осим да Босна буде јединствена држава. Ако се Босна на било који начин распадне, мислим да ће се и хрватски и српски ентитети иселити, a у Босни he остати само муслимани“. Цитирано према, Остаће само мусалимами, Вечерње новости, 26.3.199, стр. 11. Београд.

[30] На позив кардинала Фрање Кухарића босанским Хрватима да успоставе мир са муслиманима, вођаа Хрвата Мате Бобан му јс написао: „На-бијани смо на коце, дерана нам је кожа и што је то кога бригало…Узорити кардинале, сувишно је било опомпњаги нас на кршћанска начела. Усисали смо их са мајчинским млијеком и нећемо их кршити, будите увјерени. Очекивали смо вашу моралну подршку…Можда смо се ипак преварили“. Цитирано према: Писмо Мате Бобана кардиналу Кухарићу, Слободна Далмација, Сплит, овде пренето из Политпка, Београд, 11.6.1993, стр. 14.

[31] Цитирано према: Пријатељи по нафги, Политика, Београд, 31. 1. 1993, стр. 3.

[32] Препород, исламске информативене новине, Сарајево, 15.02.1992, стр. 10.

[33] ОИК има статус посматрача у ОУН-у и тако остварује своју политику у оквиру светске организације. Пред свако гласање у ОУН-у окупе се представници исламских земал,а, договоре своју одлуку и крену у лобирање пре свега преко ОПЕК-а, организације земаља извозница нафте. Ту изврше притисак на њих да и оне, као нпр. Венецуела, гласају за одлуке ОИК-а, или да се уздрже, или буду одсутне. ОИК је стекла статус посматрача у ОУН-у резолуцијом 3369 (XXX).
На Седмом самиту краљева и шефова држава или влада ОИК-а донета је посебна резолуција, посвећена БиХ, у којој стоји: ‘“Ми, суверени шефови држава и влада исламских земаља, окупљени у Казабланци, Краљевина Мароко, од 11. до 13. Раџаба (13-15 децсмбра 1994) поводом Седмог исламског самита, поздрављамо херојски отпор народа Босне и Херцеговине српској варварској агресији…“ . У истој резолуцији, у тачки 6, стоји: „Обавезујемо председника ХХII Исламске конференције министара иностраних послова, и председника XXI Исламске конференције, коме истиче мандат, исто као и генералног секретара организације да пошаљу делегацију која ће посетити главне градове земаља сталних чланица Савета безбедности да би објаснили став ОИК-а према босанском проблeму, и да бране стратегију организације о том питању“. Цитирано према www.oic-oci.org/ Islamic Summits conferences.

[34] Одмах после отпочињања верско-грађанског рата у БиХ ОИК је одржала пету ванредну министарску конференцију у својој историји. Конференција је одржана од 17-18 јуна 1992. године у Истанбулу, који није случајно изабран, већ као град који је вековима био престоница Босне. На конференцији су донете само три резолуције, а прва по редује била посвећена БиХ. To је резолуција бр. 1/5-ЕХ: „Situation on Bosnia-Herzegovina“. У преамбули резолуције Конференција је подсетила да је на шестом самиту ОИК, одржаном у Дакару у Сенегалу удецембру 1991. године, скуп суверена исламских држава: „изразио пуну солидарност са Владом и народом републике Босне и Херцеговине и изразио забринутост због ситуације“. Тиме видимо да је ОИК, чак пре теолога стала на страну политичког пројекта Алије Изетбеговића. Затим је ОИК у истој преамбули јасно наговестила акције које ће као међународна организација преузети па светском плану о питању КиМ и Рашке области: „Дубоко забринути пеприликама муслимана у другим крајевима бивше Југославије, нарочито због пасилиичке српске репресије против муслимана Косова и региона Санџака„. Затим је тачком 11. ове резолуције позвала Савет безбедности ОУН-а да војно интеревенише против Срба и Србије у прилог босанских муслимана. У томе члану стоји да се ОИК: „Залаже да Савет безбедности ОУН-а примени члан 42 Поглавља VII, који позива на координисану војну акцију ваздушних, поморских и копнених снага у обнови међународног мира и безбедности, када се средства предвиђена Чланом 41 покажу као неодговарајућа“. За реализацију свега тога чланом 23 исте резолуције формирана је Контакт група исламских земаља у ОУН-у, која је од тада вршила стални притисак на светску организацију да се остваре поменути циљеви. Цитирано према www.oci-oic/conference of Foreign Ministers, Extraordinary Conferences. Сви скупови ОИК-а, од тада садрже резолуције које позивају на поменуту политику према Србима и Србији. Што се тиче санкција, иницијатива за њихово увођење је припремана много пре прерастања југословенске кризе у светски проблем. Тако је нпр. Мир Абдус Салам председник „Покрета за исламски препород“ покренуо иницијативу да ОИК прекине трговинске везе са Југославијом и изврши дипломатске притиске, баш поводом збивања на КиМ. Он је казао: „Ми се надамо да he ОИК одмах предузети акцију да би зауставила масакре и бруталност српских армија на Косову“. Цитирано према: OIC must act, New Horizon the Muslim World Review, London br. 360, јуни 1989. стр. 32.

