Покрет „Тврђава“: БДП и интерес инвеститора нису пречи од здравља Смедереваца

Интервју са Кољом Крстићем из Покрета „Тврђава“, за подцаст “Дан после”

Разговарао: Александар Губаш

Ових дана је Смедерево поново привукло пажњу снимцима неке врло чудне прашине, која је попадала по целом граду. Шта је то што пада на Смедеревце, и шта се зна о тој материји? Колико је опасна, и какве последице може да изазове?

Коља Крстић: Нас, пре свега, плаши што уопште не знамо шта је та црна прашина. То је много опасније, него да је у питању било шта за шта знамо шта је, ма колико оно било штетно по здравље. Званичници се и даље не оглашавају. Кажу да је то нека прашина од руде — а ако је то истина, онда је то јако опасно, зато што је то канцерогена прашина. Ми смо узели узорке за лабораторију онако како су нам саветовали стручњаци, и ставили смо их у стерилну посуду. Једном кад нађемо лабораторију која ће хтети да их анализира, ми ћемо изаћи са тим резултатима. До тад ће то за нас бити та нека црна прашина, којој не знамо састав…

Да ли је проблем да се нађе лабораторија која би била вољна да анализира те узорке?

КК: Ми ћемо званично обавестити лабораторију Агенције за заштиту животне средине, и они би требало да буду најбоља адреса за ту анализу. Дакле, ми ћемо њима послати званичан упит. Међутим, с обзиром на то да нисмо баш нешто оптимистични да ће они то прихватити, мораћемо вероватно да нађемо неку приватну лабораторију да их испита.

На које још начине та прашина угрожава Смедеревце, и како уопште изгледа живети с том прашином?

КК: Даћу вам један сликовит пример. Рецимо, људи у Радинцу годинама суше веш у пластеницима. Радинац је, иначе, село у коме се налази Железара, и оно је удаљено неких четири километра од центра Смедерева. Ако је то достојно човека у 2020. години, онда смо промашили цивилизацију… Дакле, да у 2020. години сушиш веш у пластенику, и то зато што, ако га сушиш напољу, он сутрадан буде прекривен неким… Није то ни само црна прашина. Имамо ту и црвену прашину, имамо неке црвене кише… То су званичне информације из Железаре, они за то знају. Знају да постоји црвена киша, и то је последица неке рупе на систему филтера. Кад је ведро напољу, ти станеш поред Железаре, и на тебе пада нешто што, кад се стави на бели папир, то буде црвено. То је та црвена киша. Онда имамо ту црну прашину — то је ово сад најновије што је било пре петнаестак дана… Имамо и челичну прашину, пазите сад то! То су неки челични опиљци који падају на нас, објављивали смо снимке тога. Прошеташ по дворишту и вратиш се, онда погледаш своју руку, и видиш да имаш челичне опиљке по кожи… Они су јако ситни, али могу да се виде голим оком. Ти опиљци падају и на усеве, који се после продају на пијаци у центру града. Доста људи у центру Смедерева мисли: „Ма, далеко је Железара, пет километара…“ Ја им кажем: “Људи, ви једете то воће и поврће.”

Смедерево има доста, да тако кажемо, богату историју падања тих опиљака и разних чудних врста прашине на главу. Можете ли да нам представите неки историјат инцидената са аерозагађењем у Смедереву? Да ли се примећује нека разлика у односу на раније стање?

КК: Пре неких 15-ак година, кад је дошао амерички инвеститор, „Ју-Ес стил“, технологија коју су они употребљавали је тада била кудикамо савременија него ова сада. Додуше, тада је и производња била мања. Чим су дошли, они су дигли производњу, онако рапидно. Наравно, са скоком производње је порастао и негативан утицај на животну средину… Ипак, Американци су уложили одређена средства у систем филтера, и тада су се поштовали неки минимални еколошки стандарди. Просто, није било као сад.

Међутим, као што знамо, Американци су 2012. Железару вратили назад држави Србији, и у периоду од 2012. до 2016. је пословање водила држава. Тада није било буквално никаквих улагања у екологију, и никакви еколошки стандарди се нису поштовали. Онда 2016. долази кинески инвеститор. Односно, није инвеститор, с обзиром да није ништа инвестирао, али ајде… Ради се о кинеској компанији ХБИС. Они су 2016. године преузели Железару, и кренули са онако озбиљном, озбиљном производњом — можда чак и највећом у историји. После тога, од 2016. до 2020, ми у Смедереву имамо једну еколошку катастрофу. Кад смо пре годину дана имали састанак са њима, они су нам рекли да ти филтери не раде, и да је то последица наслеђеног стања — да је проблем у томе што држава за те четири године није улагала никакве паре у заштиту животне средине. Они тако скидају одговорност са себе. Дакле, они не крију да филтери не раде, не крију да постоји та челичне прашина, црвена киша… Не крију они ни да знају за ову црну прашину — они су сами рекли да је то од руде. Али увек им је објашњење: „Нисмо ми криви, то држава није одржавала.“

Постоји својеврсно братство у невољи између Смедерева и Бора — оба града имају сличне проблеме. Које су заправо сличности, а које су разлике између ситуација у Смедереву и у Бору?

КК: Пре свега, заједнички именитељ је то да и у Бору и у Смедереву еколошку катастрофу изазива кинеска компанија. Значи, један заједнички именитељ су нам Кинези. Поред тога, главни проблем су те неке ПМ честице — то су честице које људима продиру у крвоток и органе, и које изазивају разне болести. У оба града се редовно очитавају катастрофалне вредности загађења ваздуха, много изнад дозвољених, с тим да Бор има проблем и са сумпором, и тако даље… Такође, још једна сличност је то што се и у Бору и у Смедереву појављује држава Србија, која не жели да реагује на очигледно кршење закона од стране Кинеза.

Односно, држава се не појављује.

КК: Не појављује се држава, да. А, ако се држава не појављује, и ако се тужилаштво не појављује у ситуацији у којој је јасно да се угрожавају здравље и живот грађана — онда ту причамо о потпуном слому државе. Значи, ако се тужилаштво у Смедереву сад, после овог црног праха, није пробудило — по мом мишљењу, та институција више не постоји.

Држава и разни њени представници у објашњењу онога што се дешава у Смедереву наводе више разних могућих узрока и загађивача. Један од њих је свакако Железара, али ко се још поред ње помиње као извор загађења у граду?

КК: Ту су фактор и индивидуална и колективна ложишта. Ту је и саобраћај, и тако даље… Али не постоји бољи показатељ тога какав ваздух дише Смедерево, и шта је у том граду проблем, од, рецимо, ситуације за време ванредног стања. Када је био полицијски час, током кога није радила ниједна фабрика, осим Железаре, која је радила у три смене, и када није било ни једног јединог аутомобила, ниједне упаљене котларнице нити пећи — ми смо и тада имали очитавања ПМ честица која су била три пута изнад дозвољених. Притом, причам о мерној станици у центру града. Значи, не ради се о мерној станици која је поред Железаре, него о мерној станици која је од ње удаљена пет километара. Дакле, ниво ПМ честица који је та мерна станица приказивала је тада био три пута изнад дозвољеног — у ваздуху је било, не знам, 150 оних микрограма…

Али добро, Железара је свакако врло битан фактор у животу града. Како изгледа тај однос између фабрике и града? Да ли је Железара Смедереву мајка или маћеха?

КК: Нико од нас, при чистој свести и здравој памети, у овој ситуацији није за затварање Железаре, нити је против тог профита који она прави. Нисмо ми против тог БДП-а, и тако даље… Тако да, у том смислу, желим још једном да нагласим: ми смо апсолутно за то да та железара производи што више, и да ради што више, јер од ње зависи 5.000 породица. Значи, у њој има 5.200 запослених, па када се на тај број додају сви људи који сарађују, кооперанти, то је још једно 10.000 људи… Дакле, у граду од 100.000 људи, ми имамо 15.000 људи који директно зависе од те железаре. Па још плус све радње, продавнице, ресторани, пекаре, и тако даље… Тако да је од изузетне важности да та фабрика ради, и то је крај приче. Значи, у том смислу она нама јесте мајка, и ту стаје један део приче. Други део приче је то да профит, БДП и интерес кинеског инвеститора не могу да буду пречи од здравља грађана Смедерева. Дакле, фабрика треба да ради, али мора да поштује еколошке стандарде, и мора да уложи паре у модернизацију тог система филтера, и да генерално испрати све те нове еколошке стандарде.

Као реакција на целу ситуацију у граду и са Железаром, десио се овај протест у суботу. Каква је била концепција тог протеста, и шта се ту све дешавало?

КК: Било је нас десетак грађана. Ја сам тамо био испред свог удружења, Покрет „Тврђава“, и ту је стицајем околности било људи и из неких других, политичких, организација, из политичких странака — мислим, сви смо ми, пре свега, грађани… И ми смо, као грађани, решили да дигнемо глас, да се организујемо и блокирамо Луку Смедерево. Та лука је у центру града, и ту се врши претовар руде, па то после вагонима иде за Железару. Оно што забрињава је то што је већи број људи дошао са стране, него што их је било из самог Смедерева — што је опет последица тог застрашивања… Грађани морају да пробију ту блокаду, ту баријеру страха. Наравно, на одзив утиче и то што људи немају свест о овом проблему. Једна од наших мисија јесте да их освестимо колико је ово питање битно.