[35] Цититано према, Борба, Београд, 28. 8. 1992, стр. 2.

[36] Bulletin d’information IRCICA, бр. 40. за 1999, стр. 4, Истанбул. Посебно је важно истаћи да према последњим подацима Буркина Фасо има само 50% муслимана остало су анимисти и хришћани, претежно римокатолици. Па чак и име шефа државе Блез указује да вeроватно није муслиман. Али он је ипак дао овакву изјаву, што показује како муслимани ангажују и немуслимане за остваривање својих циљева. A то даје посебну тежину, јер се то онда показује као општа солидарност која превазилази верске поделе у име хуманих идеала. Подаци о верској структури Буркине Фасо цитирани из 2006. The New York Times ALMANAC, исто, стр. 546.

[37] Bulletin…исто.

[38] Исто.

[39]Alexandre Del Valle, исто, стр. 125.

[40] Све наредне акцијe ОИК-а имале су резолуције о КиМ. Те се резолуције онда као докумeнт ОУН-а деле свим чланицама ОУН-а и онда врши притисак на њих да гласају за решење косметског питања. У овом случају то је давање независпости. У сваком билатералном сусрету са западним земљама дипломате исламских земаља траже да ове подрже независност. У замену за то муслиманске земље обећавају јевтинију нафту и помоћ да се реши проблем муслиманског екстремизма у Европи. Аргуметација је следећа: екстремизам јача јер народ мисли да ви Европљани нисте учинили довољно да се заустави геноцид над муслиманима на КиМ и у БиХ јер сте крсташки оријентисани. Зато вас терористи нападају. У исто време то јача снаге које ће нас умерене муслимане срушити и довести на власт екстремисте какав је Хамас и Ал Каида. А тек онда ћете видети шта је проблем радикалног ислама. Зато, дајте независност КиМ, јер тo ће умирити екстремисте, а нас ојачати, што ће бити фактор стабилности и мира. У томе смислу је нпр. на Самиту краљева и шефова држава или влада ОИК-а, одржаном у Катару 12-13. 11. 2000. године, поново у политичким резолуцијама једна специјално посвећена КиМ. О томе погледати. Bulletin, исто, бр. 53. за 2000. стр. 44, или нпр. на XXVIII Конференцији министара ипостраних послова у Малију, четврта по реду резолуција посвећена је проблему КиМ са истим порукама као и претходне, тј. навођењем да се проблем може решити само независношћу за муслимане тј. Албанце. Цитирано према Bulletin, бр.55, за 2001. стр. 5.

[41] Bulletin d’information IRCICA бр. 49/1999, стр. 4.

[42] Такви су били Наум Већилхарџи, Тими Митко, Јани Врето, Христофор Христофориди, Зеф Јубани, Васа Пашко, Јероним де Рада итд. Тек касније, овом културном препороду се прикључују муслимани браћа Фрашери: Сами, Абдул и Наим. Али браћа Фрашери нису припадиици сунитског тока ислама најбројнијег међу Албанцима, већ бектеши. А бектеши се од официјалне исламске заједнице проглашавају немуслиманском сектом. Нема дакле муслимана сунита међу значајним културним делатницима и покретачима националне ренесансе, скоро све до рађања независне Албаније. Видети о томе у Aleks Buda, La Ligue albanaise de Prizren et ses racines historiques, Studia Albanica, Tirana, br.l /1978.

[43] О томе видети у Мирољуб Јевтић, Ислам и национализам на примеру Албанаца, исто.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