Ми смо, као организатори протеста, спремили четири захтева, које ћемо да доставимо Министарству екологије. Први наш захтев је да се на Железару Смедерево ставе потребни филтери. Сматрамо да је неодрживо да она функционише без система филтера, јер тако директно угрожава здравље људи. Други захтев је да се Лука Смедерево, та претоварна лука која је у самом центру града, хитно измести одатле. Њој просто тамо више није место. Већ годинама постоји план да се она измести, али нико ништа не предузима… Даље, трећи наш захтев је да се изместе брда отровне шљаке, која се ту неадекватно баца, и да се са том праксом престане. Четврти захтев који смо изнели се тиче претовара ове руде која је прекрила Радинац и цело Смедерево, те црне прашине. То је нека неквалитетна руда из Турске, коју су набавили по јефтинијој цени… Значи, мора моментално да се престане са претоваром те опасне, канцерогене руде.

Блокаде су заправо прилично радикални облици деловања, који подсећају на неке друге покрете у свету, као „Екстинкшн ребелион“ и слични. Каква стратегија има ефекта у оваквој врсти борбе?

КК: Чим ми посежемо за блокадама, и таквим радикалним мерама, то показује да смо на неки начин сатерани уза зид. Ја бих само направио разлику — дакле, не ради се о некој насилној блокади, или било каквом прекидању производног процеса. То је била више симболичка блокада… Значи, нас 400-500 је стало, прешло преко колосека, оградили смо траком кранове, и све, и одстојали смо ту неких пола сата. Мислим, они су ионако зауставили производњу док смо ми протестовали, нису вршили никакав претовар… Тако да то није била права блокада, да ми сад ту некоме не дозвољавамо да ради. То је више био један протест упозорења, којим смо хтели да им ставимо до знања да не можемо више, да нема даље. Ето, дошли смо ту и стали смо вам под кран. Сад, ако они наставе да раде, а држава настави да не реагује, е онда можемо да причамо и о неким другим методама борбе. Наравно, не бих откривао на које методе мислим, али мислим да би морале да буду још радикалније.

Ко је заправо надлежан за решавање проблема Смедерева, са тим падајућим честицама рудне прашине и опиљака?

КК: Надлежно је Министарство заштите животне средине, и ту нема никакве филозофије. Они су директно надлежни, пошто је Железара под републичком јурисдикцијом. Пре свега, ту постоји Републички еколошки инспектор… Он је изашао на терен, и донео је неке његове мере — које су биле мање-више бесмислене. Рецимо, донео је меру да се руда не претоварује ноћу, него дању. Дакле, донео је одлуку да руда дању може без проблема да се претоварује. Мислим, будалаштине… Он је део Министарства, и Министарство је то које по Закону о заштити ваздуха има могућност да донесе меру забране рада Железари у ситуацији у којој она директно утиче на живот и здравље људи. Министарство мора да крене да ради свој посао. Наравно, оно располаже и другим методама, као што су прекршајне пријаве — које могу да буду изузетно високе — којима може да натера ту компанију да поштује еколошке стандарде. Просто, то је механизам који функционише свуда у свету, у свим демократским земљама које имају институције. Али, да ли се Србија може у овом контексту назвати демократском земљом? Ја мислим да не…

Како незадовољни мештани комуницирају са надлежним институцијама? Има ли ту икакве комуникације?

КК: Ма, какви… За компанију и институције ти људи не постоје, они су за њих духови. Да нема нас неколико, овако из удружења, и још пар мештана који су еколошки освешћени, који су свесни колико је то опасно, ту нико не би реаговао, нити би се ико бавио том темом. Та тема уопште не би постојала. Они сматрају да нема потребе ни да обрате пажњу на те људе који живе тамо, а камоли да разговарају са њима. То је један однос потпуног непоштовања.

У овој емисији смо највише говорили о загађењу, као о ударном проблему у Смедереву. Који још локални проблеми постоје у вашем граду?

КК: Покрет “Тврђава” се као удружење најпре бави тим неким комуналним проблемима, који свакодневно муче грађане. Пре свега, ту постоји један јако озбиљан проблем, који се тиче транспорта опасног гаса кроз центар Смедерева. Ми имамо композиције са течним нафтним гасом, који се, пролазећи на 50 метара од главног шеталишта, отпрема у складиште које је нелегално изграђено. За то постоје кривичне пријаве још од 2013, 2014… Ми са тиме муку мучимо већ дуже време. Имали смо перформанс у главној улици којим смо указивали смо на то, делили смо летке људима и освешћивали их колико је то озбиљно питање. Тако да, то је једна од тема којом ћемо се бавити. Даље, наравно, Смедерево има проблем са незапосленошћу… Али, и тим људима који раде су плате толико мизерне, да људи из Београда просто често у то не могу да поверују. Знате, људи у Смедереву раде за 20.000 – 25.000 РСД.

Шта се све дешавало у граду током ове епидемије? Каква је била епидемиолошка ситуација у Смедереву, и да ли било отпуштања?

КК: Било је ту доста изазова, посебно за време оног највећег таласа. Нама је корона била ушла у дом за старе… Ја сматрам да је ту учињено неколико кривичних дела, и та кривична дела не застаревају, тако да се надам да ће неко за то некада одговарати. Нису поштоване процедуре, и због тога је доста људи умрло. Имали смо изазове и са фабрикама… У „Милан Благојевић“ је ушао коронавирус, у „Кајзен“, у ПКЦ — чак и у Железару Смедерево. Е сад, што се тиче отказа — кренуло је. Кренули су откази… Конкретно, у тој фирми „Милан Благојевић“ је планирано, не знам, 50-60 отказа… У фирми ПКЦ је отпуштено 300 људи, можда чак и више. Можда сам и омашио, али у једном моменту их је сигурно било 300, и мислим да је у још једном наврату отпуштено још неких стотинак. А и у Железари Смедерево се планира, дошли смо до тих информације, да се у првом налету отпусти 500 људи. То су озбиљне бројке за град величине Смедерева, и то ће представљати озбиљан ударац на кућни буџет тих људи.

Који изазови очекују еколошке активисте у Смедереву у наредним данима? Који су неки претпостављени следећи потези у вези са решавањем овог проблема са прашином?

КК: Искрен да будем, изгубио сам веру да ће држава да реагује, ако ми сами, као грађани, на њу не будемо вршили притисак. Што се тиче наше организације, ми планирамо да поднесемо тужбу против компаније ХБИС. У тој тужби би учествовали сами мештани, учествовало би удружење „Тврђава“ и учествовала би адвокатска канцеларија, која је уједно и организација, која ће нас заступати. Пробаћемо једном колективном тужбом то да дигнемо на један виши ниво. Доста нам је више празних обећања, време је да се ово пребаци, што се каже, на поље суда. С друге стране, ми ћемо да наставимо са својим грађанским акцијама.

Конкретно, сад планирамо марш за чист ваздух. Пешачићемо од Смедерева до Београда, и предати своје захтеве на писарницу Министарства. План је да их тамо предамо некој од београдских организација које се исто баве питањем екологије, и да оне на то додају неке своје захтеве, па да их даље проследе неком другом граду. Можда и да они препешаче до неког другог града, па да тај папир онда кружи целом Србијом, и да покушамо на тај један папир да ставимо еколошке захтеве из свих већих градова Србије. Да пробамо то да на једном папиру формулишемо, и да први пут сви заједно видимо шта су заправо еколошки проблеми који муче грађане целе Србије. Ето, ја бих волео да то крене из Смедерева, и мислим да хоће.

Како то изгледа бити еколошки активиста у једној индустријској средини ван Београда? Шта све неко ко се на то одважи може да очекује да ће доживљавати?

КК: Пре свега може да очекује да ће доживети огроман стрес. Знате, људи који се активизмом баве у Београду немају ту врсту притиска. Кад су у питању људи из мањих средина, онда њих и њихове породице позивају, и прете им. Прети им се отказима, физичким насиљем… То психичко иживљавање, где те неко зове, или ти пише свашта — то је с те једне стране. С друге стране, оно са чим активиста такође може да се сусретне, то је подметање ноге од стране својих наводних опозиционих сабораца. Или неких других, који су годинама уназад ћутали на неке проблеме, па им сада смета кад ти нешто хоћеш да решиш и покренеш…

Ја коју год цену да платим, нећу се покајати, зато што сам врло добро размислио пре него што сам ушао у све ово. Мене води неки виши циљ. Значи, ја имам осећај дуга према тој заједници из које сам потекао, и сигурно нећу одустати, ни по коју цену. Сигуран сам да ово није борба против ветрењача, него да је ово борба за животе људи. Мислим да нема већег мотива од тог, и ја верујем да ће наш труд уродити плодом. Убеђен сам да ћемо направити неке велике промене у Смедереву.

Извор:
НОВА ЕКОНОМИЈА